Сцена је преписана из белешке Јована Ђ. Авакумовића, која се чува у његовој заоставштини смештеној у библиотеци Историјског института Црне Горе у Подгорици. Каснији председник српске владе и министар правде па спољних послова, Авакумовић је 1865. године као студент имао занимљив сусрет у Паризу и није могао да одоли а да га не запише. Као непосредне сведоке тог тада уистину необичног догађаја навео је тројицу својих колега, такође студенте, Гргура Миловановића, Милана Кујунџића и Јована Максимовића. Укратко, то је овако изгледало.

Радознали школарци запутили су се на тек отворену изложбу француских ратних трофеја заплењених у ратовима које је кроз своју прошлост водила земља у коју су стигли на студије. Кад су приспели у одељење где су били изложени трофеји из времена војевања с Турцима, поглед су им привукла двојица старијих белобрадих људи у европској одећи чији су фесови говорили да ипак припадају Оријенту. Ништа неуобичајено, све док им се један од њих није обратио на беспрекорном српском језику. Али, опрезност је убрзо устукла пред младићком љубопитљивошћу, посебно кад им се човек представио: мушир (маршал) Омер-паша Латас, врховни командант турске војске.

Тако је и кренула прича коју ће Авакумовић забележити и која ће, доцније, бити често коришћена у опису лика и дела човека који је за живота постао легенда и коме је један Иво Андрић посветио, истина недовршен, истоимени роман. У овој краткој повести и ми, наравно, користимо део приче коју је оставио некада шњи париски ђак.

Биографски списи кажу да је моћни Омер-паша Латас рођен 1806. године у селу Јања Гора код Плашког у Лици као Михаило С. Латас. Дечаштво је провео у официрској породици и, разумљиво, сањарио да и он, попут оца Софронија, обуче униформу аустријске војске. У то време упади Турака преко Уне, Сане и Саве били су ретки, па је натпоручник Софроније, са службом у Огулину, попут других официра, најчешће „војевао” за коцкарским столом. Њему се, кад је стасао, придружио и млади кадет Михаило, те су отац и син постали и нераздвојни ортаци у картању.

„Ал’ карта је курва...”, што би рекао песник, и Латаси су упали у дугове које су, и због официрске части, морали под хитно да врате. И вратили су завукавши прсте у војну касу која је била поверена на чување управо натпоручнику. И онда су кренуле невоље, једна за другом. Прва, украдени новац није био довољан да подмири дугове и, друга, одмах је откривено да је државна каса олакшана. Избио је скандал у коме су се појавила имена многих официра, од којих су неки били повезани и с бечким двором. Приче су се докопали и новинари, и онда жедни таквих занимљивости.

Хитно је изабрана војна државна комисија са задатком да утврди ко су кривци, односно да нађе најпогоднију жртву коју ће оптужити за све неподопштине које су се из Лике ваљале према царском граду. Неколико официра је ражаловано, међу њима и натпоручник Софроније, други су пензионисани, а трећи прекомандовани у забачене касарне. Најгоре је прошао кадет Михаило Латас, који је оптужен за пљачку и, за пример другима, претио му је преки војни суд.

Некако у исто време у Госпићу се разгоревала и љубавна прича између наочитог кадета и лепе Милке Бркљачић, кћери богатог трговца Јована. Њен отац, пак, није одобравао ту везу јер је младић носио аустријску униформу а, уз то, сада и тај скандал били су више него довољан разлог да патријархално васпитана девојка буде натерана да заборави свог Мићу, како су га звали.

Овај део животописа Михаила С. Латаса памти се и препричава и данас у сремском селу Шашинци, где живе потомци породице Латас, досељени ту крајем 19. века. Тако се Бошко Латас сећа скаски својих предака који су, за дугих зимских ноћи, приповедали да је Михаило-Мића био прилично необуздане нарави и да је у тренуцима беса непромишљено поступао због чега би се брзо покајао. Потврђује и причу о лепој Милки око чије су се куће, на крају села, тада шуњали многи момци, међу њима и млади Латас. И свештеник Никонар Грујић био је очаран њеном лепотом која је ушла и у народну песму, а чије је речи забележио Јован Јовановић Змај: „Милкина кућа на крају....”.

