Уз јужну фасаду катедрале Светога Марка, у Венецији, стоје четири фигуре исклесане у порфиру - ретком, врло тврдом египатском камену пурпурне, царске боје. Давно некада овај групни рељеф донесен је из Константинопоља у Венецију. Четири човека носе круне и исто су обучени. Њихова лица су безизражајна и готово иста - осим што двојица носе браде - знак вишег положаја. У доба када су статуе исклесане, већ је наступао апстрактни стил у вајарству и далеко је било оно време када су се римски уметници трудили да што верније изразе портрете у камену. Руке које брадати мушкарци пружају преко рамена својих млађих колега симболизује заштитнички став, као и склад и разумевање који постоје између четири владара. Јер, ради се о четири владара Римског царства, а скулптура је исклесана негде око 300. године - пред крај владавине цара Диоклецијана. Четири фигуре приказују „тетрархе”: два врховна владара Империје - августа, и два њихова помоћника - цезара, односно нови облик царске власти који је смислио и засновао велики Диоклецијан.

Ретки су римски владари какав је био Диоклецијан. По обиму промена које је подстакао и спровео, може се можда мерити само са оснивачем Римског царства - Августом Октавијаном. Постоји историја Римске државе пре и након Августа, као и пре и након Диоклецијана. После Августове владавине, Римска република претворила се у принципат, односно царство. Након Диоклецијана, од принципата, настаје „доминат”, тетрархија, позно царство, касније Византија.

Диоклецијан је удахнуо нови живот у посустало Царство: начин владања, устројство војске, чиновништво, облик и начин управе провинција, порезе, новац... Нешто од тих промена започели су и ранији владари, попут Галијена и Аурелијана, али ниједан није провео довољно времена на власти да би их довршио. Тек су Диоклецијан, а након њега и Константин, цареви пореклом с Балкана, после више од пет деценија дубоке кризе обновили Царство, које је, тако измењено, наставило да постоји још хиљаду година на Истоку и век и по на Западу. Од тог времена јављају се први друштвени облици и устројство који ће се постепено претворити у европско друштво средњега века.

Као и остали цареви тога доба, Диоклецијан је био скромног порекла, неки чак наводе да му је отац био роб. Рођен је негде у провинцији Далмацији око 236/240. године - можда у време владавине Максимина Трачанина. Право име му је било Диокле, по чему постоје претпоставке да је пореклом из Диоклее, насеља чији остаци леже недалеко од данашње Подгорице (Дукља). Ипак, већина историчара сматра да је Диоклецијан рођен близу места у ком је провео последње године живота - Салоне (код данашњег Сплита). Недовољно образован, млади Диокле посветио се јединој професији која је и сиромашним сељацима омогућавала сјајну каријеру - војсци. У војсци је стасао и напредовао у најтеже доба, када је Римско царство средином III века једва опстајало под ударима спољних непријатеља и унутрашњих сукоба. Диоклецијан се показао као бистар, способан и амбициозан војник, касније официр, који је у време владавине својих земљака из Илирика већ догурао до ранга војног управника пограничне провинције Мезије (данашња Србија). За време цара Каруса, Диокле је 282. године постао командант „доместика”, односно цареве коњичке гарде („протецторес”). Наредне године чак је биран и за конзула.

Након загонетне цареве смрти, потом и убиства његовог сина и наследника Нумеријана, легије за императора бирају Диокла, који мења име у Гај Аурелије Валерије Диоклецијан. Било је то 17. новембра 284. године у Никомедији у Малој Азији. Диоклецијан је пред легијама лично погубио префекта Апера кога је окривио за смрт младог цара. Забележена је легенда да је једна пророчица претходно најавила младом Диоклецијану да ће постати цар кад „убије вепра” (апер на латинском).

Диоклецијан није освајао и пленио на први поглед. Он је био веома предузетан човек прикривених, али ретких способности. Одликовале су га чврста воља, изванредно познавање прилика, упорност у остваривању својих циљева, велика способност да обузда сопствене страсти и вољу других преусмери ка остварењу сопствене замисли. Све би то био способан да подведе објашњењима о праведности и о заједничкој користи и јавном добру.

