Вечна тама којом је обавијена истина о Владу Цепешу, Дракули, „Дракули” и свим дракулама овога(???) света, почива на једној древној и безброј нових, све до последње легенде о људским слабостима. Бременита митом о ослобађању кроз смрт, о васкрсењу и о страху од раја, урбана легенда о краљу вампиру додатно је затамњена и празноверјем... Принц таме свакако је један од живих вулкана планетарних супротности. У жучне расправе равноправно се укључују врсни познаваоци и потпуне незналце. Једни закључују да ужас Дракуле стиче додатну снагу кроз Стокерово сликање страха од мртве феудалне прошлости (племства, настраности и похоте), која насрће на живу садашњост (средњу класу, природност и љубав); и наводе како суштински страх овде извире из спознаје да се бесмртност може стећи само уз губитак људске природе.

Дракула је недвосмислено оличење човекових снова, страхова и жеља. Као својеврсна културолошка појава, заснован је на Фројдовим поставкама ероса (љубави) и танатоса (смрти), као најупечатљивијих идеја западњачке културе 20. века. Публика ту постаје саучесник кроз своје личне дневнике мрачних примисли, исконских стрепњи и неостварених страсти. Основно полазиште свакако се своди на заплет: вампири се хране живима, тако што им истовремено доносе најстрасније задовољство, смрт и вечни живот. Насупрот томе, сви Стокерови јунаци удружени су у подухвату спасавања човечанства од ужасне судбине коју може да му нанесе вампир. Довољно чудесно само по себи то је чудовиште које за собом оставља траг бесмртности. Оно што га потпуно разликује од његових прогонитеља јесте то што има моћ да смртни живот замени светлом вечности. Његови су џелати - лишени отвореног ума - вођени само ускогрудом идејом о затварању простора овоземаљског трајања. Можда су баш зато вампири веома често приказани с благонаклоношћу. То су обично напаћени мушкарци, под најстрашнијим притиском, а не чудовишта која сеју смрт. Жене вампири сасвим су нешто друго. Почев од седамдесетих година у медијским огледалима то су лепотице којима је страно свако покајање, а циљ није само да задовоље жудњу већ и да заведу и заувек себи потчине душе својих жртава. Жена вампир моћна је и осећајна, али настрана. Виђена у таквом светлу, често се појављује без одеће и тиме показујући да је ослобођена проклетства терета својственог мушкарцу вампиру. Она слави бесрамност и уживање! Њене жртве су младе и наивне и међу њима се страст развија из романтичног заноса. Она вампир налази истоветно задовољство у завођењу своје жртве као и у сисању њене крви...

Брем Стокер написао је „Дракулу” у касно викторијанско доба, када су вампиризму стављани предзнаци: зверско, прљаво, испразно, смртно и ђавоље. Бројни извори зверство стављају у оквир природног поретка: ланац исхране, развој врста, преображај у животињска обличја...

Међутим, сва новија истраживања и погледи на краља вампира измештају тумачења Дракуле у оквире еротског мита: најсензуалнији је пољубац у врат, чулност значи живот, телесно задовољење нагона отелотворује се у страсти, насиље има укус крви... Крв је тема снова и природа лудила (37,2 је температура шизофреника, али и сваког здравог женског тела у време овулације!!!). Рушење вампиризма често се тумачи као рушење сексуалне слободе.

Безвременост ове иконе настањена је и у тумачењу по коме вампир наставља свој живот у обличју киборга. Неки аутори дословно наводе да се таква веза остварује путем наредбе „cut” и „paste”: кад вампира желимо да „изместимо”, он ће бити „сачуван” као киборг! Ту је посебно добродошло дело Гиљерма Гомеза Пене „Пријатељски Канибали” (1997) о преписци - електронском поштом, између етно-киборга и латинске љубавнице вампира - која се у целости одвија тамо негде на Мрежи... Ово није јединствен пример: „Дух у шкољци” (Ghost in the Shell, Оши, 1995) прича о виртуалном луткару који запоседа (женско?) тело киборга водећи Дракулу до нових уточишта изван овоземаљског света смртности.