На дан 12. августа 1905. године, звонила су звона по руским градовима, грували су топови, радосна вест ширила се целом царском Русијом: рођен је престолонаследник. Након четири кћери, цар Никола II Александрович Романов и његова супруга Александра најзад су добили дуго очекиваног сина, Алексеја. Али, само неколико месеци касније, срећни родитељи схватили су сурову истину: дечак је боловао од хемофилије, наследне и неизлечиве болести крви, која је била позната у породици његове мајке. Од тог доба, цео живот царске породице био је посвећен борби за здравље царевића. Његова мајка, сестре, послуга, лекари, непрекидно су бдели над дечаком који је, и приликом најмање повреде у игри, могао да искрвари. У почетку романа „Ана Карењина” Толстој је написао: „Све срећне породице међусобно су сличне. Свака несрећна породица несрећна је на свој начин”. Несрећа се увукла у цареву породицу и пратиће је све до трагичног краја, у лето године 1918...

Цар Николај II био је осамнаести владар Русије од 1613. године, године када је на руски трон сео први цар из породице Романов. Романови потичу из бојарске (племићке) породице, чији се први познати предак звао Андреј „Кобила” који је живео на двору московског владара у 14. веку. Његови потомци звали су се Захарини-Јурјеви, касније Романови.

Звезда над родом Романових јаче је заблистала онога дана 1547. године када се руски цар Иван IV Грозни оженио Анастасијом Романовом. Анастасија је умрла млада, а Иван, луд од бола, сумњајући да су му обожавану жену отровали, почиње страховладу која му је донела надимак Грозни. Након изумирања владарског рода Рјуриковича, велику руску државу захвата раздобље нереда и нестабилности („смутно време”), које је окончано тек када је рођак бивше царице Анастасије, седамнаестогодишњи Михаил Фјодорович Романов, син тадашњег московског патријарха Филарета, изабран за цара.

Михаил и његов син и наследник цар Алексеј, средили су и учврстили руску државу, али то су ипак биле осредње личности.

И ко зна колико би још Русија остала заостала, полудивља земља, оптерећена наслеђем дуготрајне монголске власти, на далеким границама Европе, да се није појавио владар изузетне снаге и способности, један од највећих владара не само руске него и целокупне светске прошлости - Петар Велики.

Петар је постао цар са десет година, 1682. године, као сувладар старијег, умно ограниченог полубрата - Ивана В. Тада је Русијом стварно владала њихова сестра Софија. Напунивши седамнаест година, Петар је успео да преузме власт и пошаље сестру у манастир. Од тада почиње једна од најбржих и најсвеобухватнијих реформи у историји, која је заосталу Руску царевину претворила у савремену државу, способну да буде велика сила Европе и Азије. Нема области руског друштвеног и државног живота коју нису дотакле Петрове реформе: од промене војске, изградње морнарице, новог календара и правописа, реорганизације цркве, унапређења пољопривреде, економије, пореза, државне управе, па до промена у одећи, јелу, понашању двора и бојара и ставу према женама (које су до тада, по старом византијском обичају, живеле у посебним просторијама и углавном се нису појављивале у јавности). Себе је прогласио за „императора све Русије”, уз дотадашњу титулу „цара”.

Цар Петар уводио је европске обичаје и сурово се обрачунавао са старим навикама. Наредио је да сви бојари (племићи) морају да обрију браде, а оне који то не би прихватили, силом је бријао.

Био је оштар, често суров и немилосрдан према онима који су му се опирали или покушавали завере. Тако је погубио и властитог сина и наследника - царевића Алексеја. Није водио много рачуна о наслеђеним титулама и положајима. Унапређивао је и истицао способне сараднике, ма ког порекла они били.

Петар је и физички био огроман - права сила од човека. Био је висок више од два метра и веома крупан и имао је неизмерну снагу. Његове пијанке, које би без престанка трајале више дана и ноћи, биле су легендарне. Уз себе је увек носио дебелу царску палицу која би му често послужила као батина за кажњавање, од које ни племићи, ни министри нису бивали поштеђени. Волео је физички рад. Градио је бродове, копао, израђивао топове. Путовао је тајно на Запад, у Холандију, Немачку, Енглеску где се, на лицу места, по лукама и бродоградилиштима, војним касарнама и радионицама, упознавао са последњим решењима европске технологије и организације.

