Византијско царство друге половине 14. и прве половине 15. века може се упоредити с нејаким телом на ком се налази огромна глава - Цариград. Некада светска империја, која се распростирала на три континента - Европи, Африци и Азији - у последњем столећу свог постојања претворила се у патуљасту царевину, у државу другог реда у источном Средоземљу. Међутим, на културном плану, упркос економском и војном опадању, Византија је остала велесила. Сматра се да су око 1300. године, у време такозване ренесансе Палеолога, три највећа интелектуална средишта на свету били Париз, Багдад и Цариград. Пелопонез је у првој половини 15. века био у великом културном полету који се памти као последња византијска ренесанса. Као да је уморно царство смогло снаге да се још једном гордо усправи пре него што потоне у дуга столећа туркократије.

Један од најученијих људи у Византијском царству на прелазу из 14. у 15. век био је Манојло Хрисолорас. По оцу потицао је из угледне византијске породице, а по мајци био је рођак познатог великодостојника Јована Евдемона Палеолога. Манојлов савременик, презимењак и готово вршњак био је Димитрије Хрисолорас, такође познати византијски писац и великодостојник, али услед недостатка изворних података њихове сродничке везе остају замагљене.

Сматра се да је Манојло Хрисолорас рођен око 1350. године, отприлике у исто време као и његов имењак и будући византијски цар Манојло II Палеолог (1391-1425) с којим је касније постао веома близак. Али, Хрисолорасово детињство и младост прекривени су непровидном тамом. Први познати податак из његовог живота тиче се путовања у Венецију 1394-1395. године. О том боравку сведоче три писма која је саставио фирентински угледник Колучо Салутати (1331-1406). Из поменутих писама сазнаје се да су у Венецију стигла два византијска изасланика - Манојло Хрисолорас и Димитрије Кидон (око 1324-1397/8). Реч је о веома познатом византијском интелектуалцу, иначе једно поколење старијем од Хрисолораса, писцу, преводиоцу са латинског и дугогодишњем првом министру Византијског царства.

Циљ овог посланства био је да се добије помоћ републике Светог Марка како би се Византија одбранила од Османлија. Било је то време када је султан Бајазит I (1389-1402) управо започео осмогодишњу опсаду Цариграда (1394-1402). Када су у Фиренци чули да се код Млечана налазе угледни ромејски научници, двојица младих италијанских интелектуалаца похитала су да их поздраве. Били су то Роберто Роси и Јакопо Анђело да Скарперија (1360-1410). Ако се зна да је Димитрије Кидон већ одраније био познат у Италији - пратио је цара Јована V Палеолога (1341-1391) на путу у Италију (1369-1371) - било је очигледно да се у међувремену прочуо и Манојло Хрисолорас. После окончаног дипломатског задатка двојица византијских емисара вратила су се у Цариград, а уз њих је био и млади хуманиста Јакопо Анђело.

Колучо Салутати је 28. марта 1396. године упутио званично писмо фирентинске републике у ком се позвао на одлуку од 23. фебруара исте године, којом је Манојлу Хрисолорасу понуђено да постане професор грчког језика на Универзитету у Фиренци. Био је то тренутак који је умногоме променио живот тада већ средовечног научника.

Неопходно је подсетити се да су Франческо Петрарка (1304-1374) и Ђовани Бокачо (1313-1375), двојица великана италијанске књижевности и културе 14. века, који су били опчињени чудесним Хомеровим еповима „Илијада” и „Одисеја”, истицали потребу да се на Апенинском полуострву оснује катедра на којој би се учио грчки језик. Иначе, обојица су покушала да га науче, али без значајнијег успеха. Док је Бокачо показао известан напредак, Петрарка се саплитао на елементарним знањима. Управо је у Фиренци 1361. године отворена катедра за грчки језик и њен први предавач био је Пилат, Грк из јужне Италије. Он, нажалост, није имао довољно знања да би на одговарајући начин предавао италијанским хуманистима.

