После смрти једног студента Харварда 1884. године, у посету Чарлсу Елиоту, председнику Универзитета, дошли су уцвељени младићеви родитељи. Елиот је примио унесрећени брачни пар и изјавио им најдубље саучешће. Родитељи покојног студента изразили су жељу да оснују неку врсту фонда у спомен на прерано изгубљеног сина.

- Претпостављам да имате у виду годишњу стипендију за најмарљивијег студента? - упитао је Чарлс Елиот.

- Па, мислили смо на нешто корисније од тога. Било би боље да то буде нека зграда... - рекли су несрећни родитељи.

Господин Елиот одбио је љубазну понуду уверавајући их да је то корисно, али прескупо улагање... Јецајући, родитељи су изашли из његове канцеларије. Председнику Харварда било је неугодно. Али, нелагодност је трајала кратко - на рачун Харварда стигао је чек од двадесет шест милиона долара у знак сећања на Лиленда Стенфорда Млађег. Тако је основан славни Универзитет Стенфорд.

Реј Миланд (1907-1986), британски глумац који се прославио у Холивуду (играо је у Хичкоковом филму „Позови М ради убиства”), за време снимања филма „Желим крила” (1941), пошао је са пилотом на пробну вожњу авионом. Иначе, Миланд је био неустрашиви падобранац. Стога је понео и одговарајућу опрему, решен да у одређеном тренутку искочи из авиона. Будући да је авион одједном почео да губи гориво, пилот је замолио Миланда да не скаче, већ су се сместа спустили.

Када се глумац касније пожалио колегама да није имао прилике да се искаже као падобранац, костимограф се умало није онесвестио. Јер, падобранска опрема била је намењена само за потребе снимања, односно уместо падобрана у ранцу су биле - новине.

Међу филмским редитељима Александар Корда (1893-1956) био је познат као ненадмашни заводник. Једном приликом објаснио је своју „технику завођења” коју је сматрао делотворном и непогрешивом. Како је Корда заводио и најславније глумице? Лако. Најпре би их позвао на пиће да би се договорили о некој улози. Затим би им отворио срце испричавши тужну причу о томе како су жене, из непознатих разлога, престале да га привлаче. Био је то увек неодољив изазов јер даме су се потрудиле да га врате „на прави пут”. И свакој је то пошло за руком.

Фредерика Шопена (1810-1849) богати Парижани често су позивали на вечере и пријеме. Свима је било јасно да су га звали у госте само да би на крају вечере свирао. Једном приликом, богата домаћица није околишила: замолила је Шопена да одмах седне за клавир... Немајући куд, он је свирао пре вечере. Када је потом вечера завршена, нестрпљива домаћица поново је пришла пијанисти и замолила га да одржи још један концерт!

- Али, мадам - рекао је изнурени Шопен - нисам у стању опет да свирам! Па ја сам тако мало јео.

За време једног концерта у дому угледног уметника, певачица која је певала неку арију, одједном је заћутала. Лептирица која је летела око ње, замало јој није улетела право у уста. Када је певачица заћутала, заћутала је и публика.

После краће станке огласио се Џемс Џојс (1882-1941), славни ирски писац, иначе и сам одличан певач:

- Видите колико је снажна и неодољива жеља лептирице да дође до светлости, до правог звезданог сјаја.

Амерички филмски продуцент Џек Ворнер није дозвољавао никоме из филмске екипе да ни на трен напусти снимање, које је увек трајало од девет до пет. „Од девет до пет ви сте моје власништво и нема мрдања!” често је напомињао Џек Ворнер.

За време снимања филма „Принцеза О'Рорк” са Оливијом де Хевиленд у главној улози, Ворнер је био нестрпљив што се не назире какав ће бити крај филма. Зато се обратио писцу сценарија Норману Красном да му исприча какав ће заправо бити крај.

- Нажалост, не могу да ти кажем - одговорио је Красна. - Смислио сам га око пола шест после подне, што значи после радног времена. Ти, дакле, ниси власник те приче.