Крупне радознале очи упитно, с искрама детињег осмеха, покушавају да одгонетну откуд сад па овај овде. Поодавно су отишли буљуци тих који би да им поново, по ко зна који пут, исприча тродневну драму коју је преживела последњих дана августа лета за нама. Давно је на ту причу почела да се таложи прашина у новинарским и другим архивама. Она је већ уредно спаковала у свој трезор памћења и тек је понекад, све ређе, малчице одшкрине. Оно кад у мислима пожели да отпутује код бабе и деде.

Сад је с оцем Милорадом Ђукановићем и две године старијом сестром Горданом у породичној кући у никшићком приградском насељу Драгова лука. Ту је од половине септембра, редовно похађа први разред у оближњој основној школи „Браћа Лабудовић” и одличан је ђак. Мајку Миленију видела је само једном и то накратко, док се опорављала у никшићкој болници. Ни мајчину мајку, баку Станојку Јововић није видела од оног дана кад је све почело. Деда Драгутин Јововић је са својим сином Драганом, њеним ујаком, долазио неколико пута. И увек одлазио са сузама које је крадомице, пазећи да га не види, невешто брисао прстима огрубелим од рада.

Сећа се и свог одговора кад су је она два момчића што су је нашла питала: „Чија си ти, мала?” Шта је могла да им каже него да је ђедова и бабина. Оца и мајку није познавала јер је с годину и по дана, још несигурна на ногама и једва сричући прве слогове, доспела у село Лисина поред Плужина, варошице надомак границе Црне Горе и Републике Српске. Кад је већ могла да пита деду и бабу где су јој родитељи, помиловали су је по коси и само шкрто рекли да је мајка морала да је остави јер је на „службеном путу”, а отац живи негде далеко. Више их о томе никад ништа није питала а ни они јој, сами, више никад ништа нису рекли, само памти да су покаткад, мислећи да их она, Јелена, не види и не чује, умели да дубоко и некако отегнуто уздахну.

О догађају због којег је тих дана тај део Црне Горе био на ногама и због којег су је опседали бројни новинари и терали да по ко зна који пут понавља исту причу, као да је њој тада било до приче, данас, осам месеци касније, осмогодишња Јелена Ђукановић овако прича. Мирно и разборито, као да одмотава ролну свог брижљиво монтираног филма.

Тог лета смо, како смо то годинама чинили, са стоком отишли у планину, на наш катун Корита, горе у Пиву. Ваљало је бринути о осамдесет оваца и пет крава. Давно сам ја научила да музем и да помажем баби око тога. Деди и ујаку који су морали да косе, да би стока имала да презими, носила сам храну и воду. А кад бих уграбила мало времена за себе, највише сам волела да јашем на нашем коњу кога смо због боје длаке звали Зекан. То бих и највише волела кад порастем, да будем џокеј, да се тркам с ветром. За нама, за мном и за Зеканом, радосно су јурили и лајали Лаби и Лисица. Због њих сам се и изгубила јер сам тада ја јурила за њима.

Данас нисам сигурна, али ми се чини да су они негде, подаље од колибе, нањушили и спазили зеца. И ја сам појурила за њима да видим да ли ће га стићи. Нису га стигли, али смо ми, све троје, стигли у некакву шуму у којој никад дотад нисам била. Наједном се некако смрачило јер сунце није могло да се пробије кроз густе крошње дрвећа, а и већ је било касно после подне. Вртела сам се између дебелих стабала, а Лаби и Лисица зујали су около као да не одустају од потере за зецом, као да им је он најважнија ствар на свету.

Некако смо се извукли из те шуметине, али мени је и даље све било непознато. Ту, мада волим да скитам около, никад нисам била, а најстрашније је било сазнање да нисам знала ни куда ћу даље, како да се пре мрака вратим до колибе. Почело је и да ми буде хладњикаво, на себи сам имала само плаву мајицу, тегет панталоне и беле патике. Ништа више јер нисам ни мислила да ћу негде даље од куће. Неколико пута сам звала у помоћ деду, ујака и бабу, али ми се враћао само празан и далек одјек. Сад су се и пси мало примирили и стално су ми се врзмали око ногу, као да они траже помоћ од мене или су мислили да је то све нека игра. А ја сам веровала да ће ме они вратити код деде и бабе.

