Оставићемо по страни сам град и његову бурну историју током које су га разни народи звали на свој начин (од келтског Сингидунум, до латинског Алба граеца, немачког Гриецхисцхе Эеиссенбург...) и позабавити се само садашњим именом Београда - тачније његовим значењем и обликом. Пре свега треба имати на уму да се тако зову многи градови, не само словенски, већ и насеобине других народа. Ти „бели градови” нису добили име зато што су били стварно бели - нити су они кречени у бело, нити зидани од белог камена. Придев бео или бели у њиховом називу значи „светао, сјајан”, што је утисак који су они остављали на придошлице - или освајаче. Узрок томе лежао је у положају тих градова, на обалама река или мора, у чијим водама се огледао не само град, већ и сунце. То беласање, тај одраз светлости на површини воде, издалека се доживљавао као блесак, сјај.

„Кривац“ за то што се фонетски лик овог топонима временом толико мењао била је гласовна структура првог дела сложенице. Придев бео у основи је имао стари вокал јат, који се мењао током историјског развоја српског језика и у различитим дијалектима (оно што је у старосрпском био јединствени, посебан знак , дало је е, и или ије - на пример, дете, дите, дијете). Ту се умешала још и фонетска законитост (присутна од 15. века), да сугласник -л, када се нађе у положају на крају речи, прелази у самогласник -о. Управо то се догађало кад се придев јављао у неодређеном виду блП, за разлику од постојаног облика одређеног вида б ли. Отуд толико варијанти овог двосложног топонима.

Најстарије писане помене словенског имена нашег Београда доносе страни извори, првенствено византијски, већ с краја 9. века: %г8ж(Д"*ЖЛ или %г8Џ(Д"*".

У домаћим изворима оно се среће од 13. века, писано у облику са јатом Б лурал: До БраничГва и Б лграда... ид же св тлГИј

Б лГ градГ сазда се, а од 15. века у облику БеоуралП. Често коришћени, такозвани „стајаћи” придеви уз Београд били су сјајни, славни, доњи, стојни (то јест столни „престони”). Њих налазимо не само у старосрпским списима, већ и код средњовековних дубровачких и приморских писаца: Славни Биограде ... тврдине и зграде тко твоје обори; Славни Белград вазе (то јест узе, освоји); Сава текући проти истоку под долњим Белградом удира у Дунај тер име згубља. Наравно, највише је примера из народне песме: На Врачару, подГ- Б лиградомГ...; Када одеш стојну Биограду, бојиш ли се два Јакшића млада...; Књигу пише Јакша капетане, од онога Билиграда стојна.

Наш Београд има имењаке диљем словенског света, укључујући места где данас више нема словенског живља: у најближој околини су му поменути Биоград на мору (на латинском зван Алба марис), затим у Далмацији село Белград, први пут поменуто у 15. веку, које се и данас тако зове. У Мађарској код Будима постоји Београд који је такође носио епитет столни - отуд у старим списима Будимм и столнСЉ Белиградомм или Стојни Биоград у Вуковом Рјечнику - а у некадашњем мађарском Ердељу, данас у Румунији, постоји Баялград. Документи на латинском језику бележе их као Алба регалис, односно Алба Јулиа. Албански град Берат (у записима 11-14. века %г8ж(ДВ*ЖЛ) заправо је Београд, данас у облику измењеном сходно гласовним законима албанског језика.

Посебну пажњу заслужује Белградо у Фурланији на северу Италије, својеврсни двојник српског Београда: био је то замак и град (у феудалном смислу) који је око 1465. године Кантакузина Бранковић, кћи деспота Ђурђа, купила за свог брата деспота Стефана (кога су Турци ослепели и прогнали из Смедерева), што осим млетачких бележе и наши извори: Кесар дајет ему Б лмград иже в Фриоле. Ту је неколико деценија била кућа деспота Србије („цаса де деспоти де Сервиа”) све док се крајем 15. века његова удовица Ангелина, поневши Стефанове мошти, са синовима Ђурђем и Јованом, није вратила у Срем.

Остали Словени такође имају „беле градове”, на пример, Словенци у Корушкој Велград, Словаци Белград и Белеград, Чеси бањско место Бенлохрад, Пољаци у Поморју Биалогард, Руси Белгород на реци Северни Донец код Курска, Украјинци Билуорол, то јест Билуоролка код Кијева, Бугари Б’алуран (село код Габрова)...

Занимљиво је да у круг имењака Београда, ако јој се старо име преведе, спада и престоница Аустрије, коју ми зовемо мађарским именом Беч, а Немци Эиен (старије Эиеден, латинизирано као Виенна), што потиче од келтског Виндобона „бели град”. Али то није једина лингвистичка „тајна веза“ између Беча и Београда: мађарска именица бйцс „подрум” (тј. „просторија укопана у земљу”), првобитно је означавала „земљано утврђење” - што би одговарало нашем топониму Земун. Тај град вековима је био близанац Београда а данас је његов део, у статусу општине. Дакле, на нивоу семантике, што је Виндобона Београду, то је Бйцс Земуну. Каква случајност! Поврх свега, из овога се може закључити да је мустра бечка исто што и мустра београдска.