Прва, шалоозбиљна двоумица, намерника који се запутио у село Кисиљево, десетак километара од Великог Градишта и на самој обали Сребрног језера, била је да л’ да, за сваки случај, у један џеп гурне чен белог лука а у други, бар, глогово палидрвце јер би штап сувише упадао у очи?! Никад се не зна. Можда тај Петар Благојевић (или Плогојевиц), после скоро три столећа, одлучи да му за „односе с јавношћу” више нису неопходни посредници. Можда је довољно да, коначно, он сам сачека новинара и са свог имена скине љагу која се за њим бескрајно дуго вуче? А можда је за све ово време нешто научио и од свог славног комшије, с ону страну Дунава? Кад може Дракула, или Влад III Цепеш, што не бисмо и ми?! Као да су он(и) бољи вампири од нас!?

А поменути Петар, не без разлога, уселио се у новине скоро век пре него што се појавио први број „Новина србских” које је покренуо Димитрије Давидовић (1813). И ове новине су, као касније Давидовићеве, излазиле у Бечу. У броју 98, лета 1725, месни „Воссицхе Зеитунг” објављује запањујући извештај проткан неверицом и зебњом. Читаоци су били збуњени редовима који су следили.

Наиме, у тексту је била подробно описана појава вампира у селу Кисиљеву, срез Рамски. Ту је умро неки Петар Плогојевиц (Благојевић?!), а после њега још десет особа у истом селу, што младих што старих. Боловали су само по двадесет и четири сата, а на самрти су изјављивали да им је у сну долазио покојни Петар и давио их, па од тога морају умрети. Његова жена у међувремену је побегла у друго село где се, наводи дописник бечких новина, пожалила да јој је долазио мртви муж и тражио своје опанке. Сељаци, преплашени али спремни да се ухвате у коштац са злом, одлуче да отворе гроб. Иако су их сеоски старешина и свештеник одвраћали од тог безумног чина, они учине по своме.

У помињаним бечким новинама писац текста наводи речи старешине села који је ипак стигао на гробље и ту затекао откопано тело покојног Петра Плогојевица (Благојевића?!):

„Прво, нисмо осетили ни најмањи задах од овог тела, нити из његова гроба, нити онај општи мртвачки мирис. Тело, сем носа који је био нешто спљоштен, остало је потпуно свеже. Кост, брада и нокти уместо већ опалих израсли су нови. Уместо старе коже, која је постала светлобела, појављује се нова свежа кожа. Лице, ноге и руке тако су очувани да нису могли бити бољи ни за живота. У његовим устима приметио сам с највећим изненађењем мало свеже крви коју је по општем казивању исисао из оних које је уморио. Уопште, нађени су сви знаци које такви људи треба да имају... Пошто смо ја и поп све ово видели, народ је у највећој хитњи заоштрио један колац и њиме пробо мртваца посред срца. При овом бдењу појавила се сасвим свежа и црвена крв која је потекла и кроз уши и на нос... После су, по обичају за овакве случајеве, спалили тело и претворили га у пепео...”.

Слични примери су се ређали и многи су то почели да приписују (уобичајеном) новинарском претеривању. Све док власт - на основу бројних и прилично поузданих обавештења - није схватила да је ђаво однео шалу и да ће, следствено томе, однети и део власти на пре седам година освојеном подручју.

Наиме, крајем децембра 1731. године Врховна команда у Београду морала је у Медвеђу, у од Кисиљева не тако удаљеном јагодинском округу, да пошаље комисију састављену од бербера и аустријских официра јер су извештаји с терена говорили да су се тамо заиста појавили вампири. И овлашћени стручњаци, после пажљиве и помало аветињске претраге гробова, „нађу да збиља вампира има. Цигани најпре подсецају главе, па онда и главе и телеса спале, а остало баце у Мораву”.

Вампири се у Медвеђи појављују и наредне године и, сад уз помоћ бечког лекара Јохана Фикингера, аустријске власти из Београда поново шаљу „једног медика и једног хирурга”. У гробовима које су им мештани показали затекли су мртваце нераспаднуте и после много година боравка у земљи. То је додатно уверило чланове комисије да је Србија стварно земља вампира. (Тада, Румунију још нико озбиљно није узимао у разматрање. Дракула је још чекао свог писца Брема Стокера, Ирца који га је крајем 19. века сместио међу корице романа.)

Тек тада је Европом завладао ужас. Списи и дисертације почели су да ничу као из воде, а (некако) с пролећа 1732. године питање вампира стиже и пред Академију у Берлину. Запенушани гласови траже да се Србија стави у карантин, да ти живи мртваци не могу никуд из постојбине. На срећу, победили су трезвенији, они који су поверовали научном објашњењу да су разлози за заустављање распадања у већ озлоглашеној Медвеђи (Кисиљево овог пута није поменуто) природни и педолошки: земља је на том месту песковита и сува и то је једноставно мумифицирало мртваце.

Ипак, реч вампир стигла је у Европу и до данас остала једина која је ушла у већину светских језика с назнаком да је српског порекла. Она се, пак, у писаном облику у нашем језику први пут појавила 1784. године у књизи „Совјети здравога разума Доситеем Обрадовичем сложени, прва част, у Лаипсигу...1784”. У њој једна реченица гласи: „Не да нам епископ ни вампире ископавати”...

