Почев од античких беседника Изократа и Демостена, који су говорили на грчком, преко Цицерона, који је беседио на латинском језику, до великих говорника 20. века, какви су, рецимо, били Винстон Черчил или лидер америчких црнаца Мартин Лутер Кинг, историја познаје велики број мајстора лепог беседништва. Памте се, наравно, и поједини њихови говори. Не улазећи дубље у питање како се постаје говорник подсетићемо само на речи Марка Фабија Квинтилијана, прослављеног римског учитеља говорништва из 1. века, пореклом из Шпаније, иначе првог државног професора филологије и реторике у Риму, који у свом делу „О образовању говорника” поручује: „Срце и снага памети стварају говорника.”

Добро се зна да је најславнији грчки говорник био Демостен (384-322. пре н. е) за чије је говоре Цицерон истицао да су образац говорничке вештине. Зна се и да је од раног детињства био суочен с низом физичких недостатака - имао је слаб глас, замуцкивао је и невољно трзао раменом - али их је уклонио упорношћу која изазива дивљење. Држећи облутке испод језика, шетао је морском обалом и надвикивао се с хуком таласа, а оштро сечиво мача, постављено непосредно уз његово раме, помогло му је да отклони и непријатни тик. Као један од вођа антимакедонске странке држао је такозване филипике, говоре против краља Филипа II (359-336).

У одломку Треће филипике Демостен наводи: „Ја вас, Атињани, молим да се не љутите на мене ако истину слободно кажем. Јер, помислите ово: ви држите да слобода говора треба да је свима у држави тако општа да је и странцима и робовима дајете, те човек код вас може видети где слуге с већом слободом говоре оно што хоће него грађани у неким другим градовима, а ту сте слободу из ваших саветовања сасвим изагнали. Отуда је и дошло до тога да радо слушате само кад вам се у скупштини угађа и ласка, што је државне интересе и довело до крајњих опасности. Ако ви то и сада желите, ја онда немам шта да вам говорим, а ако сте вољни чути без ласкања шта је по вас корисно, ја сам готов да говорим. Јер, иако наше ствари веома рђаво стоје, иако је много изгубљено, ипак је могуће све то још вратити ако сте само вољни да своју дужност вршите. Изгледа можда чудновато што ћу вам рећи, али је истина: оно што је најгоре у нашој прошлости, то је за будућност најбоље. Па шта је то? Ствари ваше стога рђаво стоје, што ви ни у маломе ни у великоме не чините ништа од онога што би требало да чините; јер да сте ви све што је требало чинили, а стање ипак рђаво остало, не би више било наде да се може побољшати. Филип је дакле победио ваше лакоумље и вашу немарност, али није победио државу вашу; ви нисте подлегли, штавише ни помакли се нисте.”

Размишљајући о славној повести Рима, историчари увек изнова остају затечени чињеницом како је један град постепено али незадрживо израстао у државу која се распростире на три континента, у царство које готово да нема премца у свеукупној светској повесници. На том дугом и тешком путу основне врлине Римљана, издигнуте на ниво принципа, биле су: храброст, благост, правичност и побожност (виртус, цлементиа, иуститиа, пиетас). Управо такав, оличење римских врлина, био је Луције Корнелије Сципион, припадник једне од најугледнијих патрицијских породица и млађи брат чувеног Сципиона Африканца Старијег, победника над Ханибалом код Заме 202. године пре наше ере. Луције Сципион се прославио у рату против сиријског владара Антиоха III Великог 190. године пре наше ере. Примајући команду над војском он је изговорио речи из којих зраче гордост и честитост: „Дошао сам овамо не да робим и палим, већ да побеђујем, не да течем благо, него славу. Свима онима који нису достојни да се боре под римским орлом, заповедам да се удаље из моје војске. Само храбром и племенитом војнику пристоји да пркоси свим тегобама и опасностима и да страх, угодност и грабљивост одгони од себе. Тако хоће Сципион војсковођа, тако хоће закони војнички!”

Што је Демостен био у грчком беседништву, то је Цицерон (106-43. пре н. е) био у римском. Из његовог великог стваралаштва посебно је надахнута и дирљива „Беседа” у Сенату по повратку из прогонства. После тегобних седамнаест месеци у изгнанству, он се вратио у Рим 4. септембра 57. године пре наше ере. Приређен му је величанствен дочек, а на путу за „вечни град” заустављала су га изасланства из свих делова Италије да му честитају. Видно узбуђен, обузет осећањима, али стога не и мање прибран, он је касније у Сенату, између осталог, рекао:

„Господо сенатори, ако не будем могао сасвим достојно да искажем захвалност за ваше бесмртне заслуге према мени, мом брату и нашој деци, ја вас молим и преклињем да тај недостатак пре припишете величини ваших доброчинстава него мојој неспособности. Наиме, зар може постојати такво богатство духа, таква бујна речитост, таква недостижна, божанствена надахнута беседа којом би се све ваше заслуге према мени могле, макар набројати, а камоли у потпуности разложити? Ви сте мени вратили мог брата, који ми је изузетно драг, и мене мом брату, који ме много воли. Ви сте поново сјединили родитеље с децом. Ви сте нам вратили достојанство, положај, иметак, славну политичку делатност, отаџбину од које нам ништа није милије и, најзад, вратили сте нам нас саме. Наиме, ако треба дубоко да поштујемо родитеље, будући да су нам они подарили живот, иметак, слободу и право грађанства; ако треба да славимо бесмртне богове, чијом милошћу смо све то сачували и осталим стварима увећали; ако треба да указујемо поштовање римском народу, чијим почастима смо доведени до најузвишенијег звања и у ово најславније веће, смештено на узвишеном месту са којег се одлучује о судбини читавог света; ако дугујемо велику захвалност овом сталежу, који се често одликовао величанственим одлукама; онда вама, господо сенатори, дугујем огромну и бескрајну захвалност јер сте нам вашим изузетним настојањем и слогом вратили нашу очевину, дарове бесмртних богова, почасти добијене од римског народа, многе ваше одлуке посвећене мени; једним потезом вратили сте ми све. Много дугујемо вама и римском народу, изузетно много нашим родитељима, све бесмртним боговима; раније смо све ово - једно по једно - стекли захваљујући њима, а сада смо у један мах задобили све захваљујући вама. Господо сенатори, пошто ми је ваш ауторитет наложио повратак, пошто ме је римски народ позвао, држава молила, а цела Италија донела на својим раменима, сада кад ми је враћено оно што није било у мојој моћи, свим силама ћу се трудити да сачувам оно у шта треба да уложим властите напоре - нарочито имајући у виду да сам повратио све оно што сам изгубио, а врлина и вера никада ме нису напуштале.”

Чувен је био и говор римског цара Клаудија (41-54), који је био један од оних који иду далеко испред свог времена и мењају историју. Реч је о физички хендикепираном владару, што је била последица болести прележане у детињству, али веома образованом и окренутом наукама. Ипак, сматра се да његови списи не носе печат оригиналности већ су превасходно напабирчени. Цареви династије Јулијеваца-Клаудијеваца, којој је и сам припадао, нису Клаудија много ценили: Октавијан Август (27. године пре н. е - 14. године) о њему је говорио са иронијом, Тиберије (14-37) га је потцењивао док га је Калигула (37-41) понижавао и вређао. И савремени истраживачи о Клаудију изричу опречне оцене. Једни су уверења да се ради о чврстом владару чија је политика била уравнотежен спој наслеђа и нових стремљења. Они наглашавају да се иза његове ружне физичке спољашности крила бритка и домишљата памет. Други, пак, Клаудија сматрају расејаном особом, човеком слабе воље, чудаком који је необичним стицајем околности дошао на власт у педесетој години. Године 48. он је предложио Сенату да становницима Галије додели право да буду сенатори. Знатан део Клаудијевог говора сачуван је у облику натписа на бронзаној табли у његовом родном граду Лиону. Изванредна ученост помогла је Клаудију да своју замисао римског излажења из уских националних граница поткрепи

историјским примерима који се нису могли оспорити. Мада се тицала само Галије, ова одлука ударила је темељ продирању у Сенат богатих и угледних становника из других провинција. Био је то визионарски говор који је оставио дубок утисак на савременике, говор човека који је схватио да римска држава, најјача сила оновременог света, да би се даље ширила и напредовала мора да промени нека дотадашња начела. Био је то говор истинског римског родољуба који је у својој политичкој далекосежности јасно видео куда мора да крене царство уколико жели да задржи престиж. Образлажући свој предлог, који је изазвао жестоке расправе у јавности, Клаудије је изговорио следеће речи: „Када је Италија проширила своје границе до Алпа, под нашим су се именом нашли и са нама ујединили не само појединци већ и читаве земље и народи. Сигуран мир изнутра и чврст положај према земљама споља, стекли смо тек онда када смо и Транспаданце примили у нашу државу, када смо, оснивајући по целој земљи ветеранске колоније, учврстили најснажније људе из провинција међу наше легионаре и тиме улили нову снагу исцрпљеној земљи. Зар треба да нам буде жао што су Балби дошли у Рим из Шпаније, што су други, не мање способни људи, дошли из Нарбонске Галије. Њихови ће потомци остати овде, а њихова љубав према овој земљи није ништа мања од наше. Јер, шта је упропастило Лакедемоњане (Спартанце) и Атињане и поред њихове војне надмоћи? Ништа друго до чињенице да су побеђене народе одбијали од себе као странце.”