Први задатак новог цара састојао се у обавези да се наметне за владара целог Царства. Наиме, на западу Царства владао је брат претходног цара - Карин, који је окупио легије и кренуо на Диоклецијана. Две војске среле су се 1. априла 285. године у равници недалеко од ушћа Мораве у Дунав, код места Маргум, између Сингидунума и Виминацијума (близу данашњег Костолца). До праве битке, међутим, није дошло. Диоклецијан је већ на почетку своје царске каријере показао дипломатску и тактичку умешност. Каринов префект преторијанаца (командант војске) прешао је на Диоклецијанову страну, а Карина су убили властити војници.

Други задатак новог цара био је да опстане на власти, другим речима да преживи успон на највиши положај, што, у то доба, није било нимало једноставно. Цареви су, наиме, често гинули (углавном су убијани у побунама). Ипак, Диоклецијан је владао читаве две деценије, па је чак успео да надживи и сопствену владавину! Треба се вратити од Диоклецијановог времена читав век и по раније у римску историју, да би се дошло до неког императора који је владао дуже од две деценије (били су то у II веку Хадријан, који је владао 21 годину, и његов наследник Антонин Пије, који је владао 23 године). Осим тога, Диоклецијан је јединствен јер је био једини римски император свих времена који се добровољно „пензионисао”, односно повукао са престола и касније живео готово као обичан грађанин.

Како му је успело да влада тако дуго у та немирна и опасна времена када је војска по сопственим хировима убијала и постављала императоре? Да би смањио опасност од цареубиства, а истовремено да би повећао учинак царске власти и управе, Диоклецијан је постепено развио колективну власт, која је требало да обезбеди и јасан начин наслеђивања царског положаја (што у Римској држави никада није било јасно предвиђено). Тако је, схвативши да један човек не може истовремено да предводи војску и на истоку и на западу, Диоклецијан већ 286. године за сувладара, августа, поставио свог земљака пореклом из Сирмијума (Сремске Митровице) - Максимијана. Два цара истовремено су, свако себи, додала и божанска имена: Диоклецијан је постао и Јовиус (име врховног римског бога Јупитера), а Максимијан Херкул. Неколико година касније, 293. године, августи су одредили и два млађа сувладара и будућа наследника који су добили титулу цезара. Цезар Констанције Хлор владао је на истоку царства, уз августа Максимијана, а цезар Галерије владао је на западу, уз Дунав, као Диоклецијанов сарадник. Оба цезара такође су потицала из Илирика - Констанције је био пореклом из Наиса (Ниша), а Галерије из Мезије (Ромулијана код данашњег Зајечара). Овај систем ојачале су и породичне везе: Диоклецијан је формално усвојио Галерија, који се оженио његовом кћерком, док се Констанције Хлор оженио Максимијановом усвојеницом.

Диоклецијан је такође потпуно изменио царски протокол и по угледу на Аурелијана увео источњачке обичаје клањања и љубљења одоре (адоратио). Цару, који је од тада носио и званични назив доминус (господар) могло се много теже прићи него у доба принципата, када је владар сматран само првим међу једнакима а „божанство” је постајао тек након смрти. Сваки од четворице владара тетрархије проглашен је полубожанством, које је брижљиво чувано и коме се приступало по посебном обреду.

Обезбедивши власт и предупредивши се од издаје, побуне и убиства, Диоклецијан се окренуо ратовању на граници. У наредних десетак година Диоклецијан ће највише времена проводити на Балкану, по подунавским провинцијама (Мезија, Дакија, Панонија) и у свом двору у Сирмијуму - месту одакле је најбрже могао да одговори на варварске нападе преко Дунава. Диоклецијан и његове царске колеге поразили су спољне непријатеље, Алемане, Сармате, Франке и Персијанце и угушили побуне у Галији, Британији и Египту. Тако је тих година, након дуго времена, Царство поново упознало мир, а његове границе проширене су на рачун Персије.

Уз војне успехе, неуморни Диоклецијан предузео је и велике промене државне управе и војске. Оне су имале три основна циља: да владара уздигну на степен божанства, да преуреде централну власт и да увећају војску. Главна Диоклецијанова реформа, осим увођења власти тетрархије, тицала се управљања целим царством. Раније провинције су уситњене и подељене на две или три мање административне јединице под истим називом. Тако су од 48 створене 104 провинције којима су управљали гувернери (ректори или праесес). Провинције су груписане у 13 већих области названих диоцезе, којима су управљали викари који су били подређени самом цару. Занимљиво је да су ови називи до данас опстали у оквиру хришћанске цркве. Најзад, цело царство било је подељено на четири префектуре које су биле у надлежности преторијанских префеката - највиших државних чиновника после цара. Четири префектуре носиле су називе: Галија, Италија, Илирик и Исток.