Византијски учењак Манојло Хрисолорас прихватио је понуду из Италије која је била и веома ласкаво признање, дошао је у Фиренцу крајем јануара 1397. године и одмах почео са предавањима. За разлику од Пилата, Хрисолорас је био права личност за такво место и неколико година је са много успеха предавао грчки језик.

Мада Манојло Хрисолорас није дуго радио као професор, његово деловање у Фиренци било је веома важно и чинило је прекретницу у грчким студијама на тлу Италије. Византијски научник придобио је читав низ младих људи које је оспособио да у пуној мери наставе његову делатност као учитељи грчког језика и културе на Апенинском полуострву, а показали су се и као одлични преводиоци дела античке књижевности и филозофије са грчког на латински. Хрисолорасов најпознатији ученик био је Гварино из Вероне (1374-1460), који је у првој деценији 15. века био професор грчког језика у Венецији.

Упоредо с радом професора у Фиренци, Манојло Хрисолорас није заборавио веома тежак положај у ком се налазила Византија, поготово њена престоница. Због тога је предузимао и одређене дипломатске кораке како би обезбедио помоћ опседнутом Цариграду. У међувремену његова предавања веома су се прочула по читавој Италији, па су и друга универзитетска средишта желела да таквог зналца имају за професора. У томе је нарочито упоран био милански војвода Ђан Галеацо Висконти (1378-1402), а уследили су и још неки позиви. Али, византијски научник учтиво је одбио све понуде које су му стизале. То ипак није обесхрабрило миланског војводу који је желео да византијског интелектуалца по сваку цену види у својој околини. Поједини догађаји ишли су наруку владару Милана и напослетку је успео у својим настојањима.

Византијски цар Манојло II Палеолог 1399. године предузео је своје чувено путовање по западној Европи. Најпре се задржао у Италији, а онда је обишао Француску и Енглеску. После боравка у Венецији, византијски цар је преко Падове, где је величанствено дочекан, и Вићенце кренуо у посету миланском војводи. Ђан Галеацо Висконти угледног госта дочекао је у Павији, а онда су се запутили у Милано. Војвода је замолио ромејског василевса да некако приволи Манојла Хрисолораса да из Фиренце пређе у Милано и тамо држи предавања. Манојло II Палеолог услишио је молбу свог љубазног домаћина и упутио је писмо Хрисолорасу. Овога пута, прослављени научник није се много премишљао, већ је изашао у сусрет жељи свог цара и господара. О добрим односима Манојла Палеолога и Манојла Хрисолораса најбоље казују сачувана писма која је византијски цар касније слао из Француске и Енглеске на адресу свог пријатеља и имењака.

После трогодишњег боравка у Фиренци (1397-1400), Манојло Хрисолорас обрео се у Павији и тако је завршено његово „фирентинско” раздобље живота. На одушевљење интелектуалне елите миланског војводства, ромејски учењак извесно време бавио се код Висконтијевих у Милану, а онда је почео са предавањима на тек основаној академији у Павији.

Следеће три године, од 1400. до 1403, Манојло Хрисолорас провео је на простору Ломбардије, пре свега у Милану и Павији.

Један догађај на својеврстан начин означио је прекид у боравку Манојла Хрисолораса у Италији. Наиме, у септембру 1402. године преминуо је милански војвода Ђан Галеацо Висконти и његова смрт подстакла је Хрисолораса да почне да размишља о повратку у отаџбину. Чак ни нови позив из Фиренце није могао да га одврати од жеље да се врати у завичај из ког је избивао већ шест година.

Било је то време када се из западне Европе враћао василевс Манојло II Палеолог, прилично незадовољан резултатима које је тамо постигао, али и обрадован ненаданом вешћу са Истока да су надомак Ангоре татарски одреди великог освајача Тамерлана потпуно сатрли Османлије средином лета 1402. године. Тако су се два Манојла срела у Венецији у марту 1403. године. По повратку у Византију, Хрисолорас је наставио своју предавачку делатност и уложио је много напора да припреми уџбеник из граматике.

Међутим, већ следеће године византијски научник и дипломата од каријере поново је био на путу. И овом приликом радило се о одласку у Венецију где се појавио у децембру 1404. године. Али, о том путовању се због недостатка изворних података веома мало зна, а по свој прилици била је реч о новом дипломатском задатку.

