Научна фантастика кроз митове и легенде зачета још у праскозорје цивилизације, преко Жила Верна и Херберта Џорџа Велса развила се до предивне саге Џорџа Лукаса о „Ратовима звезда”. Али, у свакој легенди, књижевним и филмским причама, среће се разноврсно оружје уперено у људе исто колико и у „мале зелене”, разноразна ванпланетарна чудовишта, роботи и остале сподобе. Ова насилна људска обузетост првенствено говори о страху од непознатог.

У „Ратовима звезда” користила се лепеза лаког, „бластер” оружја, које је „производила војна индустрија”, а носилац развоја била је „Блас-Тек индустриз”. Модели у овом гиганту, произвођени су за све заинтересоване купце попут „И-Тек”, „Сорасуб” или „Мерсон Мјунишн Инк”. Борци Алијансе најчешће су били наоружани пушкама „бластек А-280”, а јуришни корпус галактичке Империје носио је пушке „бластек Е-11”, пуњене енргетском ћелијом способном да произведе сто хитаца. Неутралци, као и плаћеници, користили су око 15 различитих типова оружја. Примера ради, Хан Соло обожавао је тешки пиштољ „бластек ДЛ-44”.

Међутим, срж филмске саге чини легенда о части, вештини и храбрости, те привржености идеалима слободе и светлој страни Силе, односно, легенда о витезовима Џедаја. С друге стране, симбол витезова Старе републике или Џедаја, била је светлосна сабља, позната као ласерски мач.

Читав миленијум пре битке код Јарвине (ББВ, нешто као пре наше ере), у пећинама планете Илум, један од витезова Џедаја рецитујући магичне речи „Луминара Ундули”, исковао је прву светлосну сабљу.

Мајстор је у дршку уградио енергетску ћелију и кристал кортозис, донет са планете Рузан. Ћелија је одашиљала фотоелектронску енергију, која је, ужижена кроз кристал одавала антипротонски зрак - сечиво сабље. Тако је настало моћно, препознатљиво оружје и статусни симбол Џедаја.

Претпоставља се да је Лукас идеју о ласерској сабљи/мачу „позајмио” од више аутора, а првенствено од Едмонда Хемилтона („Калдар, планета Ентариза” из 1933), те од Исака Асимова (серија „Фондација”, која започиње кратком причом из 1942). Легенда о Џедајама, с друге стране, има корена у јапанском „џедајгекају” - раздобљу драме, односно, у филмовима о самурајима. Коначно, ментални склоп Џедаја, као и култ мача, у потпуности одговарају саги о самурајима коју познајемо из остварења Акира Куросаве. Не може се, међутим, одбацити ни теорија да је Лукаса подсетио и џед, назив за ратника из прича о Барсуму (Марсу) Едгара Рајса Бороуза (познатијег као творца „Тарзана”), које је познати редитељ, непосредно пред рад на „Ратовима звезда”, преточио у филм.

Поставља се питање колико је маште посвећено филмском оживљавању побројаног оружја. За дршке првих примерака светлосних сабљи користила се цилиндрична кутија у коју су паковане батерије преносних рефлектора. Сечиво је прављено од летве тространог пресека дугачке један метар. Летва је облагана рефлектујућом траком, која се користи као упозоравајућа сигнализација на улицама и аутопутевима. Светлост рефлектора на сечиво увек је падала под углом од 45 степени, што је омогућавао мали електромотор у дршци. Тако је одблеском у правцу камере увек постизан жељени утисак.

Свим осталим производима измишљене војне индустрије посвећено је мање пажње и већина је била (не)вешто замаскирано овоземаљско, каткад и превазиђено, старо оружје. Тако је у првим наставцима „Ратова звезда” пушка „бластек А-280” направљена по узору на немачку јуришну пушку из Другог светског рата, „Стг. 44”, да би касније била поједностављена применом делова савремене америчке пушке „колт М16А3”, те карабина „М4А1”. Највише коришћени филмски реквизит, основно оружје „јуришника” Империје, „бластек Е-11”, настала је маскирањем давно превазиђеног британског аутомата „стерлинг Л2А3”. Коначно, Хан Солов „бластек ДЛ-44” стари је, добри пиштољ „маузер Ц-96” с додатком низа непотребних детаља.

