„Зашто је јела зелена?”

„Свети Саво након дугог путовања по свијету ослаби и остари. Дошавши један пут у планину сједне под једну јелку да се одмори. У тај мах позове га Бог себи. Он се са тога мјеста вазнесе на небо и благослови јелку. Од тада остане јелка благословена, а да се то зна остане зелена и љети и зими.”

Ова кратка народна прича јасно нам говори да је за Србе јела била свето дрво јер је свети Сава српски народни светац на кога су пренети култови и предања из старе вере пре примања хришћанства, а ово предање везује јелу уз српског народног свеца.

На сличан начин отишао је на онај свет, код јела, и Краљевић Марко, највећи српски јунак како казује песма „Смрт Марка Краљевића.”

Оба ова предања о два најпознатија историјска и митска лика код Срба говоре нам да се преко јеле одлазило на небо.

Како је јела највише дрво у нашим шумама, то је условило да настане предање о митској јели до неба, небеској јели, која је висока толико да додирује само небо и зато је преко ње могло да се попне, узнесе на небо. Тако се пева и у народној додолској песми: „Како је вила дозвала на земљу кишу”

Додолске песме биле су посвећене небеском богу громовнику Перуну с молбом да донесе кишу жедним пољима. Перуна је у хришћанству наследио свети Илија громовник. Он је такође повезан с јелом, што се види у народној песми.

Код Грка бог громовник звао се Зевс, како су нам стари грчки богови боље познати од наших, они ће нам помоћи у овој причи.

Наши преци замишљали су да се небо састоји од више слојева који су одговарали појединим небеским телима која круже око Земље, па се зато говорило небеса. Небеса је било седам - за свако небеско тело по једно небо, колико помиње и наша народна песма „Свеци благо дијеле”.

Да затворим седмера небеса, каже у песми светац Илија громовник коме се моле под јелом.

Земља, коју су древни Грци звали Геа, замишљана је као средиште света изнад кога се уздижу небеса, по једно за сваку од пет планета, које се виде голим оком и још два за Сунце и Месец.

Изнад седам небеса било је осмо небо на коме су звезде стајаћице и које се врти око небеске осе.

Седам небеских тела била су божанства које су Грци звали: Крон, бог времена; Зевс, бог громовник; Арес, бог рата; Аполон, бог Сунца; Афродита, богиња лепоте; Хермес, бог гласник и Артемида, богиња Месеца.

Богови и богиње исписани су оним редом како се замишљало да се врте око Земље. На седмом највишем нивоу био је Крон, најудаљенији од Земље, а на најнижем, првом нивоу била је богиња Месеца која је најближа Земљи. Поред грчких имена уписана су латинска јер су она данас познатија. Име Аполон Римљани су преузели од Грка.

Свако небеско тело по грчком предању, имало је своју боју и одатле потиче седам боја у хералдици, како нас уче хералдичка правила.

Митска јела која расте до неба пролазила је кроз свих седам небеса са седам небеских тела и додиривала последње небо које се врти око Северњаче. Зато Марко Краљевић у народној песми ломи своје копље на седам делова, пре него што га „баци у јелове гране”.

У овим стиховима види се да је небеска јела имала седам нивоа, за свако небо по један.

Небо на коме су звезде стајаћице, и које је изнад седам небеса, такође је био бог кога су Грци звали Уран, што, у ствари, значи небо, па је то било и једно од имена за тог бога код нас.

Небо и Земља, из које израста јела, били су отац и мајка који су изродили остала небеска тела и они су сви међу собом били у сродству.

Први божански пар запамћен је у нашој народној пословици:

Решење је: небо и Земља.

Уран је био отац Крону, а деда Зевсу. Богови Уран и Крон били су стари небески владари које је наследио Зевс поставши владар неба. Деца бога Зевса били су Арес, Аполон, Хермес и Артемида. По једном миту Афродита је кћерка Урана, а по другом Зевса.

На јели, која је имала седам нивоа, налазило се седам птица, што је расуто по нашем предању, а свака птица била је симбол за једног бога или богињу, то јест небеско тело. Тих седам птица су: гавран, орао, детлић, соко, ласта, ждрал и луња.

Од свих планета које су биле видљиве голим оком бог Крон-Сатурн, био је најудаљеније небеско тело од Земље. Зато су га звали и Црно сунце јер је био најмањег сјаја, тако да се једва видео. Због своје црне боје гавран је посвећен њему. У нашој народној песми „Војвода Милош и брат му Драго” за гаврана се каже да граче на врху јеле.

Гавран може и да прича као човек. Додуше, и стварна птица може да изговори понеку реч, али не прича баш толико као у народним песмама.

У поменутом стиху за јелу се каже и да је сувоврха, јер је бог Крон приказан као суви старац, а сув врх јеле, говори нам да на власти није више он него његов син Зевс, то што је код нас био Перун.

Богу Крону код нас одговара Црнобог, што му и само име каже, које је добио по црној боји.

Сури орао (Aquila chrysaetos) у народној песми говори људским гласом да га је Краљевић Марко спасао и ставио на јелову грану:

Сури орао је птица посвећена богу громовнику Зевсу, код нас Перуну, а то што орао говори јасан је траг да је некада представљао бога.

Зевс-Јупитер био је шесто небеско тело од Земље, и зато је сури орао на шестој грани јеле.

Како је Зевс врховни бог он може да се претвара у коју год хоће птицу, како нас учи грчко предање, па тако може и да влада свим овим нивоима, односно небесима.

Плава боја и код нас је везана уз култ бога громовника јер се каже: „Пуче као сињи (плави) гром”, како је Вук забележио у „Рјечнику”. Ова боја запамћена је и у плавој боји светог цвета перунике у чијем називу је садржано и име бога Перуна.