Илирик, са седиштем у Сирмијуму, обухватао је диоцезе: Панонија, Дакија, Македонија и Тракија, односно области данашњег Балкана и Мађарске. Након преласка Диоклецијана на двор у Никомедију (Мала Азија), у Сирмијуму је свој двор имао цезар овог дела Царства, Галерије.

Диоклецијан је спровео и велику новчану обнову, у духу мера које је већ започео његов претходник Аурелијан. Новац је имао већи садржај сребра и злата, чиме је заустављена инфлација. Истовремено, у Диоклецијаново време изведен је један од првих, врло занимљивих огледа економске политике, који су често понављани и у савремено доба. Наиме, тетрарси су 301. године објавили чувени „Едикт о ценама” у коме су, позивајући се на скупоћу и на грамзивост трговаца покушали да зауставе инфлацију тако што су утврдили највише цене све робе која је била у промету у царству, као и свих плата и хонорара. Радило се о огромном подухвату и новаторској замисли, јер је требало пописати и утврдити цене свих производа на тржишту у целом Царству, истовремено имајући и у виду и посебност и квалитет појединих производа, као и места продаје. Сличан подухват покушаће тек совјетски бољшевици неких седамнаест векова касније. За кршење највише цене била је утврђена и смртна казна. Ова, као и све сличне мере борбе против инфлације, наравно, није успела, и поред драконских казни. Цене су зависиле од количине и квалитета новца у оптицају, као и од расположивости робе и тражње. Међутим, уместо да се цене зауставе, дошло је до несташице робе, што је позната економска појава. Проћи ће још неколико десетина векова пре него што економска наука дође до стварних сазнања и рецепата за сузбијање инфлације.

Најзад, пред крај владавине Диоклецијан је покушао да заустави растући утицај хришћанства, које је продрло све до самог царског двора (причало се да чак и царева супруга и кћи подржавају ту нову веру). У фебруару 303. године објављен је први едикт против хришћана. Исте године издат је други - о затварању свих црквених поглавара, а затим и трећи едикт који је предвиђао строге мере против противника паганских култова. Четврти едикт, из марта 304. године, отворио је врата крвавим збивањима у целој империји.

У новембру 304. године Диоклецијан је трећи пут у току своје владавине дошао у Рим, некадашњу престоницу Царства, где му се придружио и Максимијан. У граду је одржана прослава - две деценије августове власти. Смењивале су се игре, светковине, почасти божанствима и царевима, народно весеље... Рим је славио и чинило се да су се вратила стара времена. И нико од учесника није могао ни да помисли да присуствује последњој прослави једног паганског владара империје. Ускоро, веома брзо, наступиће ново доба. Остарели Диоклецијан заморио се од гужве милионске престонице. Лактанције, хришћански хроничар из Никомедије, који је у то време написао дело „О смрти прогонитеља” описује како је Диоклецијан, усред циче зиме кренуо у Равену, па на исток. Шибан кишом он се разболео - можда је добио упалу плућа - и толико ослабио да су морали у носиљци да га носе целим путем уз Дунав, преко Сирмијума и Сингидунума, ка Византу све до двора у Никомедији. Тамо је стигао тако слаб да су сви очекивали његову смрт. Ипак је преживео али се осећао стар, слаб и уморан да даље управља државом.

Истога дана и Диоклецијанов савладар, верни Максимијан, на свом двору у Медиолануму (Милано) објавио је повлачење са престола. Али, док се Диоклецијан једном заувек повукао у годинама припреман дворац у Сплиту, без жеље да се икада више бави државним пословима, Максимијан се није повукао својом вољом. Он, додуше, јесте прихватио и поштовао заклетву и договор са Диоклецијаном, али му је требало само мало - па да се предомисли.

Лактанције, пише да су Диоклецијан и Максимијан Херкулије били у „оданом пријатељству, истог духа, истог начина размишљања, једнаке воље и расуђивања”. Али, први је био халапљивији а други одважнији. Пар који је чак две деценије успешно владао Римским царством ипак се битно разликовао. Наиме, Диоклецијан је био вођа - мозак, а Максимијан извршилац - мишићи. Зато је први узео надимак Јупитер, док се други звао по Херкулу. Један је надгледао и командовао, други је спроводио.

