Он није знао ноте, али му то нимало није сметало да се већ као младић сврста међу најутицајније светске џез музичаре. Био је први Европљанин који је могао да се надмеће с Американцима на њиховом неприкосновеном музичком терену. Стручњаци и лаици подједнако су се дивили његовој нечувеној вештини музицирања на гитари, којом је заиста маестрално владао, иако је на левој руци имао два згрчена прста.

Ђанго Ренарт, необични човек и музичар, рођен је 23. јануара 1910. године у белгијском граду Ливершију, где су се Роми из рода Мамуша тада случајно зауставили. Његова мајка, привлачна жена тамне пути, с надимком Негрос, била је вешта играчица и акробаткиња. Отац му је био кафански пијаниста по имену Жан Вес. Дечак је на крштењу добио име Жан, али су га одувек сви знали само по надимку, Ђанго. Одгајила га је мајка, чије је презиме задржао.

Кад је Ђангу било осам година, настанили су се у околини Париза. Живели су у близини једног данашњег предграђа, на неуређеном земљишту с много кућерака, баштица и сметлишта.

Љубав према музици била је део Ђанговог ромског наслеђа. Већ као десетогодишњак маштао је о неком свом инструменту. Две године касније, сав се посветио бенџу који је добио од једног комшије. Тај жичани инструмент северноамеричких црнаца просто није испуштао из руку, а ноћу га је носио и у постељу.

Убрзо се опробао и на гитари. Одмах се видело да Ђанго има нешто више од даровитости, неку посебну обдареност за свирање на том инструменту. Уз то, он се одликовао апсолутним слухом, што му је омогућавало да на гитари прати све што би чуо. Располагао је и великом стваралачком маштом тако да је могао да смишља прелепе мелодијске низове.

Сви џез музичари знају да импровизују, али само они заиста добри извлаче из тога мелодије које су препуне изненађујућих обрта, а захваљујући својој савршеној логичкој грађи, ипак чине целину. Такав зналац музицирања на гитари био је Ђанго Ренарт.

Један од праузрока његовог успеха чинило је, несумњиво, циганско наслеђе свирања по слуху, а не по нотама. Томе ваља додати и тон који је он извлачио из гитаре - не танак и метални, као код многих других свирача, него пун и богат.

Само неколико недеља пошто је добио своју прву гитару, Ђанго је са оцем и једним стрицем почео да наступа по кафанама. Годину дана касније свирао је у малим париским саставима. Са осамнаест година снимио је прву плочу, али она, нажалост, није сачувана.

У лето 1928. године догодила се трагедија. Док се Ђанго у својим колима спремао за спавање, запаљена свећа испала је из свећњака и запалила гомилу вештачког цвећа које је његова супруга намеравала да прода. Стара дрвена кола зачас су се нашла у пламену. Ђанго је, користећи покривач као штит, појурио ка вратима. И он и његова супруга успели су да се спасу, али је Ђанго задобио ужасне опекотине.

У болници лекари су предложили да му одсеку ногу, али он се томе одлучно успротивио. Као и многи Роми, и он није баш веровао лекарима. Упркос великим боловима, тражио је да буде пребачен у неко опоравилиште. На срећу, опекотина на нози му је залечена. Међутим, лева рука остала је саката и лекари су му рекли да, вероватно, никад више неће моћи да је користи.

Да више никад не засвира? То је било незамисливо за Ђанга који без музике није могао да живи. Трпећи страховите болове, упорно је савијао осакаћене прсте преко жица своје гитаре и три прста опет су била гипка. Међутим, четвртом и петом ни вежба није помогла. Временом је, ипак, научио да користи и те згрчене прсте ако ни за шта друго а оно за акорде. Кад би изводио мелодије, служио се само палцем, кажипрстом и средњим прстом. Због тога је морао да развије посебну технику.

Славни француски џез виолиниста Стефан Грапели (1908-1997), који је с Ренартом свирао пуних пет година, овако је описао почетак њихове сарадње:

„У јануару 1934. први пут смо засвирали заједно. Басиста Луј Вола у свој састав који је требало да наступа у париском хотелу 'Клариж', укључио је Ђанга, чији је углед међу музичарима брзо растао, и мене. Свирали смо уобичајену плесну музику оног доба. Ђанго је, у паузама, најчешће седео у неком углу и вежбао џез.

Једног дана, шале ради, узео сам своју виолину и придружио му се. Сви смо ми тада слушали плоче великих америчких џез извођача, а нарочито Бикса Бидербека, Луиса Армстронга и Дјука Елингтона. Та музика, својом снагом и свежином, ушла је у наш живот нагло, попут земљотреса. Будући да се тај први „сешн” свидео и Ђангу и мени, почели смо, у паузама, заједно да развијамо музичке теме.

