За време владавине династије Танг, Кина је доживела једну од најславнијих епоха у својој прошлости. Најславнији цар ове династије био је Хсиан Цунг (712-756). Пред крај свог живота заљубио се у младу и лепу милосницу једног од својих синова

Не плачите, господарице - рече ми млада слушкиња док ми је пажљиво навлачила кимоно.

- Погледајте како вам је лепе поклоне цар послао. Погледајте само овај прелепи кимоно извезен златом. Седите сада да вас очешљам.

Није престајала да говори о поклонима, о царевој доброти, о небеској милости којом ме сад Буда даривао. Ништа није могло да ме утеши. Зар да будем милосница једном старцу, макар био и сам цар. Слутила сам да тако нешто може да се догоди јер сам приликом царевих шетњи по двору примећивала његове пожудне погледе и, ма колико се трудила да се колико-толико скријем, ништа није вредело. Тражио је да приликом поподневних шетњи сви из двора изађу да му се поклоне и строго је кажњавао оне који би се о ту наредбу оглушили. Нисам више могла да издржим његове погледе. Једног поподнева одлучила сам да се претварам да сам болесна. Остала сам у својим одајама, када сам са степеништа чула његов страшни глас:

- Јанг Куеифеи! Где је Јанг Куеифеи?!

О, небеса! Па он ми је чак и име знао!

- Болесна је - рече једна од мојих другарица које су клечећи и спуштеног погледа поздрављале цара. Ништа није одговорио, само је са својом свитом продужио даље.

Јуче ми је по слушкињи послао чиније пуне воћа и лековитих трава, а данас ето ње са кимоном протканим златом и позивом да идем у двор. Обрисала сам сузе, ставила наруквице које сам добила и помирена са судбином кренула у царске одаје.

Стражари се уклонише да би ме пропустили да уђем и ја се, док ми је срце ударало као лудо, нађох лице у лице са великим Хсиан Цунгом. Одмах сам оборила поглед и пала на колена, а он истог тренутка пљесну рукама што је био знак да остали напусте дворану. Остала сам тако клечећи, не усуђујући се да се померим и подигнем поглед, кад он рече нежним гласом:

- Јанг Куеифеи, прелепа Јанг Куеифеи, милосница мог сина, приђи ближе. - Пришла сам и даље обореног погледа и клекла крај његових ногу.

- Погледај ме - рече цар и даље нежним гласом. У угловима његових остарелих очију сијале су две сузе.

- Одавно те посматрам, девојко, ти си нешто најлепше што моје очи видеше. Личиш на један давни сан овог старог човека у коме беше једна девојка као ти, која из крчага сипаше воду у извор живота. Кад год бих пио воду са тог извора, био сам живахан и чио, и добар и племенит владар свом народу. А кад у сну не беше девојке и извора, постајао сам окрутан и свадљив и не беше никога на овом свету да ме смири и умилостиви. - Оне две сузе из очију склизнуше низ царево лице и он настави дрхтавим гласом.

- Сада, кад сам те нашао, мој лепи сну, учини да последње године овог старца прођу у срећи. - Био је видно узбуђен и ја више у њему не видех оног страшног владара, већ само једног тужног старог човека, према коме осетих бескрајно сажаљење.

- О, царе, не плачите, бићу Ваша милосница, зато сам ту - рекох нежно му милујући руку.

- Не, Јанг Куеифеи, нећеш бити милосница. Бићеш моја царица! Бићеш жена Хсиан Цунга! - О, сунце, што долазиш са истока, чујем ли ја то добро?! Нисам ништа проговорила и цар је, мислећи да сам збуњена толиком његовом милошћу, поновио:

- Бићеш царица, Јанг Куеифеи!

Да, била сам у исто време збуњена, уплашена и разапета страшним мислима. За неколико дана требало је да побегнем са Ан Лушаном. Бекство једног младог официра и једне милоснице не би изазвало толику буру. Можда би се и дали у потеру за нама, али док би приметили да нас нема, већ бисмо били сувише далеко. Али, бекство будуће царице, то већ није мала ствар. Хсиан Цунг нам то не би опростио. Били бисмо ухваћени и погубљени још истог дана. О, мој млади и тужни животе! Како се у једном трену срушише моји снови. Сузе су као река текле низ моје лице и цар је мислио да плачем од среће, од неочекиване милости која ме снашла.

Већ сутрадан је сазвао цео двор и објавио да је Јанг Куеифеи његова супруга и господарица његовог царства. Погледом сам тражила Ан Лушана и кад су нам се погледи срели, покушала сам очима својим да му кажем да није воља моја била, да ми срце крвари од туге и да ће он, рана моја непреболна, бити увек у њему. Авај, његове су очи севале попут муње. Издала си ме, издала, издала, говорио је тај поглед препун беса и бола.

Дани који су следили нису ме чинили срећном. На сваком кораку ме чекало изобиље, руку само да пружим или мислима пожелим, све је било моје, али узалуд, рана на души није зарастала.

- Зашто си тужна, Јанг Куеифеи? - упита ме Хсиан Цунг једног дана. - Није ли нека твоја жеља остала неиспуњена?

Ја тада реших да све ставим на коцку.

- Не, господару мој, зар бих у овом изобиљу могла још нешто да пожелим? Ипак, туга ме обузме кад на свог брата мислим. Волела бих да ми је ближе, а и наш друг из детињства Ан Лушан. Још као деца били смо нераздвојни и сада ми веома, веома недостају.

То, наравно, није било истина јер сам Ан Лушана упознала тек пре годину дана, када је као успешан млади ратник после једног похода ујахао у двор. Био је веома амбициозан и место војног старешине брзо је добио.

За неколико дана мој брат је постављен на утицајан политички положај, а Ан Лушан узет под цареву заштиту, као старешина његове личне гарде.

У народу је, међутим, почело да влада незадовољство царевим поступцима. Довођење мене на царски престо и довођење мог брата и Ан Лушана на двор, били су само изговори за опште незадовољство које је почело после царевог пораза у борби против Арапа. Привредне тешкоће, пораст становништва и високи порези довели су до немира у народу. Почели су да се дижу устанци.

Једног јутра пробудили су нас узбуђени повици стражара и у тренутку смо схватили да се битка води испред самих царских одаја.

- Устаници су пробили капије двора?! - рече Хсиан Цунг изненађено. - Поред такве одбране?

Било је потребно неколико минута да сазнамо истину, када је са исуканим мачем у наше одаје упао Ан Лушан.

- Издаја је кренула из двора - рече сада сасвим мирно Хсиан Цунг. - Зашто, млади војсковођо? Нисам ли те поставио близу себи да ме чуваш? Зашто?

- Народ је незадовољан. Зар је уопште важно одакле ће кренути устанак? Твоје време је прошло - рече Ан Лушан.

Ниједном ме није погледао. Некадашњу љубав према мени заменила је амбициозна љубав за влашћу. Присилио нас је да се дамо у бекство. Остарелог Хсиан Цунга, мене и мог брата спасла је само милост двоје највернијих слугу који су нас данима крили и остали смо живи. Хсиан Цунг се вратио и званично одрекао престола, рекавши при том да смо нас двоје погубљени и да је правда тиме задовољена. Сироти старац, колико је љубави за мене имао у свом срцу.

Слушкиња код које се кријем је иста она која ми је оног судбоносног дана донела кимоно извезен златом, као поклон од цара. Сада носим просту сеоску одећу и помажем јој да обрађује земљу. А она ми поново, када види сузе у мојим очима, каже: