Хенри VIII прилично је закомпликовао историју Енглеске својим покушајима да добије мушког наследника. Сходно томе, када се родила 1533. године, мала Бес није била предодређена да влада. У ствари, Елизабета I била је треће Хенријево дете које је понело круну. Након што се њен болешљиви полубрат Едвард и распикућа полусестра Мери нису показали способним за управљање краљевством, Елизабета се обрела на престолу. Срећом по Енглеску, показало се да је изузетно даровита да управља људима и државом. Током свог дуговечног краљевања, од 1558. до 1603. године, „девичанска краљица” исказивала је политичку оштроумност и учвршћивала своју власт како код куће тако и на међународном плану. Њена брижљива владавина поставила је основе за златно доба Енглеске као поморске и трговачке силе, освајача прекоморских поседа, те успона у уметности и књижевности (из тог раздобља споменимо само Шекспира).

Афричка краљица Џинга Мбанди владала је Ндонгом (данас Ангола) у 17. веку. Носила је титулу краља и показала се вредном тог звања. Показивала је подједнаку сналажљивост у преговорима с Португалцима који су пристизали у ту област, као и у коришћењу силе. Током своје дуге и плодне владавине лично је предводила војску у битке против суседних племена и Европљана који су запоседали околна подручја. Причало се да има мушки харем и да је на власт дошла тако што је њен рођени брат, дотадашњи краљ, изгубио живот под тајанственим околностима, као и његов син, наследник престола.

Елизабет Кохрејн била је сиромашни девојчурак у Пенсилванији када је 1885. године написала оштро писмо новинама „Питсбург диспеч”, одговарајући на текст у коме је писало да је женино место у кући, да буде домаћица и рађа и одгаја децу. Задивљен њеном својеглавошћу и смислом за писање, уредник „Диспеча” упослио је као новинара да пише критички о друштвеним питањима, као што су услови рада и сиромаштво. Њен начин писања привукао је Џозефа Пулицера и он је запослио у свом часопису „Њујорк ворлд”. Постала је једна од најчувенијих америчких новинара 19. века под именом Нели Блај. Током плодне каријере Нели је разоткривала разне штетне појаве, неспособност, нестручности и подмићивања у државним установама, као што су затвори и луднице. Чак је глумила душевни поремећај да би лично прошла третман у једној установи, а све за потребе новинског писања које је на крају утицало на многе друштвене и институционалне промене. Остала је упамћена и по обиласку света за 72 дана претекавши тако измаштаног Филеаса Фога из „Пута око света за 80 дана” Жила Верна.

Племкиње Трунг Трак и Трунг Нај предводиле су вијетнамско племство у војном походу против кинеских освајача. Трунг Трак се на то одлучила након што је кинески званичник убио њеног мужа, вијетнамског племића, због завере против династије Хан. Позвала је сестру у помоћ и заједно су победиле и отерале кинеског генерала из Лијен Лауа. Током само једне године освојиле су чак 64 кинеска утврђења. Међутим, две године касније Кина је прешла у озбиљан противнапад. Без професионалне војске, а ни подршке сељака, вијетнамско племство није било у стању да се брани. Сестре су дочекале кинеску војску код данашњег Ханоја и после жестоког окршаја биле су побеђене. Ипак, ни тада нису прихватиле предају. Држећи се за руке, заједно су скочиле у реку и удавиле се.

Супруга и мајка двоје деце, Голди Мабович Мејерсон посветила је свој живот сну о јаком и независном Израелу. Рођена је у Русији 1898. године, али је одрасла у америчкој држави Висконсин. Била је учитељица у Милвокију, а онда је једнога дана, с мужем отишла да живи у кибуцу, друштвеном добру, у области која се тада звала Британска Палестина. Наредних година, после развода од мужа и одласка у Јерусалим, потом у Тел Авив, пењала се друштвеним лествицама, од синдиката до политичких и државних положаја. Голда Мејр (како је променила име) била је законодавац, посланик и министар спољних послова. Онда је, 1969. године, изабрана за премијера Израела. Остала је упамћена као тврдокоран преговарач и непоколебљив политичар. Када је дошло до рата са Арапима у такозваном Јом Кипур рату 1973. године, прихватила је одговорност за смрт и разарања. Иако је њена партија добила изборе, Голда се убрзо повукла из политике.