Легенда вели да је село Кисиљево настало по сећању на неког Руса, неког Кисиљева. Преци данашњих мештана живели су тада у оближњем Смрекову и онда их је куга, или слична грозна болештина, натерала да побегну на посед где је рибарио и живео тај Рус, тај Кисиљев који је умео да помогне оболелима. Других података наслоњених на предање нема, али није немогуће ни да је име, хајде да замислимо, настало и на кисео израз мештана кад их је неко питао о „оном покојнику који је жени тражио опанке”. Истина, име Кисиљево помиње се још 1467. године у једном турском дефтеру, али ко зна, можда су још и они имали неке везе или чули неку причу о неком пређашњем Петру?! Уосталом, није ли се сеоски старешина у оном тексту из часописа „Воссицхе Зеитунг” поверио новинару речима да су „нађени сви знаци које такви људи треба да имају”. А како је то могао да зна ако није имао непосредна или пренета искуства са сличним случајевима, значи с нечим што се већ збивало?!

Данас у Кисиљеву, месту које је званична Европа прво именовала кад је у питању појава вампира у Србији, мало ко зна о тој далекој прошлости кад су на помен њиховог давнашњег претка уважена бечка господа забринуто вртела главом, а даме цијукале као да им је управо миш протрчао поред ногу. Од 170 домаћинстава постоји само једна породица која носи презиме Благојевић, о Плогојевицу, ни у црквеним књигама, нема никаквог помена. Данашњи Благојевићи немају појма, никад чули, с гнушањем одбијају да је тај „опанчар Петар”, ако и то новинари нису измислили, могао да се презива као и они.

О њему понајвише зна Мирко Богичић, шеф Месне канцеларије и човек који управо завршава рукопис о историји Кисиљева. А у њему, у том рукопису, постоји и део који се тиче Петра Благојевића, некадашњег јунака бечких новина. Не зна ни он много више од тих старих и делимично сачуваних и преписиваних записа јер, вели, и овдашњи свет памти као канаринац, само оно што је певано јуче, даље је далеко. Покушао је да у црквеним књигама нађе трагове постојања тог Петра, али није успео пошто ти списи нису старији од сто година, а других писаних трагова овде нема. Нема их ни на гробљу, где најстарији видљиви споменици сежу до половине 19. века.

Памти, међутим, причања свог деде Живе да је неки Миле Поповић много волео да се вози позади на (воловским и коњским) колима и да је увек, обично по ноћи кад су се враћали у Кисиљево, скакао тврдећи да види неку утвару, неког вампира, и да је то неко ко је тек умро. А није, тај Миле, био ни шаљивџија ни пијанац, већ озбиљан и човек од речи. Све до шездесетих година века за нама трајала је та његова „видовитост”.

Разумљиво, дуже памти осамдесет шестогодишњи Бранислав Стојановић, по сопственим речима најстарији пчелар у Србији јер је с тим медоносним инсектима још од 1927. године. Зна он за Саву Савановића, по приповестима Милована Глишића првог српског вампира, али мање зна о свом мештанину Петру Благојевићу. Тек да се некад давно, препричава већ препричано, причало о неком вампиру за кога су се занимали и људи у униформама, ништа више. Да ли је овде касније било нових вампира? Како да не! Најпознатији вампир била је Баба Ружа или Ружа Влајна. То је било између две светске војне. Она се упокојила, али је после волела да с тавана плаши људе бацајући на њих многе (заборављене) ствари. И старији су је се прибојавали, али и њоме плашили децу због неваљалства.

Чак је и месни попа Ђока у цркви упорно читао молитве не би ли је отерао с овога света. Он је имао и посебног разлога пошто су његове три кћери (Мира, Дара, трећег имена не може да се сети) просто лудовале јурећи Баба Ружу кроз село и завлачећи се, особито ноћу, по многим таванима где су очекивали да је нађу и ухвате. Шта се даље збило не зна, сећа се само да се одједном све умирило и да више, осим за доконих седељки у зимским ноћима, нико у Кисиљеву није помињао свог таванског јунака.

За крај ове кратке приче није наодмет поменути ни размишљање реченог шефа Месне канцеларије. Вели Мирко Богичић, с ћувика на Сребрном језеру загледан у плавичасту измаглицу румунских планина, да би и овде у Кисиљеву могли да направе сличну туристичку атракцију. Зашто је, па, Дракула бољи, и успешнији, вампир од нашег Петра? Постојање нашег вампира потврдили су озбиљни и стручни људи, нема лажи нема преваре. И онда би овде - попут оних тамо „Дракулиних медаљона” или „вампирског вина” који се служе у националном ресторану у (измишљеном) дворцу Бран у Карпатима - могли да понуде, рецимо, „Петров рибљи паприкаш” уз „вампирску лозовачу” и „Благојевићев сир у уљу”. А коме устреба, ту су и венци белог лука, а ни глог није тешко набавити.

Било како било, Петар Благојевић није искористио прилику да новинару сам, без посредника, исприча како је то онда стварно било. Можда се ипак уплашио оног чена белог лука и глоговог палидрвца који су вребали из џепова његовог имењака, потписника ових редака.