Одмах по уласку Италије у Први светски рат, морнарички технички мајор Ђовани Рафаеле Росети предложио је Адмиралитету да изврши саботажу у главној аустроугарској ратној луци Пули. Аустријанци су, наиме, мудро чували ратне бродове у добро заштићеним лукама избегавајући ризик сукоба са италијанском флотом на отвореном мору. Росети је намеравао да торпедом, којим би лично управљао, продре у Пулу и изведе диверзију на неком од укотвљених бродова. У суштини, његова прва мета био је понос аустроугарске флоте - адмиралска оклопњача „Вирибус Унитис” (Viribus Unitis) са 1046 чланова посаде.

„Вирибус Унитис” био је грађен по замисли морнаричког архитекте Карла Попера. Изградња новог адмиралског брода била је поверена тршћанском бродоградилишту „Стабилименто технико”. Оклопњача је званично поринута 20. јуна 1911, а у оперативну употребу примљена је у октобру 1912. године. Укупна носивост износила је 21.600 t, дужина - 152,2 m, ширина - 28 m, а брод су покретале 4 усправне парне турбине које су могле остварити максималну брзину од 37 km/h. Највећа дебљина оклопа износила је 280 mm, а наоружање је чинило 12 топова калибра 305 mm, 12 топова 150 mm, 18 топова 66 mm, 6 топова 47 mm, 3 митраљеза 8 mm, те 4 торпедне цеви 450 mm.

Аустријанци су овај моћни и релативно нови колос љубоморно чували у добро заштићеној луци, па је диверзија заиста била једна од ретких могућности да се ослаби ударна моћ аустроугарске флоте. Брод је, наиме, већи део рата провео усидрен у Пули иако су 1914. године постојали планови о томе како ће у Јадрану имати заједничке подухвате са немачким грдосијама „Гебен” и „Бреслау”. Када су закључили да је италијанска флота исувише моћна за сличне пустоловине, Немци су своје оклопњаче упутили у Црно море, а Аустријанци своје - у луке.

Италијанска команда показала је, међутим, сумњу у реалност ове замисли, па је Росети на своју одговорност приступио разради идеје - конструкцији подводног „скутера” који би могао да носи два рониоца. На обали је нашао кошуљицу неексплодираног немачког торпеда „60цм Н8”. Немачке подморнице, наиме, крстариле су Јадраном и користиле услуге аустроугарских ратних лука у Пули и Которском заливу. Вероватно приликом напада на неки од бродова Антанте, подморнички торпедо промашио је циљ, механизам за самоуништење је отказао, па се моћно оруђе зауставило тек на муљевитој италијанској обали. Торпедо „Н8” био је патентиран 1. јануара 1912. године, а у наоружање немачке царске морнарице уведен је 1. јануара 1915. године. Био је дуг 8 метара, пречник трупа износио је 600 mm, бојева глава носила је 210 kg експлозива хексанит, а из лансирних цеви испаљиван је брзином од око 67 km/h.

Росети је све до почетка 1918. године у арсеналу Ла Специја покушавао да торпедо преради у „скутер”. Коначно, закључио је да далеко боље техничке услове има у Морнаричком бродоградилишту у Венецији, где је наставио мукотрпни рад. Овде је набавио још једну кошуљицу торпеда, и „моторе” на сабијени ваздух конструкције „Шнајдер”. У суштини, у средини кошуљице торпеда сместио је резервоар са ваздухом сабијеним под притиском од 208 бара. На резервоару се налазио редукциони вентил који је остваривао радни притисак од 132 до 152 бара. Тако је ваздух, готово нечујно, покретао две четворокраке елисе, односно, торпедо је имао могућност кретања од 18,5 km, са просечном брзином од 3,7 km/h. Сама идеја погона на сабијени ваздух није била нова. Захваљујући радовима британског инжењера Роберта Вајтхеда и аустријског капетана Ивана Луписа, још од друге половине 19. века примењивана је на различитим торпедима. Росети је „скутере”, укупне масе 1500 kg, „наоружао” са два намагнетисана цилиндра, напуњена са 175 kg тротила, те опремљена „тајмерима”, односно, сатним механизмима којима се паљење могло подесити у распону од 6 часова (темпиране мине „прилепке”, „пијавице”). Тако су настала два прототипа „скутера”, С.1 и С.2, које је мајор крстио као „Росетијева торпеда на сопствени погон”, или, популарније, као „Пијавице”, односно, „Мињате”.

