Није занемарљив број оних поклоника рокенрола који брижљиво воде рачуна о чему говори текст музике коју слушају. Многима су веома важне речи песме у извођењу њихове омиљене групе или певача, што је, уосталом, сасвим природно. Погрешно је, дакле, мишљење да до писане речи у популарној музици никоме посебно није стало: ни слушаоцима, ни музичарима.

Када су писали речи, односно компоновали музику, поједини рок музичари били су надахнути одређеним књижевним делом. На који начин су прилагођавали текст, уколико су га дословце пренели, и да ли је песма понела ишта од духа књижевног дела које је било повод да она настане?

Извесно је да је британска група „Police” за своју чувену песму „Don’t Stand So Close To Me” (1980) нашла надахнуће у роману руско-америчког књижевника Владимира Набокова (1899-1977) - „Лолита”. Када је објављен у Паризу 1855. године, овај можда најславнији роман Владимира Набокова изазвао је буру у књижевној јавности због теме коју описује: љубав средовечног професора према малолетној девојчици. У тексту песме „Don’t Stand So Close To Me”, Стинг између осталог каже:

Тутњање најславнијег кита у светској књижевности - Мобија Дика - вероватно је по укусима љубитеља хеви метала верно дочарала америчка група „Мастодон”, надахнута романом Хермана Мелвила (1819-1891) „Моби Дик”. Песма носи назив „Blood And Thunder”. „Металци” се не шале ни када је реч о поезији: песма „Rime Of The Ancient Mariner” групе „Iron Maiden” настала је према истоименој чувеној балади енглеског песника Семјуела Тејлора Колриџа (1772-1834).

„Цепелини” су били прави љубитељи Толкиновог дела још пре него што је настала добро позната филмска грозница, праћена одговарајућим софтвером. „Господару прстенова” посвећена је, наиме, песма „Ramble On” прослављене групе „Led Zeppelin”.

А енглеска група „The Zombies” (која се прославила још шездесетих година хитом „She’s Not There”) нашла је надахнуће у причи Вилијама Фокнера „A Rose For Emily”, што је назив и њихове песме. Можда није свима познато да је Брус Спрингстин имао у виду роман Џона Стајнбека (1908-1968) „Плодови гнева” када је писао музику и стихове за песму „The Ghost of Tom Joad”. Стајнбек је награђен „Пулицеровом” наградом за ово дело, али је можда већи број оних који су чули Спрингстина. А Дејвид Боуви још једном је желео да овековечи оно што је историја књижевности већ овековечила - роман „1984”, британског писца Џорџа Орвела (1903-1950).

Боно и „U2” нису ишли даље од Старог завета. Препевали су и у рокенрол омотач увили Четрдесети псалм Давидов. У речима „I waited patiently for the Lord, He inclined and heard my cry, He brought me out of the pit, Out of the miry clay, I will sing, sing a new song...” домаћи поклоници рока можда неће препознати превод истог псалма из пера Ђуре Даничића:

„Дуго чеках Господа, и саже се к мени и чу вику моју. Извади ме из јаме која бучи и из глиба и постави на камен ноге моје, и утврди стопе моје и метну у уста моју песму нову...”

Списак књижевних узора у историји рокенрола дугачак је и занимљив. Показује да бављење рокенролом можда не значи поштовање баш свих друштвених правила, али никако не подразумева одбојност према другим уметностима, па и класичним.