Први светлосни зрак окачио се о Шиљак, највиши врх 1560 метара високог Ртња, стидљиво најављујући нови дан. У Бољевцу, варошици испод највеће узвисине у овом делу источне Србије, чинило се да су само петлови радно расположени. Уосталом, била је недеља, 19. март године коју трошимо, дан вековима предвиђен за одмор.

У кући надомак цркве праскозорје је, након бурне ноћи, призивало на починак. Десетак младих весело је и бучно прослављало важан датум, осамнаести рођендан и званично пунолетство домаћина. Сад је ваљало ноћ продужити бар до поднева и већина их је, слатко уморна, похитала кућама на спавање. Бољевац је мало место и свима је кревет на неколико корачаја. Свима осим седамнаестогодишњој Ани Крстић, ученици трећег разреда месне гимназије. Њу је до насеља Ртањ, одмах испод истоимене планине, где станује, чекало дванаест километара. Узалуд су је убеђивали да остане у Бољевцу и ту преспава или да, бар, сачека аутобус који је полазио у 7 сати. Нипошто. Хтела је одмах кући, да отац Славољуб превише не брине о својој јединици. За два сата хода биће горе, пре него што возач аутобуса у Бољевцу покрене машину.

Кренула је док се бледуњава светлост лењо спуштала с врха планине. Свикла на свакодневно пешачење и планинар с лепим искуством за своје године, Ана се с торбом на леђима лаконого запутила према насељу Ртањ. Асфалтна трака змијолико се провлачила кроз пашњаке изнад Бољевца и близу питомог села Илино увлачила у шуму.

Било је тихо и полумрачно, као у напуштеном рударском окну близу њене куће. Страх је терала звиждућући рефрен из песмице „Ко се боји вука још...”

Знала је, наиме, да су вукови једина опасност која јој овде прети, али се уздала да је пролеће на прагу и да они онда бирају неке друге друмове. За сваки случај, отац јој је још раније набавио петарду убеђујући је да се звери боје њеног пуцња, налик на прасак ловачких карабина, и да ће онда побећи главом без обзира. Сад јој је петарда у торби уливала додатну сигурност, без обзира што је из прича старијих знала да су вукови посебно живахни у зору и пред мрак.

Опустила се пролазећи кроз Илино пошто се у неколико кућа, наслутила је то по диму који се радознало извијао из димњака, будио живот. Чим је последње куће оставила иза себе, учинило јој се да неко или нешто ломи гранчице покрај пута.

Усплахирено се осврнула око себе и, слеђена од страха, иза једног жбуна удаљеног неколико метара прво угледала два као дукат жута ока. И онда чула нешто налик режању. Крзно сиве боје, као стопљено с околином, мало се померило и више није било сумње да је то био - вук. Вриснула је од страха и дрхтавом руком покушала да нађе петарду у торби на леђима. Наставила је да вришти и призива у помоћ.

Вук, самац, непомично је посматрао а онда нестао у шуми.

Још не верујући да га више нема, али свесна да је и даље негде ту, Ана Крстић је у сваку руку зграбила по облутак и, бојажљиво се осврћући на све стране, кренула даље. Светлост је лагано истеривала мрак из околног шипражја и њој се сада чинило да је сваког тренутка све безбеднија, посебно јер је већ превалила пола пута до куће. Неколико пута је на свом мобилном телефону са зебњом проверила да ли је стигла до дела пута који је покривен мрежом. Ништа, ни пола варљиве цртице да је у могућности, устреба ли јој, да позове помоћ.

Код Илинске чесме, сред густе букове шуме, застала је да предахне од напорног пешачења уз брдо, али још више од страха који је неопазице крупњао. Управо ту, пре неколико месеци, кад је ђачки аутобус хитао према школама у Бољевцу, на друм се испречио чопор од шест вукова. Возач је немоћно одмахивао рукама док су они радознало њушили околни ваздух, а деца, лица приљубљених уз мусаве прозоре, са зебњом посматрала шта ће се даље збити. Тек после пола сата звери су лагано одшетале неким својим путевима, људи својим.

Чврсто стежући облутке у рукама помодрелим од јутарње хладноће, Ана је кренула даље. Само неколико корака јер је поново чула крцкање гранчица. Није је, ваљда, пратио онај вук од малопре?! Није или не, бар, сам. Сад су била три и то много крупнија или их је њен страх учинио толиким. Налазили су се десетак метара изнад ње, на ивици стрмог земљаног одсека. Начинила је неколико корака уназад, према другој страни пута, што даље од њих, и зафрљачила облутке, један па други. Оба су пала далеко испод њих.

