Постоји један мајмун који је у стању да убија лавове. Надимак убица лавова дали су му становници Билија у Конгу, града у близини једне непроходне и нетакнуте прашуме. О тој звери мало се зна, а они који су га видели кажу да је висок два метра, да има широко црно лице и да делује застрашујуће.

Прашуме у којима живи налазе се на североистоку Конга, потпуно су неистражене и непроходне, а неки зоолози чак сумњају да би ту могли да се крију последњи преживели диносауруси. Стога неки желе да крену у потрагу за тајанственим мајмуном и, уопште, у откривање биљног и животињског света овог кутка планете.

Први који се заинтересовао за ову животињу, неухватљиву попут Јетија, био је један белгијски официр који се 1898. године из Конга вратио с три велике лобање у коферу, убеђен да је донео остатке горила. Стручњаци који су их потом проучавали утврдили су да је реч о некој нама непознатој подврсти мајмуна.

Век касније, 1996. године, швајцарски фотограф Карл Аман, који живи у Кенији и бори се за заштиту великих примата, чуо је за ове „убице лавова” који личе на гориле али се понашају као шимпанзи: кад виде људе, повлаче се и нестају у мраку густе шуме. И Аман је нашао једну лобању с особинама оба велика мајмуна и тако - да би сазнао да ли је реч о некој новој врсти - довео је у Конго два највећа америчка приматолога, Џорџа Шалера и Ричарда Рангама.

Ни њих двојица нису успели да сретну ову неухватљиву зверку иако трагови на које су наишли говоре о необичном споју гориле и шимпанза у једног новог примата. Гнезда која су нашли била су на земљи, као она која прави горила (шимпанзи обично спавају на дрвећу). Испитивање измета указало је на исхрану богату воћем, као код шимпанза. Све у свему, права загонетка.

Нешто касније у ову област стигао је и Рон Понтијер, који је надлетао ову прашуму, готово додирујући врхове дрвећа. У једном тренутку угледао је огромног мајмуна како претрчава преко једне чистине и нестаје у густишу зеленила. На Аманов позив стигла је и Шели Вилијамс, која ради у Институту Џејн Гудвол у Мериленду (САД). Она је била први научник која је видела тајанствене мајмуне, и чак је успела да неколико њих сними.

Пре него што је то објавила Шели Вилијамс је позвала неколико научника да погледају снимљени материјал и кажу своје мишљење. Након разгледања фотографија, дошло је до невероватно оштре расправе, па чак и свађе. Наиме, Вилијамсова сматра да је реч о једној новој врсти: можда су горила и шимпанзо дошли у додир када је вода реке која дели њихове насеобине опала: обузела их је страст и створили су мешанца.

Али, како су тако велики и како су у стању да убију лава? Зашто на месечини певају чудним гласом и воће љуште рукама уместо зубима? И од кога су наследили отпорност на отровне стреле ловаца? Да ли је реч о новој врсти или подврсти обичних шимпанза?

Сва ова питања и претпоставке навели су на помисао о још једној могућности: да није реч о врсти која доживљава сопствену еволуцију у издвојеној области до које човек још није стигао?

Расправа се наставља јер испитивања ДНК из длака нађених у гнездима нису пружила довољно података: наиме, из длаке се добија само митохондријални ДНК, то јест онај који се наслеђује по мајчиној линији. Онда се научна јавност порадовала да ће се нешто више података добити на основу нађеног измета. Накупили су га на килограме, али и у овом случају ДНК је митохондријални. Сада се покушава с испитивањем заснованом на нуклеарним техникама.

Међу толиким научницима, чуо се и глас једног студента - љубитеља животиња. Клив Хикс изнео је заиста јединствено мишљење: „Ти мајмуни нису подврста. Њихово понашање наводи нас на помисао да присуствујемо еволуцији која је у току. Другим речима, нова врста управо се одваја од шимпанза. Сада би још само људи требало да их оставе на миру и омогуће им да доврше тај посао”.