У настојању да осавремени Русију, довео је многе образоване странце. У Москви је настао прави мали град пун Немаца, Холанђана, Шкота, од којих су многи засновали породице и заувек остали у Русији.

И многи српски досељеници напредовали су у Петровој служби. Херцеговачки племић Сава Владисављевић постао је царски дипломата и гроф. О његовом животу писао је Јован Дучић. Гроф Сава поклонио је цару Петру малог роба афричког порекла. Потомак овог дечака био је и највећи руски песник Александар Пушкин, који је о тој згоди написао причу „Арапин Петра Великог”. Један други Србин, по имену Захарије Орфелин, у доба царице Катарине Велике написао је прву руску историју живота и владавине Петра Великог.

Сачуване су многобројне анегдоте о Петровом неусиљеном, па и необичном понашању. Када су посланици енглеског краља дошли у једну холандску луку да пренесу поруку свог владара, обавештени су да ће их Петар примити на врху највећег бродског јарбола. Иако су се плашили висине, енглески амбасадори на крају су били присиљени да се некако попну уз јарбол до корпе у којој се налазио цар. Између многих хобија, Петар је волео да се бави и зубарским послом. Прегледао би зубе својим бојарима и одмах чупао сваки покварен, од којих је затим правио личну збирку.

Петар је водио бројне ратове настојећи да затвореној, континенталној Русији отвори приступ мору. На југу, борио се да од Турака одузме Азов. На северу, ратовао је против тада моћне Шведске и на Балтику, усред мочвара и леда, изградио, уз огромне напоре и људске жртве, нову руску престоницу Петроград - „прозор у Европу”, „Венецију севера”.

Петар Велики умро је 1725. године, у педесет трећој години, исцрпљен од неумереног живота и натчовечанских напора да своју земљу промени. Након његове смрти наступило је доба несигурности. Цар није одредио наследника, па су се неколико деценија смењивали цареви и царице које су на престо доводили високи дворани или војна гарда. Тако су постали владари: Петрова удовица - некадашња пољска служавка (царица Катарина I), затим његов унук (цар Петар II), па потомци његовог брата Ивана V (царица Ана, Иван VI), а затим Петрова кћерка, царица Јелисавета Петровна (владала 1741-1761), која је дуже владала.

Али, Петрово дело није могло бити угрожено. Русија се даље развијала и ширила, посебно у време царице Катарине II Велике. Занимљиво је да други владар Русије с придевом „Велика” не само да није припадала породици Романов, него није била ни Рускиња.

Како се уопште догодило да једна немачка принцеза из мале владарске породице Анхалт-Церпст завлада целом Русијом? Катарина Алексејевна, рођена као Софија од Анхалт-Церпста, дошла је у Русију као невеста руског наследника, будућег цара Петра III. Као и свака страна принцеза удата за руског принца, Катарина је настојала не само да прихвати православље и научи језик, него да постане већа Рускиња и од самих Руса. Интелигентној, окретној принцези ово је успело преко сваког очекивања. Била је сушта супротност од свог неспретног мужа.

Унук Петра Великог војвода Карл Петер Улрих од Холштајн-Готорпа, иако по мајци Ани Немац који је преузео православље и узео име Петар Фјодорович Романов, није имао ниједну особину свог чувеног имењака. Петар III био је уображен, приглуп и несимпатичан до те мере да је једино чињеница да царица Јелисавета није имала других блиских рођака могла да оправда њен избор да овакву особу одреди за наследника.

Треба нагласити да историју руске породице Романов чине, у ствари, две различите династије. Прави Романови Русијом су владали од 1613. године па до 1762. године, када је умрла кћерка Петра Великог - царица Јелисавета. Од тада, па до краја царевине, Русијом влада династија чији је пуни назив Холштајн-Готорп-Романов. Војводе од Холштајн-Готорпа, преци по мушкој линији цара Петра III и његових наследника, владали су провинцијом око које су се вековима спориле Данска и Немачка. Они су припадали млађој грани куће Олденбург, која је владала Данском од 1448. године. Ова породица је у појединим раздобљима, поред царске Русије и Данске, владала и Шведском, Норвешком и Грчком.