Хришћанство, религија пуна изворне снаге која је у 4. веку попут великог таласа запљуснула Римско царство, унело је новине у вештину говорништва. Јован Хризостом (Златоусти), један од најпознатијих хришћанских беседника, подсећа да „сваки говор личи на опсаду душе оног који слуша”. Реч је о богослову који је извесно време био и цариградски првосвештеник (398-404). Остале су приче да су његове беседе верници слушали нетремице, разрогачених очију и отворених уста, као да су се услед Хризостомове блиставе речитости нашли у некој необичној обамрлости. У „Ускршњој беседи” он је, између осталог изговорио и следеће: „Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећег часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првог часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дели и прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали. Стога, дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изађе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели. Васкрсе Христос, и живот живује. Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу. Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроз све векове. Амин! Христос васкрсе!”

Крсташки ратови, покрети надахнути верском заслепљеношћу, један су од најзанимљивијих феномена у историји средњег века. Први је на сабору у Клермону, у новембру 1095. године, покренуо папа Урбан II (1088-1099) чији је говор остао упамћен. Римски првосвештеник, иначе изванредан говорник, присутнима на клермонском тргу обратио се речима:

„О, народе франачки! Роде од Бога вољени и изабрани! Из тамнице јерусалимске и из Константинопоља послат је тужан глас да је један проклети народ, потпуно отуђен од Бога силовито напао земље тих хришћана и побио многе становнике пљачкајући и палећи. Они су део заробљеника одвели у своју земљу док је један број суровим мучењем побијен. Они својом нечистотом скрнаве олтаре, па их онда руше. Сада су царевину Грка раскомадали и отели тако велику област да ју је немогуће прећи за два месеца. На коме онда почива тежак задатак да се те неправде освете и да се та област поврати, ако не на вама - вама којима је изнад осталих Бог поверио изузетну ратничку славу, велику храброст и снагу да уништите моћ оних који вам се одупру? Нека вас охрабре подвизи ваших предака - сјај и величина Карла Великог и других ваших краљева. Нека вас подстакне Свети гроб нашег Господа и Спаситеља, који сада држе нечисти народи, као и Света места која су сада оскрнављена... Нека вас ниједан посао не задржи, нити брига за породичне послове. Јер, ова земља коју сада настањујете, затворена са свих страна морем и планинским врховима, сувише је уска за ваше велико становништво; она једва снабдева са довољно хране и оне који је обрађују. Због тога ви убијате и прождирете једни друге, зато водите ратове и зато многи од вас страдају у унутрашњим сукобима. Нека зато мржња напусти наше редове, нека се ваше свађе окончају. Пођите на пут до Светог гроба: узмите ту земљу од злог народа и покорите је. Јерусалим је земља плоднија од свих, рај уживања. Тај краљевски град, смештен у средишту планете земље, преклиње вас да му дођете у помоћ. Са радошћу пођите на ово путовање ради опроштења ваших грехова и будите сигурни у награду неуништиве славе у Царству небеском.” У околностима верске горљивости, у којој је узбуђење присутних непрестано расло, последње речи Урбана II просто је заглушио поклич који се заорио из хиљада грла: „Деус вулт! Деус вулт! (Бог /тако/ хоће! Бог /тако/ хоће!)”. Био је то поклич уз који ће у следећа два века хиљаде људи из западне Европе кретати пут Истока у уверењу да на тај начин испуњавају своју свету хришћанску дужност.

Војничка беседа цара Петра Великог (1672-1725), изречена уочи знамените битке код Полтаве, 1709. године, када су Руси победили шведску војску краља Карла XII (1682-1718), такође је ушла у многе антологије говорништва. Владар Русије се својим ратницима обратио следећим речима: „Војници! Најзад је дошао час који ће решити судбину отаџбине. Не мислите у овом часу да се ви борите за Петра, већ за државу Петру Богом поверену, за род свој, за домовину, за православну веру нашу и за цркву. Нека вас не буни слава непријатеља по којој је он непобедив; ту обману сте ви својим победама над њим не једанпут разорили. Нека вам у борби лебди пред очима правда и Бог који вас штити. А Петру, знајте, није скуп живот, само нека живи Русија у блаженству и слави, а ради вашега благостања!”

Потпуно равноправно с наведеним говорима стоји и говор мајора Драгутина Гавриловића (1882-1945), команданта II батаљона X пука који је првих дана октобра 1915. године бранио Београд и чувао одступницу главнини српске војске, приморане да се повлачи према југу. Он је прикупио своја три вода и два вода III батаљона, као и делове Сремачког одреда, и издао им заповест која је заслужила да се уклеше у мермер: „Јунаци! Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за ваше животе који више не постоје. Зато напред у славу. За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд.” Потом је, покушавајући да што дуже задржи аустријску и немачку војску, своје војнике повео у самоубилачки напад. Највећи део његових људи је изгинуо, а он сам био је тешко рањен.

Не знамо како су се осећали браниоци Београда, не знамо да ли су се уплашили и да ли су у потпуности могли да схвате оно што им је поручивао њихов претпостављени, не знамо да ли су се у том тренутку сетили својих најближих које, било је извесно, више никада неће видети, али оно што поуздано знамо је да су 7. октобра 1915. године српски војници под командом мајора Драгутина Гавриловића израсли у истинске јунаке.