Максимијан је био пореклом из сиромашне породице из Сирмијума. Рођен око 250. године, војничко искуство стекао је под командом некадашњих царева и земљака, Аурелијана и Проба. Диоклецијан га је без сумње изабрао за сувладара јер га је добро познавао - дуго је с њим делио добро и зло војничких похода. Изабран за цара, Максимијан се показао као успешан војсковођа. Већ 286. године сузбио је побуну галских сељака, а затим се годинама успешно носио с варварским нападима уз Рајну. Поразио је Алемане и Бургунде, али је доживео и један пораз од издајника из сопствених редова. Његов командант флоте се побунио и са бродовима и делом војске отпловио у Британију, где се прогласио за цара и владао неколико година. Након проглашења тетрархије (293. године) Максимијан се повукао у нешто мирнији живот (пун порока, додаје Лактанције) на двор у Медиолануму (Милано), док је његов цезар, усвојеник и зет Констанције Хлор послат да се бори на Рајни и са побуњеним Британцима. У каснијим годинама, Максимијан је ипак задобио још неколико победа на Рајни (против Карпа) и у Африци (против Мауританаца).

Након абдикације 305. године, Максимијан се, као и Диоклецијан, повукао у свој дворац на Сицилији или у Луканији, где је издржао једва нешто више од године у својству старијег августа, који ужива државне привилегије, али не влада.

Међутим, колико год је власт тетрархије изгледала успешна током Диоклецијанове власти, толико је све доведено у питање чим је овај велики цар абдицирао. Следећих 18 година биће раздобље сталне борбе и сукоба оних који су теоретски требало да продуже и учврсте Диоклецијанов завет. Дуго одан Диоклецијану док су заједно владали, Максимијан је касније учествовао у растурању Диоклецијанове замисли о тетрархији као уређеном систему поделе власти и наслеђивања. Власт и моћ магично су га привлачили. Није пропустио прилику да у хаотичном раздобљу и отимачини око власти након 305. године покуша поново да преузме звање августа. Прва прилика указала се већ октобра 306. године када су преторијанци и сенат у Риму за августа незаконито прогласили његовог сина Максенција. У годинама које следе, изгледало је да Римско царство поново запада у онај хаос и збрку какве су владале у време пре ступања Диоклецијана на власт. Максимијан се поново проглашава августом 307. године и побеђује Севера II, кога је послао Галерије. Северови војници нису желели да учествују у борби против свог старог команданта, него су прешли на Максимијанову страну.

Како би ојачао свој положај, Максимијан удаје кћерку Фаусту за цезара Константина (сина Констанција Хлора), који влада у Галији и на Рајни.

Следеће, 308. године, на захтев цара Галерија и уз невољни пристанак остарелог Диоклецијана, одржан је историјски скуп у Карнунтуму, на Дунаву (данас у Аустрији) где су се нашла три најстарија августа: Диоклецијан, Максимијан и Галерије. Диоклецијан је тада последњи пут покушао да успостави замисао тетрархије. Али, и поред Галеријевог наваљивања, Диоклецијан је не само поново одбио да се врати на власт, него је и убедио Максимијана да се по други пут одрекне царског пурпура. Постоји легенда да је тада својим некадашњим колегама Диоклецијан рекао да му је веће задовољство физички рад и гајење салате у врту поред дворца у Сплиту, него што је икада уживао у обављању царске власти.

Међутим, и поред Галеријевих и Диоклецијанових напора, одлуке из Карнунтума остале су само покушај.

У лето 310. године Максимијан ће на двору у Тријеру по трећи пут да се огрне пурпурним плаштом и прогласиће се августом, овај пут покушавши да свргне сопственог зета - Константина. У том тренутку, Римска империја бројала је, што признатих што непризнатих, седам царева (августа) - и то не узимајући у обзир још живог Диоклецијана (!). У таквим условима договора није могло бити. Победиће онај ко се покаже најјачи.

Цезар Константин спречио је тастов покушај да га збаци. Максимијан је ухваћен у бекству у Масилии (Марсељ) где је недуго затим окончао живот - (по Константиновом наређењу је вероватно убијен или је извршио самоубиство). Тако је „овај велики римски цар”, како га назива Лактанције, „окончао живот срамном и недостојном смрћу”.