Ноћ се прикрала неопазице, као да је покуљала са свих страна. Била сам гладна и жедна, било ми је хладно и од страха који се згрушњавао како је мрак крупњао. Али сам и даље ходала јер се иза једног врха промолио Месец и сад сам могла боље да видим куд газим у нади да ћу коначно наћи пут до колибе. Прву сузу пустила сам тек кад сам после дугог ходања приметила да сам стигла тамо откуд сам кренула, до једне камене плоче. Села сам на њу, била је још пријатно топла, Лаби изнад мене а Лисица испод ногу. Тако сам заспала ушушкана међу њиховим топлим крзном.

Пробудила ме је хладноћа, она јутарња, највећа. Усне су ми биле суве од жеђи а стомак је вриштао за храном. Пси су трчкарали около њушећи по реткој трави, као да траже трагове оног зеца од јуче. Сунце је већ било добрано одскочило кад сам наишла на падину прекривену попут мастила црним боровницама. Ово је, сетила сам се, било њихово време. Халапљиво сам се бацила на њих покушавајући да склопим примирје с већ опасно љутитим желуцем. И помогло је. Само су ме сад нервирале руке лепљиве од шећера који је прскао из боровница. Морам под хитно да нађем воду, мада сам знала да није мудро пити је одмах после воћа.

Око поднева, не престајући да тражим пут до колибе, открила сам једва чујни изворчић између два камена. Мојој срећи није било краја, сад могу да изађем на крај и с пићем и с храном, али ми је вода пошла на уста кад сам се сетила да ми је у ово време баба давала кришку топлог хлеба тек извађеног из шпорета и у њу кашиком убацивала кајмак. Ништа, идемо даље, помислила сам и одмах се забринула. Од Лабија и Лисице више није било ни трага ни лавежа. Дозивала сам их и мамила на све начине. Узалуд. Сад сам била посве сама, али и даље не губећи наду да ћу наћи пут до куће или ће, смем ли да се надам, пси довести помоћ, као у многим причама што сам их дотад чула.

Наставила сам да ходам планином у нади да ћу негде срести неког или, бар, чути звон с каквог овна предводника. Ништа, само језиво гласна тишина, као да смо на целом свету постојали само ја и равнодушно Сунце горе високо. Истина, понекад бих видела орлове како лењо круже уз окомите литице удаљених врхова, као да их је било баш брига шта ће бити са мном. А можда су се и они изгубили па одозго, лако им је, траже пут до својих гнезда... Боже, ако овако наставим, да ли ћу стићи да за неколико дана пођем у први разред основне школе у Плужинама, сумња је почела да ми се мота по глави. Већ сам добила и велику шарену торбу, свеске и књиге сам уредно увила у хартију да ми буду лепе и на крају школске године.

У сутон који је дошао безобразно брзо први пут сам чула крцкање грања недалеко од себе. Можда се то враћају Лаби и Лисица? И таман кад сам хтела да их, раздрагана, дозовем, приметила сам једну тамну крзнену гомилу како нешто чепрка по земљи. Укочила сам се од страха јер сам из прича знала да је медвед баш такав. Данас не знам колико је био велики, мени је изгледао огроман, али знам да сам се чудила шта он то тражи ријући земљу и зашто се стално стреса. Никад ни од кога нисам чула да медвед једе мраве, али ово пред мојим очима било је само то. Мора да је био гладан бар колико и ја, само што он, изгледа, није много волео боровнице.

Шћућурена од страха испод једне смреке, нисам смела ни дубоко да уздахнем плашећи се да ме не открије. Не знам колико је дуго он ту рио по земљи и мало-мало се стресао, ваљда покушавајући да се ослободи ратоборних мрава. Отишао је с последњим Сунчевим зрацима, а ја сам и даље, нема од страха, непомично седела на тепиху који су изаткале иглице смреке. Ту ме и ухватио сан.

Ново јутро опет је дошло с хладноћом и поново сам доручковала боровнице којих је и овде било у изобиљу, читаве ливаде. Да имам кантицу, могла бих да их наберем и да ми баба направи слатко и сок, тешила сам се у свом сад све опипљивијем безнађу и страху да сад медвед мене однекуд не посматра. Тишина ми је и даље звонила у ушима, а онда ми се учинило да чујем неке гласове. Били су далеко и испрекидани, као да их шума води само неким њој знаним стазама па их прво упије а онда одагна од себе. Почела сам да зовем у помоћ, али ми се чинило да мој глас не путује далеко.

Преварила сам се. Убрзо сам, сад све ближе и све гласније, чула да неко пита ко то и одакле зове. На пропланку, иза једне маховином обрасле стене, појавила су се двојица дечака, момчића, с кантама у рукама. Кад су ме видели, бојажљиво су се осврнули око себе и опрезно ми пошли у сусрет и питали што сам тако црвена. А то ме је сунце опалило не престајући да ме три дана прати у стопу, кад год би дошло да обиђе овај наш крај. Онда су из ранца извадили кришку хлеба са сиром и дали ми воде. Кад сам им рекла ко сам, чија сам и одакле сам, рекли су ми да ће ме они тамо вратити, али да не знају куда. Па не знам ни ја, да сам знала не бих вас сигурно срела. Онда је један од њих, Иван Црногорац, мобилним позвао свог оца у селу Доњи Казанци, тамо у Републици Српској.

После четири сата, пред сам сумрак, стигли смо у Доње Казанце. Била сам много уморна, па су ме они, Иван Црногорац и брат му од тетке Милан Миловић, морали често између себе да носе. Тамо је већ била и полиција и ја сам увече стигла у Дечји диспанзер у Никшићу...”.

Петнаестогодишњи дечаци из Доњих Казанаца запутили су се у десетак километара удаљену планину Добрељицу да беру боровнице и гљиве. Иван Црногорац је тај ненадани сусрет касније овако описао:

- Изненадили смо се кад смо девојчицу срели саму у шуми, готово на врху 1900 метара високе планине. Није била толико преплашена ни исцрпљена, с обзиром на тродневно ломатање по беспућу и дивљини. Прво нам је рекла да је жедна и гладна јер се три дана хранила само боровницама. Казала је да не зна имена родитеља, да живи код деде и бабе. Понудили смо јој да је поведемо кући, а она је објаснила да је катун далеко и да до ноћи не бисмо стигли. Тада сам телефоном јавио оцу Обрену у Казанцима, а он је обавестио граничну полицију на Крсцу. Одлучили смо да идемо у Казанце и више смо је носили него што је ходала...

Три дана и ноћи, од четвртка до суботе, од 26. до 28. августа, трајала је упорна потрага за осмогодишњом Јеленом Ђукановић. Готово стотинак људи, планинари и полиција која је користила и хеликоптер, безуспешно су завиривали у сваку јаму и пећину у околини, посебно кад су се у катуну Корита појавили пси без девојчице. Већина је мислила да се десило најгоре. У помоћ је, пет година откад је последњи пут видео, стигао и отац Радован, инвалид рада, с братом Милорадом. Родбина је, у немоћи, затражила и савет од такозваних видовњака који су, редом, тврдили да је девојчица пала у неку јаму и да више није жива или је на самрти.

Јелена Ђукановић је због упале плућа и јаког стреса десетак дана провела у болници и на крају је, уз сагласност деде Драгутина и бабе Станојке али и никшићког Центра за социјални рад, отишла да живи код оца и сестре. У току је поступак да се преиначи судска одлука којом је она, након развода родитеља, додељена на старање мајци а старија Гордана оцу. Сестре сад, бар, имају једна другу.