Знате ли ко је Ерик Артур Блер? А Џорџ Орвел? У питању је иста особа, један од најспорнијих писаца светске књижевности који је стварао између два светска рата. О његовом стваралаштву одувек су постојала подељена мишљена. Јер, Орвел је био полицајац, лучки радник, револуционар, борац за људска права, новинар, ратни радио-извештач. Али, оспоравани, забрањивани писац поново је у средишту занимања. Повод за то, верује се, јесте филм америчког редитеља Yона Стивенсона, снимљен 1999. године по Орвеловом роману „Животињска фарма” и поновно издање исте књиге објављено 2000. године, поводом педесетогодишњице пишчеве смрти.

Неки, млађе генерације, тек тада су сазнали за Џорџа Орвела. Оним, нешто старијим, није требало много да се присете како су крајем седамдесетих и почетком осамдесетих напросто гутали његова дела, роман „1984.” и исту ту „Животињску фарму”. Има и оних који памте Орвела и његово дело које је Запад у време „хладног рата” користио као најубојитије оружје против социјализма.

Али, шта је прави разлог што су један помало заборављени писац и његово дело побудили подједнако занимање три генерације? Стручњаци се овог пута уздржавају од објашњења и упућују на пишчево поимање живота које је преточио у дело.

Прелиставајући енциклопедије, уз име Џорџа Орвела наћи ће се само кратки основни подаци да је био енглески романсијер, есејиста и политички писац, правог имена Ерик Артур Блер, а из његовог књижевног рада, које и није било обимно и садржи поред два најзначајнија дела - алегоријског романа „Животињска фарма”, у ком је жестокој сатири подвргао диктатуру новог доба, и романа „1984.”, антитоталитаристичкој визији будућности, тек нешто више од десетак есеја и четири поеме.

Недовољно разумљив својим савременицима, и као писац и као поборник једнакости, а опасан и забрањиван због својих ставова изнесених у делима у земљама „иза гвоздене завесе”, Орвел је све до последњих две, три деценије протеклог века сматран углавном политичким писцем и о њему нема много података.

Они се могу наћи у забелешкама његових савременика и у његовим делима јер, како је рекао, писао је о свему што је чинило његов живот.

Рођен је 25. јуна 1903. године у Бенгалу, у Индији, где је његов отац Ричард Вомсли Блер радио као британски државни чиновник. Сиромаштво га је пратило од најранијег детињства растрзаног између далеке Азије и острва Старог континента.

После школовања на Итону, једној од најугледнијих средњих школа у Енглеској, за које је добио стипендију и уз тешке муке преживљеног Првог светског рата, 1922. године запослио се у Бурми као полицајац велике британске империје у чије је часне циљеве слепо веровао. Ипак, сурова истина о неправди, злостављању и израбљивању, развејала је све његове заблуде о империјализму и колонијализму. Напустио је посао и 1927. године запутио се у Европу тражећи другачији, праведнији живот. Била је то прва прекретница у његовом размишљању о животу и тешко време преживљавања на доковима Лондона и улицама Париза.

Више гладан него сит, почео је да пише о свету онако како га је он видео и доживео. Прво дело, новелу „Од немила до недрага кроз Париз и Лондон”, потписао је са Џорџ Орвел. Под тим именом ступио је 1933. године на сцену светске књижевности и заувек га задржао.

Џорџ Орвел није остао равнодушан ни на догађаје у Шпанији. Иако се 1936. године тек оженио, у грађански рат против Франкове диктатуре укључио се заједно са супругом Ајлин Шонеси. Од пушке, а ни од оловке није се одвајао.

Из револуције у Шпанији изашао је тешко рањен и нарушеног здравља. А сазнање о приликама у Совјетском Савезу и Стаљиновој страховлади, потпуно га је поразило. Веровање у правду и људску слободу за које је мислио да су нашли плодно тло с новим режимом у Русији, распршило се. Уз то, и претње од надолазећег фашизма и Хитлерове војне силе, биле су све извесније.

Вихор Другог светског рата Орвел је дочекао не баш доброг здравља. Неспособан за борбу, свој допринос дао је као новинар пишући против фашизма за „Обсервер” и „Трибјун” и подгревајући патриотизам као извештач на радију „Би-Би-Сију”.

Притиснут осећајем немоћи и страхом због неизвесних ратних прилика, у судбоносним историјским и друштвеним догађајима 1943. године Орвел се окреће писању романа „Животињска фарма” с поднасловом „Бајка”.

