Сећате ли се, можда, приче о слави у Николовом филму „Симон” (СИМОНЕ, 2003)? Неуспешни редитељ ствара виртуалну звезду и - уверавајући свет да она стварно постоји - заправо покушава да потврди истину о свом сопственом постојању. Његова јунакиња је истинитија личност од многих стварних које је обожавају, она представља смрт стварности. На питање: Да ли је аутор прославио звезду или звезда слави свог аутора?, може да стоји и одговор: Наша способност да створимо превару већ превазилази нашу способност да је приметимо!

Наизглед савршени (не)стварни јунаци наших снова често се лажно представљају, крију од продорних погледа јавности и неуротично избегавају блицеве апарата који би да их сместе у вечност, поготово кад за њу нису намештени. Један од најпопуларнијих начина да се очува приватност и бар привидно побегне у лични свет јесте присвајање псеудоимена.

Има, наравно, и оних који презиру лажна имена. Њихова површна одбрана могла би да пође и од тога да, рецимо, на астролошку или нумеролошку сеансу никад нису добродошли они са псеудонимом јер њиме нарушавају игру тумачења. Озбиљнији приступ тврдио би да псеудоним није спас: ако се стидите својих дела (у било којој области изражавања), много је смисленије да измените (побољшате!!!) дела него своје име. Заговорници овог приступа, такође, сматрају да су прошла она времена у којима је жена (нпр. Амандин Орор Лусил Дупан) имала више успеха под мушким именом (Жорж Санд), баш као и да више нема потребе за скривањем припадности одређеној раси, нацији, култури... Напротив! На цени су личне судбине, интимне тајне и изворна искуства.

Усвајање новог имена може да се пореди са обредним или верским чином јер често води сасвим новом стилу духовног живота његовог носиоца. Псеудоним ствара нову наду јер га сами бирамо - по сопственим жељама и очекивањима - па може учинити да се у истој кожи осећамо другачије и боље. У њему се отворено ужива јер је то начин самоизражавања.

Занимљиво је да уз лажно име не иду лажне изјаве. Псеудоним обезбеђује посебан однос (према) јавности: под њим ће наше мисли и осећања бити процењивани независно од тога ко и шта смо у ствари. Важне личне ставове или идеје лагодније је исказати под другим именом (Бен Акиба) јер онда нема ризика од непожељних последица по аутора (Бранислав Нушић). Ако о особи не знамо баш ништа, осим преузетог имена под којим се представља, изостаће многе предрасуде (осим, наравно, ако псеудоним није тако биран да их намерно ствара!). Друго име истински олакшава и путовања из професије у приватност: уз њега су најнежнији прелети из земље славе у земљу слабости.

У списатељству (књижевности, новинарству), објављивање под псеудонимом је фин и уважен обичај. Он понекад проистиче из јавног уверења о неспојивости занимања (на пример, у области поезије и медицине, или у области књижевности и математике), па ново име раздваја професионалне личности - на пример, песника Змаја од доктора Јована Јовановића; или писца Луиса Керола од професора Чарлса Латвиџа Доџсона!

Свет медија свакако је најпријемчивије тло за усклађивање „уметничког” имена с изгледом јавног наступа. Псеудоним је неодвојиви део славе! Некад је то последица само чудних околности: на пример, ако се право име не разликује од имена већ познате личности (Алберт Ајнштајн, Бајрон), онда ће новопридошла звезда, популарности ради, псеудонимом (Алберт Брукс, (Џејмс) Дин) превазићи све могуће забуне. Дешава се и да су изворна имена: предуга (Марија Ен Софија Чечилија Калогеропулос, Дејвид Роберт Хејворд Стентон Џоунз, Дорис Мери Ен фон Капелхоф, Едсон Арантес до Нашименто), неизговорљива (Шикелгрубер, Нгујен Тат Тхан Тханкх), тешка за памћење (Јохан Крисостомус Волфгангус Теофилус Моцарт), па се, слави у походе, замењују прихватљивијима (редом појављивања: Марија Калас, Дејвид Боуви, Дорис Деј, Пеле, Хитлер, Хо Ши Мин, Моцарт).

Има, међутим, и таквих звезда које се бране од својих претенциозних правих имена (Арчибалд Александар Лич, Ричард Хенри Селерс), пратећи холивудске рецепте славе (Кери Грант, Питер Селерс), али и оних које верују у остварење америчког сна, па своје национално порекло (Таидје Кан, Маргарита Кармен Канзино, Енрих Вајс) скривају под псеудонимима наде (Јул Бринер, Рита Хејворт, Хари Худини), или другачијим именом (Вернер Херцог), које само припада другачијој култури (Валтер Стипетић) иако је обема домаћин исти стари континент.

А има и обрнутих случајева где су псеудоними (Борис Карлоф, Ава Гарднер, Џон Ле Каре) послужили да замене изворна имена (Вилијам Хенри Прет, Луси Џонсон, Дејвид Џон Мур Корнвел), која већ припадају континенту великих обећања, све до истанчаних преименовања (Норма Џин Бејкер у Мерилин Монро, Мери Мекгрегор у Џесика Ланг, Розали Ендерсон Квејли у Енди Мекдауел).

