Послати и разаслати наредбе и објаве поданицима одвајкада је сваком владару задавало много брижних, непроспаваних ноћи. Тим пре јер су се документи од посебне важности мукотрпно исписивали на кожи или пергаменту, оверавали краљевим потписом и печатом, украшавали златним листићима и скупоценом бојом, те за живу главу нису смели да допадну у руке превејаном уходи или непријатељу. Ако их се ко од њих и докопа, могао је да их обелодани и злоупотреби, краљевство и име потписника обрука и свима немерљиво напакости. И на Балкану, као и широм Европе, није постојала организована поштанска служба којом би се слале пошиљке. Гласници - гласоноше у нас још нису били установљени као нарочита врста плаћеника.

Из старе Хеладе сачувало се предање о куриру Александра Великог по имену Филонид. Овај окретни преносилац вести успевао је да за десет часова претрчи растојање од сто двадесет километара између градова Сициона и Елисе! И султани су упошљавали искусне и посебно обучене тркаче. Брзином и виспреношћу издвајао се Грк Теодор Кантакузен. За разлику од славних претходника и сународника, доносилац прогласа није трчао, већ је, што је брже могао - ходао! Удаљеност од Цариграда до Једрена, која износи сто шездесет километара, препешачио би, као окрилаћен ветром, за само двадесет четири часа. За Хермагона се чак казивало да је био бржи од коња, а неки веле како је трчањем могао да престигне и зеца. Криптографска (тајна) писма, у виду трака са чворићима, одређеног, само примаоцу знаног значења, допремали су брзи тркачи Инка. Предавали су их, попут штафетне палице, другом гласоноши што је чекао на врлетној путањи у посебно изграђеној и обележеној поштанској кућици.

У 13. веку, у средњовековној Србији, помињу се дубровачки курири као преносиоци званичних пошиљки, писаних, због тајности порука, на латинском и грчком језику. Од наредног столећа почели су, при повратку, да носе и приватна писма настањеника бројне колоније трговаца Дубровчана у Јањеву, на Косову и Метохији, Београду и по рударским и занатским градовима Србије и расејања. Старије називе „гласоноше” и „књигоноше” замениће у 17. веку „сахија” или „саија”... Име ове приватне поште у Србији под Османлијама персијског је порекла и такође значи „књигоносац” или „гласник”.

Деловала је са одобрењем, уживала заштиту и била под сталном паском власти у областима по којима су њени посредници преносили „абере” (вести). Камејкан и миралем, управитељи већих насеобина (жупа и паланки), одговарали су валији да ће проглас цариградске Порте из једног беговата бити разаслан у суседни кадилук, а потом прослеђен мудрима (заповедницима нахија). Објава коју је на утрини повише насеља, ударајући бесомучно у гоч (бубањ), саопштавао телал (особа разговетног и продорног гласа), обигравала је и забите четврти града. Распростирала се и до махала, бачија и раштрканих планинских заселака у забити. Саије, већином Срби, пешачили су само по дану. Током немирних година пратили су их низами и сејмени (водич паса). Путовати ноћу беше отежано и ризично услед учесталих препада осионих криџалија - одметника од султанове власти и закона. Крчмар из успутних ханова био је у обавези да их прими на коначиште без надокнаде, али не и угости оброком. Седећи у углу спаваонице, украј огњишта што се димило љутим димом, почесто на просењеној рогозини или сламом и плевом засутој и утабаној земљи, сахије су сушиле прозуклу обућу, чарапе и сукнену одећу. Подаље од богатих намерника - прекупаца, хаџија, ага и бегова - из котарица би извлачили завежљаје с кришком сира, комадићем сланине или лоја, парчетом хлеба и понеком главицом црног лука - своју оскудну вечеру. Заснувши у долапу, поваздан цептећи од студени и страха да им когод писма не уграби, већ с првим свитањем кретали су журно даље. Управљали су се према Сунчевим зрацима и равнодневици, а путоказ су им били удаљени висови обавијени маглуштином. Ваљало их је прећи, а не омркнути.