На размеђи двеју царевина, Аустрије и Турске, 1825. године младом кадету Михаилу Латасу губи се сваки траг. Узалудне су биле потере агената из Беча, а није помогла ни расписана потерница која је за ваљану дојаву нудила тада веома пристојну награду. И док су га власти, због крађе државног новца и дезертерства, у одсуству осудиле на смрт, младић је близу Гламоча чувао стоку на имању бега Филиповића, уверен да га овде неће наћи. Закратко. Чуо је глас да се доле у вароши неки непознати људи распитују за њега и већ наредног дана био је на путу за Бањалуку.

Изгледа да је боравак у граду на Врбасу пресудно утицао на Латаса, односно његово познанство с познатим месним трговцем Хаџи-Алијом Бојићем код кога се запослио. Овоме се допала младићева окретност и, још више, његово добро знање немачког и италијанског језика неопходно за успешну трговину. И, каже даље прича, реч по реч, Латас се поверио газди и он му је одмах предложио да пређе у ислам и тако званично постане турски грађанин. Тако је и било, а неки подаци упућују на то да се ту и оженио, и то кћерком Хаџи-Алије.

Међутим, и ту су се убрзо појавили пипци разгранате мреже аустријских агената и трговачки помоћник, сада већ Омер-ефендија, поново је морао пут под капут. Тај део Латасовог живота исцрпно је забележио помињани Авакумовић:

„Ја сам, за прве владе кнеза Милоша, прешао у Србију као аустријски војни бегунац. Примљен сам врло добро, добио сам за учитеља у Гружи. Ја бих тада и остао да служим Србији и српству, колико бих умео и могао својом спремом и знањем. Ну, после тог кратког бављења у Србији, Аустрија је затражила да ме Србија изда Аустрији... Кад ме тако затражила Аустрија, кнез Милош позвао ме је у свој двор, у Крагујевац, и казао ми: Синко, ја не могу због тебе војевати са Аустријом, али нећу ни да те предам њој јер сам обавештен да ниси кривац, као што Аустрија представља, а и да си одгојен у духу српства. Наредићу мојим властима да ти олакшају и изврше прелаз у Турску. Иди тамо и прими се службе. Турска је оскудна у људима; по твојој спреми и способности, сигуран сам да ћеш далеко догурати у турској служби...”.

И догурао је...

Снабдевен неопходним папирима, Омер-ефендија Латас стигао је у Видин, постао државни службеник и потврдио своју нову вероисповест. Убрзо је приспео у Стамбол и, невероватним стицајем околности, постао учитељ цртања престолонаследнику Абдулу Меџиду. А кад је овај засео на трон султана, Омер је, прво, именован за његовог саветника да би даље муњевито напредовао: постао је сераскер, односно бригадни генерал, а потом и мушир, највише звање у турској војсци, али и паша с једним „тугом”, што је означавало додатну почаст.

Није, наравно, све те почасти добио само као блиски султанов пријатељ. Био је, пре свега, добар војник. У енциклопедијским белешкама стоји да је у крви угушио побуне у Сирији, Албанији и Курдистану, да је (1848/49) с Русима окупирао Дунавске кнежевине, наредне године сломио устанак босанског беговата на челу са везиром Хусеин-капетаном Градашчевићем, да је око хиљаду најугледнијих ага и бегова позатварао а њих 400 у оковима послао за Стамбол. Потом се, четири године доцније, обрушио на Црну Гору коју би уништио да га у томе нису спречиле Русија и Аустрија. У Кримском рату те исте, 1853. године заповедао је турским снагама на дунавској линији и добио титулу сердари екрема (велики војсковођа).

