Док је Дунав највећа река која протиче кроз наше крајеве, Сава је његова највећа притока коју прима у Србији. Сава настаје спајањем двеју речица, Саве Долинке и Саве Бохињке које извиру у Словеначким Алпима, а у један ток се сливају код села Ратече, још у Словенији. Потом Сава иза Брежица улази у Хрватску, па после Загреба кривуда дуж јужног обода Панонске низије, чинећи границу између Босне и Хрватске. Код села Јемена улази у Србију, да би се код Београда улила у Дунав и предала му све своје воде да их он улије у Црно море. Дакле, и Сава је данас међународна река, мада је током 20. века, од стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца до распада Југославије, у свим уџбеницима и енциклопедијама она описивана као наша највећа домаћа река, дуга 946 километара, са сливом који покрива преко 95.000 квадратних километара (што је било више од трећине ондашње земље).

Сава, као и све веће европске реке, има латинско име које гласи Савус. Оно је први пут забележено у 1. веку пре наше ере века када га антички историчар Страбон, који је писао на грчком језику, помиње на једном месту као СаоВ, а на другом као СабоВ. Непун век доцније, римски историчар Плиније Старији говори о овој реци опет у разним облицима Саус, Савус, Сабус. Та несталност гласовног лика јасан је знак да овај хидроним није латинског (као ни грчког) порекла, већ да је за Страбона и Плинија (као и за њихове савременике и сународнике) то била страна реч коју су они чули час овако, час онако - па су је стога и различито записивали. Иако је данас тешко са поузданошћу судити о крајњем пореклу имена Савус (оно вероватно није ни илирско ни лигурско, како сматрају неки истраживачи) треба веровати већини научника који држе да оно потиче из келтског језика (као и име Дунава!) и да се своди на индоевропски корен *сеу-, *соу- „влажан, мокар, течан”. Тако би сродници Саве, по имену, били француска река ла Саве, притока Гароне, италијанска Савоне (пореклом од античке Саво), као и неке мање реке чија су имена изведена од основног, типа Савара и слично. Са друге стране, у сроднике Саве не спадају истоимене реке на пример у Русији и Белорусији јер су оне назване према скитској речи сау која значи „црн”. (Ово није реткост, придев црн често се јавља међу називима вода - од Црног мора, до многих „црних река”). Кад већ говоримо о томе шта име Сава није, треба знати да овај хидроним нема никакве везе са личним именом Сава (које је библијског порекла, од хебрејског Саббас).

Са доласком Словена на обале ове реке, њено латинско име са завршетком -ус, у мушком роду (у складу са античким, многобожачким представама по којима су речна божанства, због своје снаге, била мушког рода) прелази у женски род, завршава(јући) се на -а и тако се слаже са словенским представама у којима су и вода и река именице женског рода. Отад је Сава - Сава.

Река Сава се у старосрпском помиње од средине 13. века (код Доментијана, касније и код Теодосија). У документима са хрватског подручја писаним на латинском језику, среће се чак и раније, од 12. века, а у 13. веку забележен је облик деминутива Савица (притока Саве код Загреба). Касније се јављају и друге изведенице.

Широко приобаље Саве, већи равничарски део њеног слива, од 15. века се звао Посавље (као Подунавље, Поморавље), а човек из тих крајева Посавац. Кад би се такви људи негде доселили, они сами или суседи из оближњих места назвали би њихово насеље Посавци, што је даље давало презиме Посавчић. Почев од 17. века назив Посавље губи трку пред данас уобичајеним Посавина (као Подравина). У горњем току, где је река још нестална, Савишће је рукавац реке Саве, на пример Стара савска струга коју народ зове Савишће. У Загребачкој Посавини тако зову многа места куд је некада текла Сава.

У последње време често читамо о Засавици, сада већ чувеној по малој колонији даброва који су се, после вишевековне паузе, поново запатили на тој чистој мачванској речици која се код Шапца улива у Саву.

Сава није ни приближно толико омиљена у народној песми као Дунав, али да је била чувена и далеко од својих обала сведоче стихови народне песме из Дувна у Херцеговини: Ој, Савице, тија водо ладна, успут ти је, поздрави ми драгог.

Ту се намеће још једно поређење са Дунавом: чак у Водицама у Истри (далеко не само од Саве, већ и од границе њеног слива) реч сава користи се као заједничка именица у значењу „река”. Сличну судбину доживео је и Дунав - сетимо се, у неким руским говорима је дунбy „поток” или „подземни речни ток”, док је у пољским дијалектима дунај „дубока река са високим обалама”.

Сава је врло присутна и у топономији Београда: Савска улица, Савска падина, Савско пристаниште, Савско језеро (друго име за зајажени део низводно од горњег шпица Аде Циганлије), и већ помало заборављена Сава мала „савска махала”, некадашња сиромашна градска четврт између пристаништа и железничког моста.