Како то да су руски Романови имали тако мало потомака и поред великог броја деце коју су поједини цареви оставили? На пример, цар Алексеј Михаилович имао је петнаесторо, а Петар Велики једанаесторо деце. Међутим, у то време смртност деце била је велика. Осим тога, у 16. и 17. веку у царској породици постојао је обичај да се женска деца - царевне - шаљу у манастир, чиме су се, вероватно, избегавали нежељени претенденти на престо.

После неколико месеци власти, Петар III убијен је 1762. године. Уместо њега, за владара Русије изабрана је његова заводљива и бистра супруга. Под управом Катарине II и њених бројних сарадника и љубавника, Русија је постала једна од најмоћнијих европских земаља. Држава се развија културно и економски и шири на рачун својих суседа: Пољска је подељена, Турска два пута побеђена. Русија осваја Крим од Татара и добија луке на Црном мору. Катарина сања о освајању Цариграда. Интелигентна Катарина дописивала се с највећим напредним умовима тога доба - од Волтера до француских „енциклопедиста” - иако је у својој земљи избегавала да уведе сувише напредне новине. Радије је владала на апсолутистички начин Петра Великог, што је остала особина Руске царевине готово све до њене пропасти.

У доба царица Јелисавете и Катарине бројни Срби емигрирали су из Аустрије и населили руске равнице. Једна област Русије тада је названа Нова Србија. Многи Срби постали су руски војници и официри. Један од Катарининих „миљеника” - Симеон Зорић - био је српског порекла. Запамћен је као оснивач прве руске (војне) кадетске школе.

Године 1796. Катарину Велику наследио је њен и Петров једини син - цар Павле I. Велики број Катарининих савременика сумњао је да је Павле уопште син цара Петра III. Ипак, он је личио на Петра, посебно по неурачунљивом понашању које је довело до још једне војне побуне и до царевог убиства 1801. године. На престо је дошао Павлов син Александар И, у чије је доба, 1812. године, Русија водила рат епских размера са Наполеоновом војском, описан у роману Л. Н. Толстоја „Рат и мир”.

Током 19. века руска царска породица Холштајн-Готорп-Романов постаје све бројнија. Цар Павле I за собом је оставио четири одрасла сина, од којих су неки имали знатно потомство, а двојица владали Русијом (Александар I и Никола I). У следећој генерацији четири сина цара Николе I (цар Александар II и велики кнежеви Константин, Николај и Михаил) оставили су потомство које постоји све до наших дана. Потомци Александра II, његов син цар Александар III и унук Никола II, владали су Русијом до 1917. године.

Иако су власт и наслеђе у породици постали стабилнији, руски цареви 19. века нису успели да у довољној мери измене и унапреде руско друштво и привреду. То је на крају довело до Октобарске револуције у току Првог светског рата и до пада царевине.

У почетку, сви чланови царске породице уз титулу царско величанство носили су назив велики кнез или велика кнегиња. Крајем 19. века, број великих кнежева прешао је двадесет, па је цар Александар III решио да титулу ограничи само на царске синове и унуке (по мушкој линији) или царске кћери. За остале потомке Романова остала је титула кнез од Русије. Али, број легитимних чланова царске породице крајем 19. и почетком 20. века почео је да се смањује. Наиме, правилником о династији, који је увео још цар Павле И, било је предвиђено да се члан царске породице може венчати, уз царево одобрење, само са особом једнаког положаја. Такав брак сматрао се за династијски. У супротном, склапан је само морганатски брак. Потомци из тих морганатских бракова нису сматрани пуноправним члановима породице Романов, нити су били могући наследници руског престола. Они су као ближи царски рођаци добијали другачије презиме - Романовски - уз додатак презимена мајке.

Последњи руски цар Никола (руски Николај) II био је човек кога је властити отац - прерано преминули Александар III - сматрао исувише меким за владара. Био је нежан и затворен, донекле уображен и веома везан за помало хистеричну и мистици склону супругу, човек који није био дорастао да управља једном огромном државом у драматичним тренуцима Првог светског рата и револуције. Ништа у њему није било од силине и строгости Петра Великог.