Као обележје и знак распознавања, ове прве поштоноше пешаци носили су на подвези, испод левог колена, звонце или прапорке. Звецкањем на успутним постајама, оглашавали су пролазак кроз насељена места и позивали људе да чују и пренесу другима објаву, наредбу или указ. Звонца, прикачена за подвезице, звала су се калајлије. Имале су облик сићушне клепетуше с подужим грлом. И девојке у Мачви обичавале су да везују по две калајлије на дужој врпци, уплићу их у витице или стављају око врата као ниску од металних украса. При ходу су тихо звониле, што је истицало њихову љупкост. Да клепетала зазвече јаче, саије су при ходу забацивали ногу. Због тога су имали подсмешљивог и сталног пратиоца, надимак чифтелије. Учесталим подскакивањем подсећали су посматраче на јогунасту ждребад која се чифтају (батргају) копитама. Опанци од сирове, нештављене свињске коже, што се спорије хабају, омогућавали су им лаган и брз ход. Ова својеврсна „штафета” обигравала је Србијом, уздуж и попреко, све до 1830. године.

Оснивањем поште се укида, а коначним одласком турске управе пада у заборав. Делатношћу преносилаца вести бавили су се и Срби у Босни, временом и дугом турском владавином поисламићени. Њихово запослење трајало је од младићких дана до позног средовечног доба. Вижљасти, разговорни, вретенастих удова и лака корака, освајали су сабеседнике лепим приповедањем, а стаменошћу уливали поверење. Од праскозорја до сумрака морали су да пређу растојање између тридесет и педесет километара и дојаву доставе другом сахији. Нестрпљив и брижан, ишчекивао је на ободу атара суседног спахилука или варошице утонуле у дубок сан. Предводио их је сахибија - сахибаша, као надзиратељ (надгледник), одговоран да проглас буде разаслан и до најзабаченијих крајева, караула и неприступачних, козјим путељцима скритих пограничних утврда.

Циче зиме, склиске поледице, сметови нарасли до надстрешница и димњака, мраз што је цепао дрво и дробио камен, изливене реке и глибави рукавци те клизава брвна захтевали су и одговарајуће рубље, топлу, увек суву преобуку. Као и чобани, штитили су се дебелим поткошуљама, гуњевима и дугим гаћама од крзна младог јагњета - сисанчета. И хаљеци су кројени узано да задрже телесну топлоту, рукавице с једним прстом да утопле шаке, а назувци, вишеструко обмотани око цеваница, да учврсте глежњеве. По сахијама је рођацима и пријатељима достављан новац, пакети са шећером, сапуном, зачинима или ратлуком. Гурабије и пексимети, дуготрајни колачи од меког брашна, први бисквити домаће израде - тада велика посластица - намењивани су болеснима, старијој својти, изнемоглима и породиљама. За сахије може да се каже да су на нашим просторима претходили кочијама и дилижансама. Није се десило да се пошиљка загуби и примаоцу не уручи, а пошиљалац, приликом повратка, не извести и нови отпоздрав донесе.

Сахије су склапале и брачне везе, биле посредници и узорне проводаџије у удаљенијим крајевима. Распитујући се унаоколо из каквих кућа су будуће одиве и женици, ког су имовног стања, наочитости и навика, да ли је сој угледан а дом „јак” у имању... преносили су туђе, а додавали своје увек повољно мишљење заинтересованој страни. За срећно склопљену веридбу или уговорен посао, награђивани су уздарјем: делом невестинске спреме или у новцу и намирницама. Позивани на свадбе, имали су задужење „лажље” - званице која измишљотинама и преувеличавањем врлина младенаца одржава ведро расположење гостију током свечаности и узгред чини шаљиве опаске на кума, девере и старојка (старог свата)... Познавањем географије, обичаја и нарави, сахије су наши први картографи, историографи и пописивачи. И по вејавици, олуји, леденој киши или несносној жеги, о кућној светковини или у жалости, сахије су одсуствовале путујући задужењима увек истим правцем. „Сахија стално слави своју славу јер поваздан стоји”, колала је побрђима Србије и Босне пошалица о њима.

