Авала, планина висока свега 511 метара, на северном ободу Шумадије односно 16-17 километара југоисточно од Београда, нема ни приближно толико бурну прошлост као град на чијем прилазу стоји. С друге стране, не може се рећи ни да је она била по страни од свих догађања у Београду и око њега. У средњем веку на врху Авале налазио се стари српски град Жрнов, према коме се и цела планина исто тако звала. Зидине тог града почетком 20. века биле су у рушевинама, али данас би оне вероватно увелико биле обновљене да 1934. године нису скроз порушене како би на том месту био подигнут Мештровићев споменик Незнаном јунаку. Турци су се на Авали појавили 1442. године и ту се утврдили, наспрам београдске тврђаве коју су тек намеравали да освоје. Тако је Жрново постало Авала то јест Авалски град, где је касније столовао Порча од Авале, турски јунак (односно кабадахија) коме је, ако је веровати народној песми, главе дошао тек Змајогњени Вук.

Све енциклопедије које садрже одредницу Авала помињу само најпознатију Авалу, невелику планину код Београда, са остацима рудишта живе и олова, донедавно препознатљиву по 200 метара високом ТВ торњу, изграђеном 1963-64. године (срушеном у бомбардовању НАТО 1999).

У речницима се, међутим, могу наћи и подаци о постојању других узвишења која се исто тако зову Авала, на пример брдо изнад села Буковца близу карловачког Стражилова, брдо и заселак у Памбуковици у ваљевској Тамнави, градић на левој обали Уне код Вакуфа у Босни. Сва су она добила име у турско доба, према њиховој речи хавале 'преграда, препрека' односно 'доминирајућа тачка према некој другој тачки, тврђава која пркоси и смета неком другом утврђеном месту'. Тај турцизам у српском језику више не постоји као обична, заједничка именица (какав је, рецимо, случај топонима Ћуприја, данас застарелог и стилски обојеног, али ипак присутног синонима именице мост).

Тек када завиримо у етимолошке речнике, који садрже подробнија објашњења и тумачења крајњег порекла речи, видимо да је (х)авале балкански турцизам, дакле турска реч присутна у (готово) свим језицима који се говоре на Балкану: македонском, бугарском, румунском, албанском, новогрчком. Чињеница да у тим језицима одговарајући облици (са почетним х- или без њега) имају и друга значења, на пример 'налог, посао, терет, бреме, препрека' или 'препона, сметња да се може гледати у туђу кућу' не би требало да нас чуди: и сама турска реч била је вишезначна, па су је различити балкански језици преузимали, односно очували, неједнаке делове њеног изворног семантичког спектра.

Трагове појединих од њих и данас налазимо у неким народним говорима, на пример кад се на Косову каже Немамо авале по међу себе именица авале користи се као „препона, сметња да се може гледати у туђу кућу”, а у реченици Он нека учини авале на мене она значи 'пренос, налог'.

Иако турска реч почиње сугласником х-, он се у српском језику само понегде очувао док се у већини дијалеката, а потом и у књижевном језику који се из њих развио, временом изгубио (као у случају аван од хаван, ајвар од хајвар итд.). Тако и први старосрпски помен те планине из 1515. године садржи почетно х-: Разби ХалилГ бегГ ЈаноШа хердељскога војеводу под Хавалом, а у народној песми већ га нема: Бијела је вила покликнула / са Авале зелене планине / вила зове у Биоград стојни / по имену два Јакшића млада...; Вино пију до два побратима у Авали више Биограда...; Ал' му вели Порча од Авале... итд.

На крају би требало поменути да идеја да се цело брдо назове „обичном” именицом преграда уопште није турски „специјалитет”: управо тако, Преграда, зове се једно брдо у Србији у пожаревачком округу. Да то није случајно, односно да се ту не ради о утицају синонимне турске речи која је била у оптицају у турско доба, види се по томе што постоји и истоимено село близу Вараждина у Хрватској, као и неко земљиште код Врбника на острву Крку - далеко ван турског домашаја.