Углед царске породице био је посебно нарушен појавом Распућина, брадатог, неуредног „мужика” и загонетног исцелитеља, који је успео да придобије царичино поверење јер је повремено могао да утиче на смањење болова царевића Алексеја. Међутим, чудновати исцелитељ Распућин понашао се скандалозно и, не бирајући начин, злоупотребљавао је свој утицај на двору, па су га неки цареви рођаци на крају убили како би спасли углед монархије.

Након избијања Октобарске револуције 1917. године, Никола II одрекао се престола и заједно са својом породицом - супругом и петоро деце - стављен је у притвор. После годину дана кућног притвора и сељакања по разним крајевима Русије, цела царска породица, заједно са четворо верних пратилаца, била је на мучки начин погубљена у Јекатеринбургу, граду на Уралу. Остаци царске породице били су скривени у окну једног напуштеног рудника, где су остали осам деценија - све до 1991. године. Тада су нове власти демократске Русије цару Николи и његовој породици приредиле свечану, државну сахрану. Истовремено, Руска православна црква целу царску породицу прогласила је за мученике и свете.

У току револуције убијено је много чланова породице Романових - чак њих седамнаест, међу којима царев брат Михаил, царичина сестра, царев стриц и бројни рођаци. Ипак, већина Романових успела је да напусти Русију. Занимљиво је да се неколико година после убиства царске породице појавила прича да је једна од царевих кћери, велика кнегиња Анастасија, успела да се спасе и побегне из Русије. Током 20. века неколико жена тврдило је да је царева кћи Анастасија, о чему је направљен и холивудски цртани филм.

Најближи преживели царев брат од стрица - велики кнез Кирил Владимирович, прогласио се у избеглиштву 1918. године за поглавара породице Романов и цара. Након његове смрти, 1938. године, титулу претендента на престо преузео је његов син Владимир, а затим Владимирова кћи велика кнегиња Марија Владимировна Романова, рођена 1953. године. Међутим, њено полагање права на престо Романова оспорава „Удружење припадника царске породице Романов”, које има шез-десетак мушких чланова, од којих неколицина сматра да има већа права на руски престо него једна жена.

Као да су заборавили пример њиховог великог претка - царице Катарине II.

Три принцезе из наших династија биле су удате у породицу Романових.

Кћи српског краља Петра I Карађорђевића Јелена (рођена 1884) удала се 1911. године за кнеза Ивана Константиновича Романова, праунука цара Николе I. У браку, за који се каже да је склопљен из љубави, рођено је двоје деце - Всеволод и Катарина. Кнез Иван страдао је од бољшевика 1918. године, а кнегиња Јелена умрла је у Ници 1962. године. Всеволод је умро не оставивши потомке. Кћи Катарина удала се за италијанског маркиза Фараче ди Вилафореста, са којим је имала две кћери и сина, од којих и седморо унучади.

Црногорски краљ Никола I Петровић Његош удао је своје две кћери за велике кнежеве Романов. Две сестре из Црне Горе, Милица и Анастасја, удале су се за унуке цара Николе I. У историји царске породице познате су по чињеници да су баш оне фаталног Распућина упознале са царем и царицом, чиме су нехотице утицале на касније драматичне и трагичне догађаје. Старија, Милица рођена је 1866. године на Цетињу, а умрла 1951. године. Са великим кнезом Петром Николајевичем, за ког се удала 1889, имала је троје деце: сина Романа и кћерке Марину и Надежду. Романов син Николај, кнез Романовски-Шереметјев, рођен 1922. године, шеф је „Удружења чланова породице Романов” и теоретски један од могућих претендената на царски престо. Међутим, он нема мушких потомака. Анастасја Петровић Његош рођена је 1868. године и умрла 1935. Анастасјин други муж велики кнез Николај Николајевич био је врховни командант руске војске у Првом светском рату.

У обрнутом смеру, поједини чланови породице Романов преци су чланова династије Карађорђевић. Последњи југословенски краљ Петар II, преко мајке Марије од Хоенцолерна, у четвртом колену потомак је руског цара Александра II Николајевича Романова. Према томе, он је и потомак Петра Великог у деветом колену.