Из бојазни од препада хајдука и сецикеса, клонили су се сеновитих богаза и пречица. Да избегну узбуњивање становништва, нису трчали. У цедилу (торби упртњачи) носили су ужину и топло, постављено рухо. Презалогајили би успут, да не одоцне. Од кожног прслука, гуњчета, никада се нису одвајали: служио им је као узглавље, поњавица и покривка. Опаклије (огртачи од пустине, ваљаног шајка, кострети или мрке чохе) штитиле су их од непогода и промрзлина, али и знатно спутавале при ходу. Неизоставно помагало, уза се свагда ношено, био је дуг, масиван и чворноват дренов штап маљица или мочуга. Њиме су се поштапали, проверавали дубину вирова и дебљину леда и бранили од чопора насртљивих сеоских паса.

Пређену путању одређивали би према планини, воденици или мосту. До њих су успевали да дођу уз изузетан напор. За разлику од буругџија - тајне османлијске полиције у Србији и Босни која је, најчешће међу досељеницима, врбовала доушнике да на пијацама, магазама и хановима, местима окупљања, ослушкују, памте и достављају шта све збори народ - сахије се овим нечасним, а тако уносним занимањем нису бавиле. Због тога су у свим срединама били радо виђени, награђени и обилато угошћени. Због непредвидивих задужења, задатих и у ситне сате, остајали су жељни само једног: слатког сна и одмора.

Важније дописе чували су у недрима, међу густим наборима појасева бенсилах и тоболос или зашивеним о поставу с наличја. Мајушна футрола, чекмече (турски - закрпа), од навоштеног платна, приљубљена из џепа на прслуку скривала је поверљиве цедуљице и врпце с нашивеним златницима. Чакшире од пртеног, конопљаног сукна, у Србији зване бревенеци и потурлије, имале су на левој ногавици двема преградама укројен дужи испуст. До задње скривнице доспевало се завлачењем руке до лакта!

Скупине изгладнелих вукова и медведа пресретале су и нападале сахије на путу. Бранили су се чворноватим палицама обложеним гвожђем и шиљатим клинцима. Били су то кијаци, пастирски штапови налик дугуљастим буздованима. Када високи сметови замету перивој, а лед окује путељке, реке и горе, испомагали су се клашњама од врбових грана. Без њих би пропадали у дубоке јаруге и смрзли се у непроходном беспућу... Голема сахијска шубара у источној Србији (Хомоље), падајући на рамена као крзнена лопта, прекривала им је чело. Са ледењацима од слеђених капљица по чекињама и одори поштоноша је наликовао јежу покретних бодљи или оснеженом стогу сена који ветар витла пустим дубравама. Сељани су их благосиљали захваљујући на подробном извештавању о ценама пољопривредних производа, суши, неродици, заветима, вашарима, те о појави сточних болести слинавке и шапа у далеким крајевима од које се зазирало. Овим послом бавили су се укућани једне породице или рода, као и њихови рођаци у насељима дуж главне саобраћајнице. Када стаса, син је замењивао оца, стрица или ујака. Они су јемчили властима и послодавцу да је новајлија одговоран, издржљив, поуздан, срчан и рад таквој служби. По њима су касније изведена бројна православна и муслиманска презимена у нас и широм Балкана: Сахић, Сахиџић, Саимија, Сахичевић, Сајо, Сахибашић...

Суругџије - весници - коњаници разносили су пошту на већим удаљеностима. Сваки од њих имао је да пређе свој део пута коњем из мезулане (поштанске станице) и преда писмо другом суругџији који ће га на исти начин проследити даље. Суругџије су у прво време биле у служби закупца, а потом постали део разгранатог чиновништва једне империје чија се моћ крунила и видно опадала.