Старогрчке и римске легенде говоре о томе да се цветно острво сирена налазило близу данашњег острва Капри. Сирене су певале тако заносно да су морепловци скакали са бродова у море и опчињени пливали до острва, али сирене би их прогутале чим би допливали тако да се све беласало од костију. Било је предсказано да ће сирене умрети ако неки морнар прође поред острва, а не скочи у море да би разговетније чуо њихове гласове. Сирене су биле толико увређене када лукави Одисеј није хтео да напусти свој брод и послуша њихову песму, да су скочиле у море и удавиле се. Неке друге приче казују да су сирене заправо фараонове кћерке које су се удавиле у Црвеном мору... Или да их је свети Патрик бацио у воду...

Ова легендарна натприродна бића женског рода, односно пола девојке пола рибе у немачким легендама упамћене су као меерфрау, данским као мареминд у Ирској су их називали мермаид, мурдуац, у Британији сеа-Юоман... До струка биле су заносне девојке, а испод струка рибе. Живеле су у раскоши подземног света, а понекад су се претварале у девојке и појављивале се на пијаци или вашару... Ко би се у њих загледао, био би довека несрећан... Јер, оне би се изгубиле у морској пени и младићи би их узалудно чекали. Тек с времена на време, осетили би како им је неко дотакао руку...

Даша Илић из Београда ускоро ће имати четрнаест година и званично је постала „Златна сирена”. Оно што је везује за легендарне сирене јесте чињеница да њен глас једноставно заблиста и све засени када почне да пева. Тако је последњег мартовског дана када је одржано финале музичког фестивала „Златна сирена” Даша са „Серенадом Београду” освојила прву награду. Постала је „Златна сирена”. Славу није очекивала, али је њен наставник математике Бранимир Никодијевић звани Никодија прекинуо час да би им отпевала песму са којом је постала најбоља певачица међу београдским основцима. Награђена је аплаузом професора и другова из разреда...

Иначе, Даша је посвећени музичар мада се у њеној породици нико не бави музиком. Ученик је седмог разреда Основне школе „Доситеј Обрадовић” и првог разреда Средње музичке школе „Славенски”. Похађа истовремено и клавирски (класа Весне Чарапић) и теоретски одсек. Воли да свира клавир, посебно Шопена и Бетовена, али упркос свему одлучно изјављује:

„Џез је закон!”

Верује, наиме, да је џез нешто посебно у музици, различито од онога чиме се до сада бавила и да је то оно што разазнаје као пут када размишља о својој будућности. Јер, сви јој већ годинама говоре, а посебно њена професорка клавира, да има изузетан глас. Међутим, Даша већ сада каже да није за њу да буде оперска певачица. Ипак ће уписати соло певање, с том разликом што ће после школе и вежбања напослетку отпевати неки џез стандард, а не Пучинијеву арију.

Али, можда је ипак сувише рано да мисли о томе. Зар није довољно што ова вредна девојчица уме тако лепо да свира и пева? Они који је једнога дана буду слушали на оперској сцени или у неком џез клубу, свакако неће слутити да је Даша Илић још у четрнаестој години знала тајну формулу музичког чарања - да је била „Златна сирена”.