Птица детлић или детел био је посвећен Аресу-Марсу, богу рата. Како се небеско тело Марс налазило на петој путањи од Земље, то детлића стављамо на пету грану јеле.

Народна песма памти да је детел седео на јели јер са ње долеће и у нашу причу:

Црвено је боја Ареса-Марса јер планета светлуца црвенкастим сјајем. Детлић је посвећен богу рата, јер на глави носи црвену капу, капу у боји која одговара том богу. Зато се и у нашем народу често носе разне врсте црвених капа.

Због јаког кљуна којим пробија дрво, детлић је и древни симбол копља, које је такође било посвећено богу рата.

Богу Аресу код нас одговара бог који се звао Војин, што је било једно од имена, а до данас је преживело као лично име и у речима повезаним с војском.

По народној песми сиви соко (Фалцо перегринус) говори где га је Краљевић Марко ставио:

Помиње се и да седи на јеловој грани.

Соко је симбол бога Сунца, бога Аполона, и у песми говори као човек, што је траг Бога кога представља. Аполон је био бог стрелац, зато је и соко стрелац:

Сунце је било небеско тело на четвртој путањи од Земље и зато сокола стављамо на четврту грану јеле.

Како на митској небеској јели има седам грана, односно нивоа, Сунце је на средини. Тако се и у народној песми тачно каже место на ком је соко на јели:

У народној песми из Петрановићеве збирке помиње се и златна боја соколових крила, боја која припада Сунцу.

Због боје злато је метал Сунца и зато се каже златна средина, јер је Сунце на четвртом, средњем нивоу.

У народним песмама соко се помиње чешће од других птица, што не треба да чуди јер је Аполон био и бог певач и један од највећих мајстора песничке вештине. Зато и соко у нашим песмама пева иако не спада у птице певачице.

Богу Аполону код нас одговара бог који је у старословенским изворима забележен под именом Хорс.

Ласта је симбол богиње Афродите-Венере, најсветлије покретне звезде (планета Венера) на небу, па је зато и била богиња лепоте, и одговара јој птица са женским именом.

Афродита-Венера је на трећем месту по удаљености од Земље и зато је ласта на трећој грани јеле.

У нашим песмама ласта се помиње обично уз сокола. Тако се на свадби господа пореде са соколовима, а госпође са ластавицама.

Ласта је траг посебно поштоване богиње код Срба, па је најстроже забрањено да се убијају те свете птице.

Ластином месту припада зелена боја која је по јели и добила име јер реч „зелена” садржи име Елена или Јелена, које је настало од речи јеле.

Значи да је за наше претке јела била такорећи узор за зелену боју.

Богиња љубави и лепоте код нас зове се звезда Даница и често се помиње у народним песмама. Њено име и данас је омиљено лично име.

Богу Хермесу-Меркуру био је посвећен ждрал, гласник богова. Планета Меркур најбржа је планета и зато је тај бог био симбол гласника. Приказиван је с крилатом капом и крилатим чизмама, по чему се види његова веза с птицама.

Глас ждрала веома је звонак и сличан звуку рога или трубе. Тако ова птица најављује свој наилазак. Обично пре чујемо његово трубљење него што га видимо. Зато се у народним песмама јавља мотив ждрала као симбола наглашеног узвика.

Некада су и гласници најављивали свој наилазак трубљењем, да би им се други путници уклонили с пута, као и да би се изашло на пут да се прими порука или пошта.

Ждрал је на другом нивоу јеле који припада богу Хермесу-Меркуру.

Старословенско име овог Бога није познато. Остало је описно име бог гласоноша.

На првом, најнижем небу била је богиња Месеца и лова Артемида-Дијана. Поред мушког имена Месец у нашем језику постоји и женско име за то небеско тело - Луна или Луња. По њему се каже луњати, а то значи кретати се ноћу као Месец, боље рећи Луња.

Како постоји птица с тим именом која се зове луња (Цирцус), то смо њу одредили да буде на тој грани. Птица луња има на леђима знак полумесеца и зато се тако по њему зове. Код нас су ове птице данас познате као еје.

Име за Месец, Луна или Луња, траг је да је и у нашем народу постојала богиња Месеца.

Према боји месеца њему је придружена сребрна боја. Сребро тамни као што и Месец губи сјај и смањује се, али може поново да врати пун сјај и боју баш као и Месец.

Бог Небо код нас се звао другим именом Белбог. И данас се он помиње када се каже:

Име је добио по белој боји која у себи садржи све друге боје, симболе појединих богова и богиња, који су били његови потомци. Посвећен му је бели голуб, што је пренето и на бога у хришћанству. Белбог је забележен и код других словенских народа. Родословно стабло наших богова није потпуно познато као грчко.

Боговима одговарају птице са мушким именима голуб, гавран, орао, детлић, соко и ждрал, а богињама птице са женским именима ласта и луња.

Према грчком предању зна се, да су боговима које смо помињали могле да буду посвећене и друге птице или животиње. Тако слика која окружује небеску јелу може да буде и много сложенија, али и неразумљивија.

Кићење јелке за Божић потиче из култа небеске јеле, коју су познавали и други народи у Европи. Ови древни обичаји потискивани су с доласком хришћанства да би поново почели да се јављају и шире у време реформације почетком 16. века. Зато је кићење божићне јелке и везано уз име Мартина Лутера (1483-1546).

Звезда која се ставља на врх јелке осма је звезда, Северњача, око које се врти небо.

Лампиони у боји који се каче по гранама ознаке су појединих покретних небеских тела јер је свако од њих имало своју боју као знак.

Култ небеске јеле прадавни је култ у Европи и потиче још из каменог доба.

Предања о јели носе у себи јасан траг и језгро нашег старог Пантеона