Римљани у Британији почетком наше ере нису имали појма шта их чека. Када је племенски краљ Прасутагус умро не оставивши мушког наследника, Римљани су освојили његово краљевство (данас Норфолк) и прогнали су његову породицу и поглаваре који су га подржавали. Оно што нису могли да очекују, била је разјарена краљева удовица Боадицеа, која је подбунила племена и окупила их у борбу против Римљана. У свом осветничком походу Боадицеа је побила на хиљаде Римљана (и Британце који су их подржавали), спаливши све римске насеобине од Камулодунума (данас Колчестер) до малене римске постаје у Лондинијуму (данас Лондон). На изненађење свих, Боадицеа и њене хорде слистиле су римску Девету легију до ногу. Нажалост, када је сазнао шта се догодило, римски гувернер Сутонијус Полинус повео је против ње непрегледну и надмоћнију војску. Боадицеа је прихватила битку, али је после исцрпљујуће и дуготрајне борбе изгубила. Умрла је убрзо потом, највероватније испивши отров.

Ко је могао да претпостави да ће побожна и доследна шеснаестогодишња девојка постати народни јунак Француске? Као што позната прича каже, Јованки Орлеанки јавио се у сну Бог рекавши јој да помогне Шарлу, наследнику француског престола, у борби против завојевачких Енглеза. Непоколебљива и неустрашива, Јованка је убедила Шарла (касније Шарла VII) да јој повери вођство над француском војском у Стогодишњем рату. Испоставило се да је Јованка остварила запажену војну каријеру.

Нажалост, Јованка је касније заробљена и подвргнута мукама. Француски црквени великодостојници, у дослуху с Енглезима, осудили су је за јерес и обла-чење мушких одела. Јованка Орлеанка спаљена је 1431. године на ломачи као јеретик, поставши тако верски мученик. Ватикан је касније одбацио оптужбу за јерес и скоро пет векова после њене смрти прогласио је за светицу.

Као кћерка Џавархалала Нехруа, који је био први премијер независне Индије, Индира Ганди рано је упливала у политичке воде. У тридесетој години била је званична домаћица на пријемима свог оца, а 1964. године изабрана је да уђе у индијски парламент. Настављајући стопама свог оца, две године касније постала је премијер Индије. Убрзо је стекла велику подршку, нарочито након што је Индија победила Пакистан 1971. године у пограничном рату. Нажалост, истом брзином стекла је и непријатеље. Године 1975. оптужена је за непринципијелно вођење победничке кампање на изборима одржаним три године раније, али се одупрла судској одлуци да се повуче са власти. Уместо тога, донела је одлуку о цензури штампе, укидању грађанских права и прогону неистомишљеника. Грађани Индије отерали су је на изборима 1977. године, али је опет успела да освоји место премијера три године касније. За време овог мандата Индира Ганди сукобила се са националистичким сепаратистичким покретима, а 1984. године наредила је војне нападе на секту Сика. Два њена телохранитеља, милитаристички настројени Сики, усмртили су је.

Када је махараџа Џансија - кнежевине у северној Индији - умро 1853. године, није оставио наследника. Сходно томе, британски гувернер најавио је да ће Британија присвојити ту област. Махараџина удовица Лакшми била је упорна у томе да њен малолетни син треба да наследи махараџу и да Џанси остане независан. Међутим, како њен син није био у крвном сродству с махараџом већ усвојен, британски гувернер оглушио се о њен захтев. На то је разјарена Лакшми окупила војску с намером да одбрани Џанси од Британаца. Премда су се борили храбро и одважно, морали су да поклекну пред надмоћнијим непријатељем. Но, уместо да се преда, Лакшми је утекла на коњу и повела индијску побуну ширих размера. На крају је погинула у једној бици.