Једне топле јулске ноћи 1918, током пробне вожње по венецијанском заливу, Росети је налетео на још једног занесењака пустоловног духа, који је радио на сопственом диверзантском плану. Морнарички санитетски поручник хирург Рафаеле Паолучи, наиме, дошао је на идеју да у Пулу продре тако што би га до лукобрана довезао брзи чамац, а затим би сам, пливајући готово три километра и вукући мину, доспео до бродова и извршио диверзију. Држећи план у тајности, сваке ноћи вежбао је у венецијанском заливу, пливајући по 9,3 km и вукући за собом, уместо мине, тег масе 136 кг. У мају 1918. свој план изложио је команди морнарице, али она је и овде заузела сумњичав став.

Након неколико успешних подухвата торпедних чамаца, Адмиралитет је у октобру 1918. коначно донео одлуку да комбинује Паолучијеву и Росетијеву идеју и дозволи им заједнички напад на Пулу. Највећи утицај на ову одлуку вероватно је имао адмирал Паоло Тахон де Ревел, познат као родоначелник специјалних војнопоморских подухвата. Двојица морнаричких официра започела су заједничке вежбе. Обучени у ронилачка одела, у заливу су „јахали скутер” управљајући помоћу вентила и покрета тела. На сву срећу, наставили су и Паолучијеве тренинге у вучењу „Мињате”, што ће се показати крајње корисним.

За позадинску подршку током напада била је предвиђена „Мињата” С.1, две обалске торпиљерке 65-ПН и 66-ПН, изграђене у бродоградилишту у Напуљу, и наоружани торпедни моторни чамци МАС-94 „Аудаче” и МАС-95 „Аба”. Ови брзи чамци били су решење инжењера Атилија Бизија, директора венецијанског бродоградилишта. Изграђени су 1917-1918. у „Морнаричком бродоградилишту браће Орландо” у Ливорну. Имали су носивост 12 тона, били су дуги 12 m, широки 2 m, покретала су их по два бензинска авионска мотора „Изота-Фраски ни”, снаге по 225 KS (168 kW), а могли су постићи брзину и од 74 km/h. Сваки чамац био је наоружан са три митраљеза 6,5 mm Колт М1914, топом 57/43,5 Норденфелдт М1886, те са две торпедне цеви „Вајтхед-Наполи” за торпеда 18” А110-450 mm. Ови чамци су уз разуђену далматинску обалу са безброј могућности за скривање и изненадне препаде, били права мора за аустроугарску морнарицу.

Како је наведено, Росети и Паолучи дозволу за ризичну диверзију и добили су само захваљујући неколицини успешних акција брзих торпедних чамаца. Најсвежија је била операција „Бакарски блеф” у којој су учествовали управо МАС-94 и МАС-95. У ноћи између 10. и 11. фебруара 1918. италијански чамци неприметно су се увукли у Кварнерски залив, прошли поред острва Црес и Крк, те извели лажни торпедни напад на пароброде у луци Бакар. У овој акцији учествовао је и фамозни италијански песник, коњички мајор Габријеле д’Анунцио, који је Аустријанцима, као знак да је непримећен „посетио” непријатељске воде, у запечаћеној боци оставио песму посебно написану за ту прилику. Тиме је Д’Анунцио доказао да је мајстор за пропагандни рат. Чамцима, на којима је песник био само „гост”, командовао је инспектор ескадре МАС, капетан Констанцо Ћано, познатији као отац будућег Мусолинијевог министра иностраних послова грофа Галеаца Ћана.

Коначно, торпиљерка 65-ПН превезла је двојицу диверзаната и „Мињату” С.1 до острва Бриони. Одатле их је чамац МАС-95 „Аба” дотеглио до пулског насипа. Било је 22.00 часа, 31. октобра 1918. године.

„Јашући” „скутер” тако да су им изнад воде вириле само главе, Росети и Паолучи су у 22.13 упловили у пулски залив. Росети је рачунао да им је за цео подухват, рачунајући и повратак до торпедног чамца, довољно 5 часова.

Како би избегли могућност да их Аустријанци чују, Росети је затворио вентил који је покретао елисе. Тако су прву баријеру прошли пливајући и гурајући „скутер” испред себе. При томе, млечнобели млаз светлости обалских рефлектора, сваких неколико минута клизио је површином, али на срећу није осветлио главе диверзаната.

