Вечити дерби на београдској „Маракани” пре неколико сезона, победа „Звезде”. Спортске рубрике у новинама препуне различитих осврта на игру оба фудбалска тима. „Звездини” играчи задовољно сами себи пишу хвалоспеве, док „Партизанови” углавном ћуте. Осим капитена Саше Илића који истиче главни узрок пораза „гробара”:

„Изгубили смо јер је трава била сувише висока!”

Тако је! Можда се Илићу трава на „Маракани” заиста чинила високом као у каквој савани? Јер, и у фудбалу, баш као и у сваком другом спортском надметању, такозвани психолошки разлози могу да буду пресудни. Отуда многе невоље, изгубљене утакмице и бодови, очајавања... Наравно, ако није реч о намештеним утакмицама. Онда нико не очајава, већ сви задовољно трљају руке.

У ствари, можда не баш сви... Један руски фудбалер (који је пред крај своје спортске каријере почео да игра у Јужној Кореји) био је једини играч у оба тима који је био необавештен да је утакмица која се управо играла заправо намештена. Пошто је судија означио почетак игре, видевши да његови саиграчи лоше играју, сам се бацио на посао: спасавао је голове, уклизавао, блокирао шутеве, трчао, избијао лопте... Играо је као никада до тада. Судија му је напослетку пришао и обавестио га да не треба толико да се труди јер је исход фудбалског сусрета већ договорен.

Као селектор фудбалске репрезентације наше земље, Дејан Савићевић одредио је да на важној утакмици против Русије, у квалификацијама за Светско првенство 2002. године, на голу буде - први пут - Радован Радаковић, голман „Партизана”. Иако ветеран у свом послу, Радаковић је несумњиво био веома узбуђен што ће бранити боје своје земље. Психологија на делу: у осетљивом тренутку, уместо да ухвати лопту, узбуђени голман треснуо је главом у стативу. Примио је гол, али срећом остао је жив.

Нико од овдашњих стручњака који се баве рекламама није нашао надахнуће у Радаковићевом голманском промашају... На пример, када је Оливер Кан, голман немачке фудбалске репрезентације на Светском првенству у фудбалу 2002. године у Јапану, примио гол на утакмици против Бразила, био је запрепашћен - што је и показао. Није могао да поверује како га је Роналдо преварио. Запрепашћење је утихло када је схватио да су се његов пропуст, као и израз лица после примљеног гола, допали јапанским стручњацима за маркетинг: потписао је вишемилионски уговор за снимање реклама.

Рене Игита, легендарни дугокоси голман репрезентације Колумбије, био је познат по маштовитим одбранама. Рецимо, на једној утакмици против Енглеске на „Вемблију” одбранио је ударац тако што се бацио напред, а лопту дочекао петама које је дигао увис. Награђен је громким аплаузом и похвалом новинара. Одушевљен овом одбраном, Дијего Марадона одлучио је да Колумбијац то исто изведе и на његовој опроштајној утакмици. Чинило се да ће фантастична одбрана бити поновљена: Марадона је шутирао на гол... Игита се бацио напред, на стомак, али уместо да гол одбрани петама, учинио је то - задњицом. Гледаоци на стадиону пуцали су од смеха.

Међутим, публика се не смеје баш увек на фудбалским утакмицама, а ни после. У јулу 1969. године букнуо је својеврсни кратки рат између Хондураса и Ел Салвадора. Шта је проузроковало толику нетрпељивост између две суседне земље? Победа Ел Салвадора против Хондураса у квалификацијама за Светско првенство у фудбалу. Како је назван тај сукоб? „Фудбалски рат!”, наравно. На врхунцу сукоба, размењена је и ватра. Пушкарање је, срећом, трајало само тридесетак минута.

Слично је било када су 1966. године Енглези победили Западне Немце у финалу Светског првенства одржаног у Енглеској. У самој завршници гол је постигнут у продужетку и то на необичан начин: лопта је погодила пречку, пала на земљу, дошла до гол линије и одбила се у терен... Совјетски судија Тофик Бакрамов ипак је Енглезима признао гол. Уосталом, тако су и освојили Светско првенство. На питање зашто је признао гол који то заправо није био, совјетски судија открио је да, по његовом мишљењу, ране из Другог светског рата нису залечене. Кратко је рекао:

„Немцима не опраштам Стаљинград!”

Фудбал, дакле, може да буде и опасан: за играче и за гледаоце. Тако вероватно мисли и шпански фудбалер Хозе Рејес, иначе играч „Арсенала”, па се одлучио за „безбедну игру”. Рејес је описао новинарима како се најбоље припрема за напорно првенство. Он, наиме, свакодневно тренира у дворишту своје раскошне куће у северном делу Лондона. Да би та слика била јаснија, треба напоменути да су као украс у башти Рејесових постављени вртни патуљци. Хозе је убрзо схватио да би ове баштенске лутке могле да буду од користи. Купио је још два патуљка (али већа) и ставио их - на гол. Остале је поређао тако као да чине противнички тим. Између баштенских патуљака Хозе неуморно дриблује, пробија се и тако све до гола.

„Обожавам да играм против патуљака”, признао је Хозе Рејес. „Понекад ја чак и браним”.