Временом су нам пришли гитариста Роже Шапо, па и сам Вола. После нам се прикључио Ђангов млађи брат Жозеф, такође гитариста. Тако смо музицирали упеторо кад год се указала прилика. Љубитељи џеза из „Хот клаб д'Франс” бавили су се тада мишљу да финансирају неки џез састав, приређују концерте и сниме плоче с француским музичарима. Ти млади занесењаци, већином студенти, уочили су даровитост двадесетчетворогодишњег Ђанга Ренарта и ставили га у средиште тог новог подухвата. Наша дружина се одржала и тако је настао квинтет 'Хот клаб д'Франс'. Био је то први европски џез састав који се прочуо у свету и, уједно, први ансамбл жичаних инструмената у историји џеза.”

Тако је, средином тридесетих година прошлог века, Ђанго - иако није знао да чита ноте - постао водећи светски џез гитариста. Америчке звезде су се на европским турнејама распитивале за њега. Велики џез трубач тог доба Бил Колеман о њему је говорио: „Ђанго је имао чудесан слух. Није уопште морао да зна шта ће се свирати - све је могао да прати.”

А да је Ђанго постао велика звезда видело се и по његовом одевању. Прилично висок за Рома, згодан, црне косе и бркова, имао је у себи нечег кнежевског. Уз пажљиво одабрана одела и безброј шалова, радо је носио светле шешире широког обода.

Упркос свему, за Ђанга је то било време великог унутрашњег превирања. Уживао је у бурном животу и наслађивао се општим дивљењем, али у срцу је остао Ром који мрзи градове, рокове и остала цивилизацијска ограничења. Када је са својом другом женом Нагвинејом за време музичких турнеја морао да станује по хотелима, довлачио је понекад и неки шпорет, а одећу је разбацивао по соби. Тек тада се осећао „као код своје куће”.

Ђанго није спадао међу оне који се брину за будућност. Новац му је мало значио. Знао је лако да га проигра за билијарским или карташким столом, поклони или списка са пријатељима на раскошне вечере.

Волео је аутомобиле, али није био баш добар возач. По наговору пријатеља унајмио је возача из Енглеске, који је често морао да вози највећом брзином док је Ђанго на задњем седишту правио глупости. Изнервиран, возач је једном слетео колима у јарак. Ђанго је на то само слегао раменима и изашао из возила. Возач је, међутим, отишао право у Кале и бродом се вратио у домовину.

За време Другог светског рата Грапели је био у Енглеској, док је Ренарт све време провео у Француској. У тим тмурним годинама Ђанго је компоновао своју чувену баладу „Облаци”.

Стефан Грапели сећао се њиховог поновног сусрета:

„После ослобођења Париза, 1944. године, било нам је приређено неколико концерата у Лондону. Када је после свих тих тешких година освануо у мом стану, ниједан од нас није могао да изусти ни реч. Најпре су ми се појавиле сузе, а онда смо обојица почели да се смејемо. На крају смо узели своје инструменте и извели Ђангову верзију 'Марсељезе' у ритму свинга.”

После рата Ренарт се поново нашао под светлима позорнице. Поред турнеје по Америци и наступа у ноћним локалима, одржао је и неколико концерата у Паризу. Али, на сцени су постепено почели да се јављају млађи музичари, са новим, сложенијим џезом. И, мада је својим особеним музицирањем много допринео њиховој појави, Ђанго се све више осећао запостављен, па је све мање свирао.

Године 1951. у Паризу је отворио чувени клуб „Сен-Жермен”. Био је то његов победоносни повратак. Ђанго је свирао тако сјајно као да је свима још једном хтео да покаже да је и даље краљ гитаре. Међутим, већ после годину дана, све чешће се жалио на укочене прсте. Није се обратио лекару него је дане проводио на Сени пецајући.

Пецао је и 15. маја 1953. године кад га је задесио срчани удар. Умро је следећег дана. Сахрани Ђанга Ренарта присуствовало је више од две хиљаде људи. Међу њима било је много џез музичара и на стотине Рома.

Данас, више од пет деценија после Ђангове смрти, касете и компакт-дискови с његовом музиком могу да се купе у продавницама широм света. И где год неки гитариста засвира на свом инструменту, било да је реч о џезу, року или фолку, често одсвира и нешто од тог легендарног музичара. Слично је било и протеклог фебруара на „Гитарарт фесту” у земунском „Мадленијануму”, где је цело једно вече било посвећено успомени на Ђанга Ренарта.