Шта се, међутим, дешава у стварном времену и простору, у коме су Руси и Американци у трку за васионска пространства започели још далеких шездесетих година 20. века.

У стварном свету, сурово практичном, мало ко је уопште размишљао о непријатељу тамо негде у васиони. Па, ипак, први астронаути су на својим „путовањима” носили оружје. Суштина је била у страху од повратка на Земљу, боље рећи, од места приземљења и овоземаљских непријатеља, било у људском облику или у облику звери грабљивица. Увек је, наиме, постојала опасност да се модул спусти на земљу државе жељне да допре до технолошких достигнућа или у забачене, негостољубиве пределе, попут пустиња или прашума. Оружје које су носили први путници у свемир потицало је из редовног војног арсенала. Међутим, за настанак правог космичког пиштоља, од пресудног значаја био је лет совјетског „Васхода 2”.

Васионски брод „Васход 2” лансиран је 18. марта 1965, у 7:00:00 часова по свемирском времену (УТ), са космодрома НИИП-5 Бајконур. Посаду су чинили космонаути из „групе ВВС Но.1”: први пилот, Павел Бељајев (шифровано „Алмаз 1”, односно, „Дијамант 1”), те други пилот, Алексеј Леонов („Алмаз 2”). Основни задатак подухвата био је да орбиту око Земље пређу 18 пута (укупно 717.300 км), те да Леонов, први пут у историји човечанства, изведе излазак у отворени свемир. И, Леонов је 18. марта 1965, од 08:28:13 UT до 08:51:54 UT, „корачао” свемиром. „Шетња”, на удаљености 5 метара од брода, трајала је 12 минута и 9 секунди; остало време, међутим, утрошено је на уклањању низа техничких сметњи. Тако се скафандар изненада надуо, па Леонов није успео да се увуче кроз отвор декомпресивне коморе. Комора је одбачена, али, тада је брод неконтролисано почео да ротира. Након мукотрпног повратка космонаута у кабину, установљено је да је отказало даљинско управљање. „Алмази” су били принуђени да пређу на ручне команде. Бељајев је 19. марта 1965. укључио ручни систем управљања и оријентације. У суштини, оријентација се сводила на „звирење” кроз оптичко око (мали прозорчић). На основу таквих „прорачуна”, а ради преласка на силазну путању, посада је у 08:36:27 UT укључила моторе који су имали задатак да коче. Касније ће се показати да су космонаути закаснили за 45 секунди, што је довело до одступања од предвиђеног места приземљења за више од 1000 километара!

„Васход” се 19. марта, у 09:02:17 UT (12.02 часова по московском времену), приземљио усред дивље тајге, 180 km северозападно од Перма.

Радио-одашиљач „Комар” аутоматски је прорадио шаљући сигнале помоћу којих је требало одредити положај брода. Сигнал је ухватила станица у тадашњој западнонемачкој престоници Бону, те положај брода одмах јавила Русима. То је, међутим, било време хладног рата; Москва није поверовала „капиталистичким дезинформацијама” и приступила је самосталном, хаотичном трагању за „Дијамантима”.

Космонаути су у снегу дубоком два метра, опкољени дрвећем високим и до 40 метара (што је хеликоптерима онемогућавало прилаз из вазуха), на просечној температури од 5 степени Целзијуса испод нуле, умотани у покидану изолацију кабине и падобранску свилу, спасиоце чекали све до позних часова 21. марта. При томе, ТАСС је све време извештавао како се космонаути „на сигурном месту, у друштву пријатеља, одмарају од васионске пустоловине”. Читав случај око погрешног приземљења и траљавог спасавања сматран је најстрожом државном тајном. Чак су и снимци направљени у Кургановску, најближем насељеном месту и штабу операције спасавања, одмах уништени. На њима су се, наиме, видели одрпани мештани, од којих су најимућнији носили - опанке! Свет није смео да сазна да нација у опанцима осваја свемир. Штавише, постоје приче да су још били у употреби и оближњи Гулази Нироб и Усољ. Званична Москва ово је свакако желела да прикрије, а сматрало се и да њихови „житељи” могу угрозити Бељајева и Леонова.

Леонов је у тајги увидео да су космонаути слабо опремљени за случај хаваријског слетања. Службени пиштољи 9х18 mm „макаров М1951” били су, практично, неупотребљиви. Њима се није могао дати било какав озбиљнији сигнал. Иначе слаб пуцањ одмах је гушила густа шума, пиштољ није био прављен за испаљивање сигналних, светлећих ракета, а, зрна овог малог оружја сигурно нису могла зауставити чопор вукова који се појавио у први сумрак (о већим зверима, попут медведа, није смео ни да размишља).

Након окончања пустоловине изгледа да је Леонов, уз подршку осталих космонаута из „групе ВВС Но.1”, самоиницијативно покренуо питање развоја оружја намењеног пилотима у посебним условима. Група официра - астронаута, иначе смештених у центру за обуку у „Звезданом граду” поред Москве, једном приликом дошла је да вежба гађање на стрелишту „Државног испитног центра спортско-ловачког оружја и муниције” (ГИССОО) при „Централном научноистраживачком институту прецизне механике” (ЦНИИ) у оближњем Климовску. Официри су начелнику Центра, Виктору Шипилову, изнели невољу око недостатка одговарајућег оружја у склопу „преносног хаваријског комплета” (НАЗ, комплет за преживљавање у случају хаварије летелице). Шипилов је знао да су током Другог светског рата немачки пилоти, у операцијама изнад афричког континента, за случај принудног спуштања, у „кокпиту” носили ловачку троцевку („трилинг”). „Спрингфилд армори” је 1951. године за пилоте америчког ратног ваздухопловства почела производњу једноставних, склопивих пушака „за преживљавање”, такозване „ер форс М6 сурвајвал”. Радило се о „бокерицама” код којих је горња, жлебљена цев била предвиђена за муницију .22 лр (5,6 mm), док се из доње, глатке цеви, испаљивао ловачки патрон или сигнални метак .410/70 (10,4х70 mm). Коначно, Јуџен Стонер, аутор чувене јуришне пушке М16, 1959. године створио је не много делотворну „ер форс армелајт А-7 сурвајвал” пушку калибра .22, коју је, 1963. године у филму „Из Русије са љубављу”, прославио Џејмс Бонд, „тајни агент 007”. Очито, све дотадашње идеје сводиле су се на најобичнији „кратеж”, који се лако могао сместити у скученом простору кабине, а био је довољно добар за крупнију дивљач али и за сигнализацију. Историја је, коначно, потврдила „предности” овог оружја које је било нераздвојни реквизит криволоваца целог света, италијанске мафије (чувена „лупара”), а коришћено је и за обрачуне по задимљеним салунима америчког Дивљег запада. Шипилов је израдио пројектни задатак који се заснивао на једноцевном пиштољу (боље рећи, „кратежу”) калибра 20/70 (15,7х70 mm), који би испаљивао ловачке и сигналне патроне. Израду радног модела поверио је Дмитрију Ширјајеву док је разради документације приступио Семен Обушчак. Временом, стручњаци су од модела названог ГИС-20 направили претерано раскошан пиштољ, са ораховим кундаком, украсним резбаријама у злату и сребру.