За неке његове савременике било је то бекство од стварности бојног поља, за друге најснажнији ратни плотун једног књижевника.

Роман „Животињска фарма” почео је да пише у новембру. Определио се за параболу, измишљену причу у којој се једна појава упоређује с другом, наоко потпуно различитом. Незахвалан и нимало лак задатак за писца. Ипак, Орвел га је написао до марта 1944. године, у једном даху, језгровито и занимљиво. Имао је четрдесет година и богато животно искуство иза себе. Оштрицу свог пера није окренуо према неправди и изневереним људским тежњама, већ му је намера била да свет спасе потпадања под обману. Писао је о тренутним друштвеним и политичким збивањима у свету, али без икаквих географских и историјских одредница. Уместо људи одабрао је животиње.

Радњу романа сместио је на фарму господина Yонса, богатог и бахатог моћника који управља животом свеколиког животињског света и тако почео причу. А она, укратко, гласи овако:

Једног лета, на сам Ивањдан, потакнуте сном старог нераста Мајора о бољем и праведнијем животу, све животиње - од кокошака, гусака, мачака, оваца, коза, крава, коња - ујединиле су се и, предвођене младим прасцима Наполеоном и Сноуболом, подигле побуну против зулума и угњетавања. Избацивши злог господара Yонса, основале су своје царство, Животињску фарму.

Фармом су владали благостање и весеље јер су животиње најзад биле слободне и равноправне. Ипак, да се штогод не би променило и да не забораве на зло претходног живота, установљено је седам заповести: да је непријатељ свако ко иде на две ноге, да је пријатељ онај ко иде на две ноге а има крила, да ниједна животиња не сме да носи одећу, да не сме да спава на кревету, да пије, да не сме да убије другу животињу и, што је било најважније, да су све животиње једнаке. Свако јутро животиње су подизале заставу и певале химну о једнакости.

Али, како је време пролазило, благостања и весеља на фарми било је све мање. Вође Наполеон и Сноубол почели су да се издвајају са осталим свињама, потом да, према сопственим потребама, мењају и укидају заповести и све више постају налик на људе. Када је на крају дошло до раздора између вођа, Сноубол је нетрагом нестао, а Наполеон је завео страховладу. Он и његове присталице, пси и свиње, укинули су све заповести и увели једну нову која је гласила „Све животиње су једнаке, а неке су једнакије од других”.

Под страховитим терором Животињска фарма непрестано је пропадала да би најзад била продата и поново дошла у људске руке. Од бројног животињског света на њој су остали тек понеки да памте и надаље маштају о неком бољем праведнијем свету.

Али, иако лака и питка за читање, „Бајка” је одмах по свом објављивању, 1945. године, подвргнута различитом тумачењу. Политичко је било најјаче изражено. По њему, говорила је о „црвеној револуцији” и приликама у Совјетском Савезу. У лику старог нераста Мајора отелотворени су Карл Маркс, немачки филозоф, идејни творац комунизма и идеологије о једнакости и равноправности, као и његов следбеник Владимир Иљич Лењин, руски револуционар. Наполеон је несумњиво сам Јосиф Висарионович Стаљин, а Сноубол његов саборац Лав Давидович Бронштајн Троцки, који је после сукоба са Стаљином прогнан да би потом побегао у Мексико где је убијен. И животињска химна добила је своје поређење с „Интернационалом”.

Такав став о „Животињској фарми” дуго је владао. Орвел га није ни потврђивао нити оповргавао. Остао је при својим тврдњама да је дело написао како би човечанству указао на искривљавање и злоупотребу племенитих људских тежњи.

Многи сматрају да Орвел није желео да се упушта у расправе јер је био погођен тешком истином да је његово дело штампано у време када је прва атомска бомба бачена на Јапан. Верују и да је роман „1984.” антитоталитаристичка визија будућности , објављен 1949. године, наставак истог упозорења.

Џорџ Орвел умро је 21. јануара 1950. године. Од његове смрти много се тога променило се у свету, његова будућност одавно је прошлост. Одрасле су нове генерације различитих жеља и стремљења. Ипак, „Животињска фарма” поново се чита. Јер, ма како тумачили Орвелово дело, у њему ипак има неке свевремености. То су његове речи упозорења и позив на размишљање да ће путеви напретка у сваком времену неминовно претити опасним странпутицама злоупотреба, обмана, да живот није бајка.