Поново је завриштала у лудој нади да ће их њена дрека, као и оног малопређашњег, отерати. Ништа. И даље су мирно стајали горе као да саможиво уживају у њеној немоћи. Дрхтурећи од страха, али свесна да је сасвим сама против звери и да само сама себи сад може да помогне, некако је успела да из торбе ишчепрка ону петарду, извуче упаљач из џепа и упали је. Бачена петарда је зашиштала и немо се угасила на мрљи истопљеног снега, далеко од вукова. Сад су се први пут огласили, тихим режањем.

Једина преостала нада била јој је у брзим ногама, само што је знала да су они кудикамо бржи и издржљивији. Спас се, бар онај за кратко време, налазио на неком од околних стабала. Хитро је зграбила торбу са земље, шутнула јакну што јој се заплела око ногу и појурила на оближње, веровала је, довољно високо дрво. Једва се узверала уз глатко, после ће утврдити, липово стабло и тек ту, у врху крошње, после неколико минута успела да дође себи и да малчице овлада страхом. Вукови су, и даље горе, стајали мирно као да смишљају начин како да је се докопају.

Угнездивши се у крошњи липе, у какву-такву сигурност, Ана Крстић сад је размишљала како да се извуче из невоље. На дрвету не може остати довека, све јој је хладније без јакне, а вукови могу зачас доле, да поред стабла стрпљиво сачекају да им плен сам падне пред чељусти. А и ко зна кад ће, ако ће, наићи онај аутобус што у седам сати из Бољевца креће према насељу Ртањ.

Пажљиво, да јој прсти утрнули од хладноће не изгубе осећај, напипала је мобилни телефон. Можда је, ако буде у домету, у њему спас. Две кратке црте у левом углу екрана први пут су јој тог јутра измамиле осмех, кратак и испрекидан попут знакова на мобилном телефону. Само, сад мора да буде крајње пажљива и практична. Имала је само девет динара кредита. Кога да зове а да јој кредит не исцури, а тиме и нада да ће и овог јутра оцу спремити доручак? Вукови су се сад већ узнемирили трчкарајући лево-десно у покушају да нађу пут који ће их најлакше одвести до већ виђеног плена.

Више није било времена за оклевање. Одлучила је да позове травара Милорада Гргурова, због монашког искуства познатијег као Поп, првог комшију у насељу, и да га замоли да обавести оца Славољуба где се налази и шта јој се збива. Узалуд. Његов број, обавештавао је механички глас, није доступан. Исто је било и са Пекаром, другим комшијом. А кредита је било све мање. Онда се, на трећи позив, јавио Драган Миленовић Шоу, најпознатији месни кафеџија. Муцајући од узбуђења и тресући се од страха и нагомилане хладноће, Ана Крстић, телефонисткиња са дрвета, успела је само да му каже да је у невољи код Илинске чесме. И онда онај обесхрабрујуће једноличан звук... кредит је истекао.

Да ли ме је чуо? Да ли зна где сам? Да ли је уверен да се не шалим? Ова и многа друга онеспокојавајућа питања врзмала су се по глави од страха и хладноће већ укочене гимназијалке.

А вукови, чије је беле очњаке добро видела и са ове удаљености, као да су већ знали план како да стигну до испод дрвета. Страх који се целим телом Ане Крстић ваљао попут грудве снега није успевала да обузда ни језива хладноћа ртањског јутра. Минути су се развлачили попут године. Бројчаник на мобилном телефону показивао је да је на липи која сања јун, своје цветање, већ сат времена.

А онда се из даљине, с једне од многих кривина, чуо звук мотора. Можда је Шоу? Само његов „форд” има такву машину. Убрзо су се појавили обриси тамноплавог аутомобила. То може да буде само Драган Миленовић. Приметила је да лагано вози, да кроз прозор осматра околину, као да је тражи. Није је видео, већ сраслу с дрветом, али се зауставио код Илинске чесме и изишао.

Тада јој је чуо глас, извадио пиштољ и опалио увис.

На ивици снаге, Ана Крстић је приметила да вукова тамо више нема. Буквално се смандрљала низ стабло и потрчала према аутомобилу. На погрешну страну јер је готово полегла по поклопцу мотора, а можда је и његова топлота учинила своје. Тек из неколико покушаја успела је да напипа врата аутомобила и да се - измучена страхом, хладноћом и безнађем - стровали на место сувозача...

И данас, иначе отресита и самосвојна, Ана Матић често сања сусрет(е) с вуковима. У тим сновима они су, спочетка, мали, готово безазлени вучићи који, како сан одмиче, крупњају и на крају им види само разјапљене чељусти и испитивачке дукате од очију...