Током 1974. Алексеј Леонов постављен је за заменика начелника „Центра за припрему космонаута ваздушних снага СССР”. Тако је добио могућност да се, 1979, појави у улози званичног наручиоца „Преносног комплета хаваријске опреме”, која је укључивала и „стрељачко оружје” (СОНАЗ). Разрада „свемирског оружја” поверена је Тулском оружном заводу (ТОЗ) - установи са вековном прошлошћу и искуством. За главног конструктора читавог преносног комплета одређен је Владимир Парамонов, а на самом оружју радиле су две екипе. Једна је почела да развија пројекат револвера „марс”, са цеви постаљеном у оси доњег лежишта метка у добошу. Зачетник оваквог решења био је дизајнер и илустратор Александар Жук (код нас познат по књизи „Сви пиштољи и револвери света”, у преводу Милоша Васића). Жук је идеју изнео тулском конструктору Николају Коровјакову. Искусни оружар одмах је схватио техничке предности конструкције, те је на разради пројекта упослио Бојева, Сабинина и Прокопенка. Решење је, наводно, у име наручиоца, подржао и Леонов лично. Разрађено је више варијанти револвера. Сви модели углавном су се заснивали на калибру .410 (10,4 mm), петометном добошу, са простором изнад цеви, у оси горње коморе, искоришћеним за смештај преклапајућег ножа тестере. Како је Коровјаков ускоро отишао на „печалбу” у Бугарску, пројекат је завршио Сергеј Попиков. Револвер „марс” имао је неколико предности: сила окидања и ход свих кинетичких делова били су знатно смањени; дршка, померена испод добоша, допринела је смањивању величине читавог оружја, сила трзања и одскочни угао били су сведени до разумних граница (ако се узме у обзир калибар).

Друга, деветочлана група, са Сазоновом (развој припадајуће муниције), те носиоцем целог пројекта, Владимиром Парамоновим на челу, пошла је од далеко обичније идеје - ловачке троцевне преламаче („трилинга”), сведене на величину пиштоља. Горње, глатке цеви калибра 32 (12,5х70 mm) и дужине 300 mm имале су при устима сужење од 0,3 mm, слично ловачком „чоку”. Из њих су се испаљивали ловачки патрони 32/70 СН-Д (опремљени капислом „Жевело”, те пуњени барутом „Сокол” и сачмом Но.3), или сигнални меци 12,5х70 mm ЦХ-Ц. Сигнална патрона имала је далеко боље резултате од уобичајеног обележавајућег метка 7С8: на висини од 100 m, одржавала је јарки пламен више од 8 секунди. Доња, жлебљена цев, предвиђена је за ојачану војну муницију 5,45х40 mm СН-П, са експанзивним зрном масе 3,6 г, те почетном брзином од 840 м/с. Зрно СН-П имало је 8 до 10 пута већу зауставну моћ од зрна 7Н6 стандардног војног метка 5,45х39 mm, намењеног „калашникову М74”! На пиштољ се могао поставити кундак - челична мачета, увучена у ојачане пластичне корице. Тако су аутори направили спој хладног и ватреног оружја, свакако користан у дивљини.

Током 1983. године комисија „Центра за припрему космонаута” и ЦНИИ из Климовска, определила се за једноставну троцевку. Сматрало се, наиме, да је револвер „марс” прилично сложен, те да постоји могућност да у посебним климатским условима затаји. Одабрани пиштољ је, под званичним називом „стрељачко оружје преносног хаваријског комплета” (СОНАЗ) ТП-82, упућен на трупна тестирања у свим климатским условима. Коначно, 1986. године, совјетско ваздухопловство је у званичну опрему летелица увело пиштољ „ТП-82”. Оружје је исте године приказано и широј јавности на изложби „Пут ка звездама”, посвећеној двадесетпетогодишњици лета првог космонаута Јурија Гагарина. Први „оперативни” примерак пиштоља додељен је совјетско-француској екипи (Александар Волков, Сергеј Крикаљев и Жан-Лу Жак Мари), која је 1988. године бродом „Сајуз ТМ-6” извела „посету” свемирској станици „Мир”.

То, практично, значи да је једино наменско „космичко” оружје 21. века у суштини ловачка троцевка, заснована на идејама и техничким решењима из осамдесетих година 19. века!