Око 22.30 h италијански официри наишли су на непознату препреку: низ празних металних цилиндара, дугих 2,75 m, међусобно повезаних челичним кабловима. Сачекавши погодан тренутак, Италијани су гломазни скутер прегурали преко „сајле”, стрепећи да неко од стражара не чује рески звук трења метала о метал. Иако их нико није приметио нити чуо, диверзантима се следила крв у жилама. Управо када су 8 метара дугу „Мињату” гурали преко препреке, поред њих је нечујно, погашених позиционих светала, прошла једна аустријска подморница.

Када су се мало смирили, покренули су ваздушни мотор и упутили се ка насипу унутрашње луке. Док је Росети чекао у сенци бетонског зида, Паолучи је запливао око њега тражећи лакши пут у луку. Међутим, уместо пречице налетео је на нову препреку - капију направљену од масивних дрвених греда с дугим челичним шиљцима. Након кратког договора, одлучили су да наставе подухват. „Скутер” је требало пребацити и преко ове препреке. На срећу, у том тренутку почела је да пада киша, суснежица и град. Пљуштање леда о морску површину донекле је пригушило звук трења торпеда преко челичних шиљака.

Одмах иза капије угледали су аустријски стражарски брод. Црвено бочно светло јасно је указивало положај стражара тако да су ову препреку избегли без већих тешкоћа. Росети је тада погледао на ручни сат: био је 1.00, 1. новембра 1918. Официри су у води били већ три часа, а од зацртаног циља још није било ни трага. Што је још горе, налетели су на још једну запреку - противподморничку челичну мрежу са експлозивним баржама на сваких неколико метара. Да би заобишли опасну препреку, Паолучи и Росети морали су да савладају и осеку, која их је вукла уназад. Осим тога, већ је било 3.00, а небо је почело да бледи најављујући зору. На даљем путу морали су да заобилазе дебеле ланце и сајле којима су бродови 1. и 2. аустријске дивизије били усидрени или везани за бове. Коначно, диверзанти су угледали свој циљ - оклопњачу „Вирибус Унитис”. Од свих непријатељских бродова у луци, она је била најближа обали. Последњим снагама, гурајући „скутер”, запливали су према броду. Сада су се тркали с временом јер се све више раздањивало. У прилог им је, донекле, ишла све јача суснежица и град.

Када су се најзад приближили левом боку брода, негде између четвртог и петог топа калибра 150 mm, захватила их је паника. „Мињата” је, наиме, нагло почела да тоне. Док се Паолучи избезумљено борио да је одржи на површини, Росети је успео да установи квар. Сасвим случајно отворили су усисни вентил који је почео да испушта ваздух из танка. Брзо су затворили вентил и смирили ситуацију. Касније је Паолучи изјавио да му је то био најкритичнији тренутак током читавог подухвата. Тада је наступила нова невоља. Услед корозије и наслага шкољки на бродском трупу, „мина прилепка” никако није хтела да се „прилепи” уз метал. Тек негде око 4.45, успели су да једно „паковање” од 175 kg тротила, помоћу ужета дугог 6 метара, привежу за бродски бок. После тога, Росети је „наоружао” мину подесивши „тајмер” на 6.30 часова.

Овим су италијански „командоси” завршили главни задатак. Сада је требало мислити на спасавање. Свесни да је исувише касно за повратак на далеки торпедни чамац, одлучили су да покушају неприметно да допливају до оближње обале и тамо се сакрију. У том тренутку дежурни на палуби приметио је људе у води и дигао је узбуну. Схвативши да су откривени, Паолучи и Росети на „Мињати” су отворили све вентиле како би је потопили, а другу мину су „наоружали” и откачили пустивши да је носи морска струја. У том тренутку посада чамца који је био спуштен с брода, стигла је до Италијана, заробила их и пребацила на „Вирибус Унитис”.