Затим је, с енглеским и француским савезницима, учествовао у опсади Севастопоља и у борбама на Кавказу. Сурово се обрачунао с устаницима у Месопотамији, а 1861. године поново, још жешће, ударио на Црну Гору коју су, опет, спасле велике силе. На његовом удару потом су се нашли и грчки устаници на Криту.

Био је, пре свега, ненадмашан у гушењу бројних побуна које су средином 19. века потресале огромно Турско царство. И посебно окрутан. Остала је забележена епизода из времена обрачуна с босанским и херцеговачким беговима који су, 1850. године, поверовали да могу без султана да управљају тим делом његове државе.

Прво их је вешто завадио, а онда, кад се Али-паша Ризванбеговић осилио и као херцеговачки везир назвао себе „султаном од Мостара”, завршио с њим претходно га извргавши руглу. Наиме, посадио га је наопачке на магарца, дао му у руке реп да се држи и тако га од Мостара водио до Бањалуке, оне исте у чијој је џамији својевремено примио ислам. Међутим, несрећни Али-паша није дочекао да тако уђе у варош јер је Омер-паша наредио свом војнику Јусуфу да му се ноћу „омакне пушка”. Због испољене суровости, Латас је једно време боравио у Битољу, али тужба коју је у Стамболу против њега повела моћна и утицајна породица Ризванбеговића није му посебно наудила.

А у Црној Гори и данас кад неко хоће да нађе право поређење за опис каквог великог зла које се десило, често ће се чути да је то „к'о за Омер-пашиних година”. Наиме, 1853. године Латас је стигао са 25 хиљада аскера и намерио се на девет хиљада Црногораца остављајући за собом праву пустош. И, да није било приговора великих сила, не би остао камен на камену. Слично се збило девет година доцније, сада је било 55 хиљада против 40 хиљада мање, са још жешћим зулумом и покором. И опет су велике силе (због својих разлога, наравно) спречиле да се тај ужас претвори у потпуно сатирање и народа и државе.

Омер-паша ће то касније, у причи Јовану Ђ. Авакумовићу, (не)вешто правдати речима да „само моје српско срце и осећање руководили су ме те нисам скрхао Црну Гору... одуговлачио сам даљи напад и слао у Цариград извештаје да није вредно да турска војска гине за голе црногорске стене и врлети. А тиме сам дао времена те су се Русија и Европа заузеле за Црну Гору и спасли је од сигурне тадашње пропасти, према броју турске војске под мојом командом...”.

Извесно је, пак, да је Омер-паша Латас био не само добар војник него и посебно вешт и убедљив говорник и, према многим изворима, изузетан пропагатор. Вести с ратишта зналачки је користио свестан да се оне тада, кад му је устребало, тешко могу проверити. Уосталом, још 1862. године, у броју 6 од 7. јула, аустријски часопис „Исток и запад” (Ост унд вест) у делу чланка „Политички преглед” писао је и ово:

„Шта све Омер-паша поседује од журналистичког дара и каква штета да он тај дар тако касно испољава!? Омер-паша све своје поразе у досадашњим сукобима с Црногорцима врло лако претвара у своје победе, при том се великодушно кити ловоровим венцима победе које је он, Омер-паша, стекао на бојиштима...”.

У прилог његовој беседничкој вештини иде и говор који је својим војницима одржао у Кримском рату (1853-1856) и који је често цитиран на многим војним академијама:

„Азијски, афрички официри и војници, крв наших предака није једном до сада црвенилом прелила тло ове земље коју силни непријатељ хоће да вам отме. Ваша национална част коју сте од ваших предака наследили још није окаљана. Знајте да не можете ниједан корак крочити а да се са земље не подигне глас који вапије. Тај прах што га ногама газите, то је наш пепео, пепео ваших предака, браните га! Војници! Закунимо се заједнички да ћемо пролити и последњу кап крви за одржање престола нашег цара, султана Абдул Меџид Хана!”...

Омер-паша Латас умро је у Истанбулу 1871, у шездесет петој години. Зна се да је имао неколико жена и да је оставио бројно потомство. Латаси из сремских Шашинаца не знају никог од њих.