Познато је да је Манојло Хрисолорас крајем 1405. године био у Цариграду. Тада је, наиме, упутио писмо папи Иноћентију VII (1404-1406). Да би се разумели догађаји који су уследили, неопходно је нагласити да је то било време велике шизме (1378-1417), раскола у окриљу римске цркве када су истовремено бирана двојица првосвештеника. Тако је у тренутку када је Хрисолорас писао епистолу папи Иноћентију VII постојао и папа Бенедикт XIII (1394-1423). У поменутом писму учени Византинац је од римског архипастира тражио да му се дозволи да добије свештенички чин према римокатоличком обреду. Ово писмо необично је важно за ромејског интелектуалца јер је сведочанство о његовој намери да напусти православље.

У науци је дошло до размимоилажења у тумачењу догађаја који су везани за наводни Хрисолорасов прелазак у католичанство. Неки истраживачи сматрају да он није успео да оствари своју намеру, а други питање остављају отвореним. Научна неслагања постоје и у образложењу Хрисолорасових побуда: једни мисле да су оне биле искрене, док су други склони да у њима виде искључиво политичке мотиве, наиме, верују да је Манојло Хрисолорас био уверен да би као припадник римокатоличке вере успешније могао да прибави Византији толико прижељкивану помоћ са Запада. Оскудност и непотпуност сачуваних извора не дозвољава да се о томе донесу убедљиви и коначни закључци.

Већ следеће 1406. године уследио је нов Хрисолорасов дипломатски задатак и он се поново обрео у Венецији. Забележено је да је 3. јануара 1406. године био сведок споразума с Венецијом који се тицао већ деценијама спорног Тенедоса, острва које је чувало прилаз у морски теснац Дарданела и пловидбу између Егејског и Мраморног мора. Крајем исте године византијски интелектуалац поново је у Цариграду где је добио писмо свог некадашњег ученика Јакопа Анђела који га извештава о смрти папе Иноћентија VII и избору новог папе Гргура XII (1406-1415).

Из писма које је почетком 1408. године написао Леонардо Бруни, такође Хрисолорасов ученик, сазнајемо да је опуномоћеник византијског цара поново стигао у републику Светог Марка. Манојло Хрисолорас је у млетачком сенату образложио предлог Византије да јој Венеција уступи град Навплион на Пелопонезу, али су Млечани у децембру 1407. године то глатко одбили.

Овога пута „град на каналима” био је само почетна станица у дугом путешествију Манојла Хрисолораса по западној Европи. Византијски емисар је из Венеције преко северне Италије најпре стигао у Ђенову 18. априла 1408. године, а одатле је наставио за Париз.

Из Париза се византијски изасланик запутио у Енглеску где је посетио Лондон и Солсбери. Одатле је послао једно писмо цару Манојлу II Палеологу у ком га обавештава да нема много наде од помоћи енглеског краља коју је василевсу обећао неколико година раније. Постајало је све очигледније да ће Византија од западноевропских држава тешко добити неку озбиљнију подршку.

Већ следеће 1410. године Манојло Хрисолорас допутовао је у Шпанију. Његов задатак на Пиринејском полуострву био је унеколико другачији. Тамо се упутио да би одговорио на молбе Мартина I Арагонског (1395-1410), који је у писму из августа 1405. године од византијског цара и цариградског патријарха тражио да му пошаљу неке реликвије. Одговор Манојла II Палеолога носи датум 23. октобар 1407. године и у њему василевс наглашава како ће тражене реликвије донети његов изасланик Манојло Хрисолорас. Истовремено, владар Византинаца подсећа арагонског краља да Хрисолорасу, као његовом опуномоћенику, преда суму која је од папских индулгенција (лат. индулгентиа, опраштање грехова за новац) скупљена за помоћ царству Ромеја. Међутим, када је византијски учењак стигао у Арагон, Мартин I већ се био упокојио, а његов наследник Фердинанд I наставио је срдачне односе с Византијом, али без било каквих конкретних резултата.

