Путовање седмодневне недеље од Месопотамије до Европе трајало је дуго, а допринела су му многа крупна историјска збивања. Када су Вавилонци освојили Асирију, Сирију, Палестину и Египат, дошло је до ширења вавилонске културе, а самим тим и седмице коју су, између осталих, прихватили и Јевреји. Занимљиво је да вавилонска култура није пропала након најезде Персијанаца 539. године пре наше ере јер ју је, заједно са језиком, преузела владајућа персијска династија. Заузимање града Вавилона од стране Александра Великог 331. године пре наше ере такође није нашкодило овој моћној култури. Александар је преузео персијски церемонијал доносећи истовремено у освојене земље грчку културу. Од тог доба датира хеленизам, спој грчке цивилизације са достигнућима Истока. Долази до процвата науке и уметности на подручју целог царства. Заједно са осталим деловима источњачке културе тада се шири и седмодневна недеља као јединица мере времена. Распадом царства Александра Великог после његове смрти (323. године пре наше ере) и римским освајањем великог дела те земље (у 2. и 1. веку пре наше ере), седмица коначно стиже и на просторе Римског царства.

Данас постоје две врсте седмице: планетарна и црквена.

Сматра се да је планетарна седмица настала у басену Средоземног мора, отприлике у 2. веку пре наше ере. Она је била резултат мешања разних култура: вавилонске астрологије, грчке и римске митологије и египатске поделе дана на 24 сата. Као што смо већ рекли, древни народи познавали су 7 небеских тела Сунчевог система, које су сматрали божанствима. Свако од тих божанстава, то јест Сунце, Месец и пет планета: Меркур, Венера, Марс, Јупитер и Сатурн, били су „задужени” за један сат у току дана. Бројање сати почињало је од суботе, која је првобитно била први дан седмице. Првим сатом суботе руководио је Сатурн, другим Јупитер и даље редом остале планете. Затим се циклус понављао. Такав распоред имао је следећи резултат: првим сатом недеље владало је Сунце, првим сатом понедељка - Месец, првим сатом уторка - Марс, првим сатом среде - Меркур, првим сатом четвртка - Јупитер, првим сатом петка - Венера. Тако су, по имену патрона (заштитника) првог сата у дану - дани добили своја имена.

Планетарна седмица стекла је посебну популарност у Риму, чему је вероватно допринела сама њена суштина, то јест подређивање и додељивање одређених дана астралним божанствима. То је било у складу са римским веровањима, према којима се свако божанство стара о нечему (тако је, на пример, бог Јан, по коме је назван месец јануар, био заштитник капија и врата).

У оквиру црквене седмице издвајамо старозаветну (јеврејску) седмицу и новозаветну седмицу. У јеврејској седмици је сабат, седми дан, био празнични дан. Тај обичај потиче из Библије и увек је био строго поштован. Због тога је једино тај дан имао посебан назив, док су остали дани били само побројани од 1 до 6.

Први хришћани су, као и Јевреји, чували сабат. Међутим, црква је одредила да се Ускрс слави у недељу после 14. дана месеца низана (био је то дан Исусовог распећа). Тако је недеља постала најважнији дан у седмици. Временом је црква забранила светковање сабата остављајући као једини празник недељу, први дан седмице. По узору на старозаветну седмицу уведени су нумерички (бројчани) називи за дане у недељи, али су они дани, који су у хришћанству имали посебан значај, добили појединачне називе: недеља „дан Господњи”, субота „дан сабата”, петак „дан припреме”.

Хришћанство је уведено у Риму када је планетарна седмица била већ дубоко укорењена. Цар Константин Велики 321. године одредио је недељу, дан Сунца, за дан одмора. Тада је недеља постала први дан планетарне седмице, а субота, дан Сатурна, прешла је са првог на седмо место.

Подела Римског царства 395. године довела је и до коначног разграничења два система номиновања (називања) дана у недељи. Источне области прихватиле су нумеричке називе (са три индивидуална назива за петак, суботу и недељу), а западне области прихватиле су планетарну седмицу. Слична ситуација настала је и на територијама које су се граничиле са Римским царством. На западу раширила се планетарна седмица (прихватили су је, на пример, западни и северни Германи, с тим што су римска божанства заменили властитим), а на подручјима која су се граничила са Источним царством (на пример код Гота) под грчким утицајем раширила се црквена седмица.

У словенским језицима називи дана у недељи, као и сама институција недеље, појавили су се заједно са примањем хришћанства. Тиме је била условљена и структура седмице са недељом као првим даном, а не последњим, као што је то данас. Понедељак је у свим словенским језицима дан који следи непосредно после недеље (дакле, други дан седмице). Уторак је други дан после недеље, а не други дан седмице. На тај начин среда је и стварна „средина” словенске седмице. И остали нумерички називи дана у седмици (четвртак, петак) образовани су у зависности од њиховог редоследа у односу на недељу.

Творац словенске терминологије која се односи на дане у недељи био је, по свој прилици, свети Методије. У прилог томе говоре не само начин и време преузимања седмице од стране Словена, већ понајпре сам систем назива, јединствен код свих словенских народа. Свети Методије искористио је већ постојеће термине - преведенице неденља и сренда, позајмљеницу соёбота, као и нумеричке називе - и спојио их у један повезан низ.

Неки аутори сматрају да су код Словена напоредо постојала два начина бројања дана у недељи: „црквени” и „народни”. То, међутим, није тачно будући да је „народни” систем настао као последица неспоразума.

Шта се, заправо, догодило?

Нумерички називи дана у седмици почели су да се схватају као узастопни дани седмице, а не као узастопни дани после недеље. Пошто је уторак схваћен као „втори” (други) дан седмице, понедељак је аутоматски постао први дан седмице, а недеља - седми. Такав систем, противно црквеном обичају, у словенским календарима постоји све до данас. Овоме је несумњиво допринело и старозаветно наслеђе по ком је најважнији, седми дан био сабат, дан одмора (Библија каже да се и Бог након стварања света седмог дана одмарао).

У нашем језику за означавање раздобља од 7 дана користе се два назива - недеља и седмица. Назив недеља настао је тако што је име првог и најважнијег дана, недеље, проширило своје значење на свих седам дана. Реч седмица преведеница је латинског септимана (изведеница од броја септем „седам”, слично као и септембер „септембар”). У осталим словенским језицима у истом значењу јавља се и једна сложеница: хрватско тједан, словеначко теден, чешко тyДден, пољско тyдзиенД, белоруско мОдзенП. Код северних Словена исходиште овог назива био је спој показне заменице тај и именице дан, дакле облик *тНјП-дПнП у значењу „тај, исти дан који је био пре 7 дана или који долази после 7 дана”. У хрватском и словеначком језику први део сложенице развио се највероватније из облика *тНд’е „исти”, док је на другом месту такође именица дан.