У разговору с посадом, Паолучи и Росети наводно су сазнали чињенице које су их веома изненадиле. Аустроугарски цар Карло И, не желећи да флоту преда Италијанима, одлучио је да цело аустроугарско трговачко и ратно бродовље, те све луке и постројења, уступи Вијећу Словенаца, Хрвата и Срба. Тако је 30. октобра признао стварање месног одбора у Пули и у 17.00 издао наређење о предаји флоте југословенском Народном вијећу. У пулској луци, уз звуке химне „Боже, чувај нашег цара”, 31. октобра 1918. последњи пут спуштена је аустроугарска ратна застава. Исто вече сви морнари немачке и мађарске националности су искрцани, а бродове су преузеле неутралне „југословенске” посаде. Врховна команда над флотом предата је „првом југословенском адмиралу”, дотле капетану линијског брода, Јанку Вуковићу Подкапелском, који се нове дужности прихватио на „Вирибусу Унитису”. Према званичној верзији, италијански диверзанти постали су свесни да су минирали ако не савезнички, а оно бар неутрални брод. Према незваничним, али реалнијим мишљењима, Италијани су знали за све ово и управо из страха да новонастајућа држава Југославија, преузимањем целе царске и краљевске флоте, не стекне преимућство на мору, одлучили су да униште бар најмоћније борбене јединице. Не заборавимо да су диверзанти одобрење за операцију добили тек 31. октобра 1918. године, значи одмах после одлуке цара Карла иако се Росети борио за диверзију скоро три године! Тешко је рећи да ли су Паолучи и Росети били свесни у какву игру су уплетени. Вероватније је да су читав подухват извели као заиста храбри војници и родољуби, без икаквих политичких примисли. У прилог овоме иде и чињеница да је Росети у 6.00 „адмиралу” Вуковићу рекао: „Ваш брод је у великој непосредној опасности. Спасавајте одмах људе!” Када је Вуковић затражио ближе објашњење, италијански мајор је одговорио: „Не могу вам рећи ништа више, али за кратко време брод ће експлодирати!” Вуковић, иначе Личанин, није много размишљао и на немачком језику викнуо је у разглас: „Људи са ‘Вирибус Унитиса’, спасавајте се што пре! Италијани су поставили бомбу под брод!” Југословенска посада у паници је одмах почела да напушта брод. Паолучи је касније причао како је чуо ужурбано отварање врата и видео полуодевене морнаре како се журно пењу на палубу и скачу у море. Изгледа да је хладнокрвност сачувао само Вуковић, који је заробљеницима дозволио да се и они спасу. Италијани су се нашли у води. Али, убрзо им је, у малом чамцу, пришла група разјарених „југословенских” морнара, покупила их и вратила на брод. Росети и Паолучи помислили су да су осуђени да потону с „Вирибус Унитисом”. У 6.20 заробљенике је на палуби окружила гомила морнара захтевајући да се изјасне да ли је у питању само обмана (као у Бакру, неколико месеци раније), а ако није, где је постављена бомба. Претила је опасност да их разјарена маса линчује, па су се диверзанти упорно позивали на Женевску конвенцију. Коначно, „адмирал” је наредио својим људима да заробљенике оставе на миру.

Ускоро је бродски сат одзвонио и 6.30, али до експлозије није дошло. Италијани су помислили да је темпирна мина заказала. На срећу, Вуковић још није службено дозволио укрцавање. У мору око „Вирибус Унитиса” пловили су чамци за спасавање, пуни морнара. Тек у 6.44, брод је потресла тупа експлозија. Како коморе на броду нису биле закључане, а складиште угља било је испражњено, вода је нагло продирала и „Вирибус Унитис” нагнуо се за 20 степени. Капетан брода поново је дозволио заробљеницима да скоче у воду наредивши посади оближњег чамца да их покупи. Брод се све више нагињао и за само 14 минута потпуно се преврнуо. Италијани су угледали Вуковића како пузи дуж кобилице, а потом скаче у воду, ужурбано пливајући како би избегао водени ковитлац. Нажалост, у главу га је ударила велика дрвена греда и онесвестила. Тако је понос аустријске флоте за собом на дно одвукао тело последњег заповедника и око 300 морнара.

Паолучи и Росети пребачени су прво на бојни брод „Тегетхоф”, па на један болнички брод, предвиђен за смештај заробљеника. У то време зачула се још једна експлозија - друга мина доплутала је до трупа старе оклопњаче „Беч”, експлодирала и потопила је.

Неколико дана касније, 4. новембра, Аустроугарска је потписала мир са Италијом. Следећег дана италијанска флота преузела је власт у Пули и тако „потопила” све наде нове државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Росети и Паолучи су 5. новембра ослобођени и у Италији дочекани као хероји. Одликовани су златним медаљама за храброст, а италијанска влада Росетија је посебно наградила са 650.000 лира. Мајор је одбио награду, с образложењем да је треба упутити удовици храброг капетана Вуковића. Новац је, коначно, послужио за оснивање фонда за помоћ удовицама и мајкама палих италијанских војника.