Увек се нађе и покоји куриозитет: на пример, зашто је Кирк Даглас (Ишур Данијелович Демски) свом сину дао исто име које је већ неки други глумац (Мајкл Китон) имао по рођењу (Мајкл Даглас)? Или је то можда било пре, па је онда обрнуто и... Ама, кога занима, слава не познаје временске границе!!! Кад смо већ код куриозитета, глумица Дајана Хол таман се решила свог презимена - узевши псеудоним Дајана Китон - да би га опет понела у врху славе: за улогу Ени Хол(!), у истоименом филму (1977) Вудија Алена, добила је и Оскара!

Неки славни мењају само своје име (Габријел Шанел у Коко Шанел, Елиша Фостер у Џоди Фостер, Лери Даглас Хефнер у Хју Хефнер, Ричард Клајн у Келвин Клајн), а неки само презиме, било да га измене тек дискретно (Џенифер Анастасакис у Џенифер Анистон), веома наглашено (Ричард Џенкинс у Ричард Бартон, Викторија Мерида Рохас у Викторија Абрил) или потпуно изостављају сва своја друга имена и презиме (Мадона је била Мадона Луиз Вероника Чиконе). Понекад је ново презиме постало од старог имена (Вуди Ален је био Ален Стјуарт Кенигсберг, Џеки Чен је био Чен Конг-Санг). Овај арсенал бележи и случајеве готово неприметних измена (Енди Ворхол је био Ендру Ворхола), баш као и подухвата којима целокупне идентитете замењује псеудоним сачињен од два имена (Реџиналд Кенет Двајт постаје Елтон Џон), или од само једног новог имена (Деби Хери постаје Блонди, Черилин Саркисјан Ла Пјер постаје Шер, Лесли Хорнби постаје Твиги, Гордон Метју Самнер постаје Стинг). Међу онима који су променили само своје презиме, не може да промакне глумац Николас Кејџ, који се псеудонимом одрекао славне породице Копола!!!

Великим компанијама славу су донела имена моћних: „Адидас” по Адију Даслеру; „Дунлоп” по Џону Бојду Данлопу; „Ерицссон” по Ларсу Магнусу Ериксону; „Феррари” по Енцу Ферарију; „Ханна-Барбера Продуцтионс” по Вилијаму Хани и Џозефу Барбери; „Харлеy-Давидсон” по Вилијаму Харлеју и Артуру Дејвидсону; „ХеЮлетт-Пацкард” по Вилијаму Хјулиту и Дејвиду Пакарду; „Хонда” по Соиширу Хонди; „ИКЕА” по акрониму из иницијала оснивача Ингвара Компрада који потиче са породичне фарме Елмтард у близини насеља Агунард; „Маттел” по оснивачима Харолду Матсону и Елиоту Хендлеру; „МцДоналд'с Цорпоратион” по Дику МекДоналду и Меку МекДоналду; „Нестлй” по Анрију Неслеу; „Роллс-Роyце” по Чарлсу Ролсу и Хенрију Ројсу; „Тхе Эалт Диснеy Цомпанy” по Волту Дизнију; „Эарнер Брос” по браћи Ворнер: Џеку, Сему, Харолду и Алберту. А ево и десерта! Неке славне личности можете поручити као слаткише - колачиће „Сара Бернар”, мандарине „Клеопатра”, „Моцарт кугле”, јабуке „Лорд Нелзон”, „Риго Јанчи”, јагоде „Романоф”, торту „Жил Верн” - уз воду „Перије”, или дечији коктел „Ширли Темпл”, или скупоцени шампањац „Дом Перињон”.

Неким звездама живот је продужен кроз измишљене јунаке. Славни из серије „Каменко и Кременко” (Тхе Флинтстонес): Ен-Маргрок, Кери Гранит и Стони Кертис названи су по глумцима Ен-Маргарет, Керију Гранту и Тонију Кертису. У „Покемонима”, Хитмонли и Хитмончен добили су имена по Брусу Лију и Џекију Чену. Нинџа корњаче имају имена славних уметника - Рафаела, Микеланђела, Донатела и Леонарда. Неки јунаци, међутим, носе имена личности које су јавности непознате - Хомер, Марџ, Лиса и Меги Симпсон (Тхе Симпсонс) прославили су своје имењаке из стварности: оца (Хомер), мајку (Марге) и сестре (Лиса, Маггие) Мета Гронинга, аутора серије. Популарни Гарфилд добио је име по деди Џима Дејвиса - Џејмсу Гарфилду Дејвису, а Чарли Браун и Линус (Пеанутс) су права имена стварних пријатеља Чарлса Шулца.

У сваком случају, благо иконама из измишљеног света, њима су на крштењу кумовали домишљати стварни познаваоци духа славе... Е, баш такве иконе можете срести на овим странама, у наредним бројевима „Забавника”!

Повратак на почетак: сеоба имена у публике различитих говорних подручја може да створи праву забуну - зашто је Зека Роџер, а Џесика Ребит???