После дугог путовања, Манојло Хрисолорас вратио се у византијску престоницу где је опет само кратко боравио, од маја до августа 1410. године, а онда је поново кренуо пут Италије. Одредиште је била Болоња где се тада налазио папски двор. Посланик ромејског цара изнова је тражио помоћ папске курије (лат. цуриа, папин двор) за Византију. Позвао га је папа Александар В, изабран у Пизи 1409, али је убрзо, почетком маја следеће 1410. године, преминуо. Тако је Хрисолораса дочекао новоизабрани Јован XXИИИ (1410-1415), Александров наследник на катедри Светог Петра.

Нови папа је у априлу 1411. папски двор преместио из Болоње у Рим, а пратио га је и Манојло Хрисолорас. Тиме почиње ново раздобље у животу ромејског учењака у ком се предавачка и научничка делатност допуњују и преплићу с дипломатским пословима. За време боравка у Риму, Хрисолорас је написао дело „Поређење старог и новог Рима”, које је састављено у виду писма младом цару Јовану VIII Палеологу (1425-1448), сину и наследнику Манојла II. У том спису Хрисолорас исказује своје велико поштовање према натурализму античке уметности, према лепоти старих рушевина и хришћанских светилишта у „вечном граду”, и закључује да Константинополис надмашује Рим због свог неупоредивог положаја и чудесних споменика какав је, на пример, храм Свете Софије.

Године 1413. папски двор из Рима се преселио у Фиренцу и византијски дипломата поново је следио римског архипастира. Ту је био у прилици да опет буде заједно са својим омиљеним ученицима - истакнутим фирентинским хуманистима. Већ следеће 1414. године папа Јован XXИИИ поверио је Хрисолорасу важан задатак. Њега и двојицу кардинала, Антона де Шалана и Франческа Цабарела, послао је Жигмунду Луксембуршком, угарском краљу (1387-1437) и немачком цару (1410-1437) да би се одредило место за велики црквени сабор. Папска делегација са Жигмундом се срела недалеко од Лугана, а за место сабора, који је сазван за 1. новембар 1415. године, одређен је немачки град Констанца на Боденском језеру и Рајни. На том сабору Манојло Хрисолорас заступао је папску курију, али то није значило да је престао да служи интересима византијског цара који га је и послао у дипломатску мисију у Италију. У лето 1414. Манојло Хрисолорас нашао се у северној Италији, у свити Жигмунда Луксембуршког, када је из Византије стигао у мисију његов рођак Јован Хрисолорас.

Поједини истраживачи сматрају да је Манојло Хрисолорас заједно с папским двором стигао у Констанцу 28. октобра 1414. године, али неки су склони да верују како је у лето исте године византијски учењак и дипломата кратко време био у Византији. Они сматрају да је Хрисолорас, у друштву с некадашњим учеником Гварином од Вероне, најпре из Болоње отишао у Венецију, а одатле се запутио на Исток. Касније се можда срео са василевсом Манојлом II Палеологом на острву Тасосу или у Солуну.

Сабор у Констанци, на ком се расправљало о црквеној реформи, избору новог папе, јеретичком учењу Јана Хуса и „великој шизми”, био је величанствени црквени скуп. Међу присутнима била су три патријарха, двадесет девет кардинала, тридесет три архиепископа, сто педесет епископа, стотину опата и око три стотине доктора теологије. Међутим, током сабора Манојло Хрисолорас се разболео и преминуо 15. априла 1415. године. Имао је шездесет пет година.

У надгробном слову које је за Манојла Хрисолораса саставио Андреја Ђулијани посебно су истакнуте огромне заслуге византијског научника и дипломате у преговорима о савезу између римокатоличког Запада и православног Истока. Византијски учењак и повереник ромејског цара Манојла II Палеолога био је харизматична личност која је веома утицала на западне хуманисте. На сабору у Констанци он је чак у одређеним круговима био виђен као могући будући папа, што се види из епитафа који је саставио Пјер Паоло Верђерио.

Велики византијски интелектуалац сахрањен је 16. априла 1415. године.