(...)

Вук се ушуња у кућу, одбаци покривач и прогута тело које се налазило у кревету. Задовољно се облиза. Јело није било тако лоше како је очекивао. Тада зачу неки глас из сопственог стомака:

- Шефе, кој' ти је враг?

- Боже, па ја сам прогутао оног блесавог зеца с телевизије, који свакога насамари! Добићу пролив! - помисли Вук, отвори уста, напе се свом снагом и Душко Дугоушко испаде на под.

- Нисмо се тако договорили, Шефе!

Вук побеже у шуму, за њим зец, а онда и ловац с пушком, да устрели зеца. Бака се запути Црвенкапиној кући, да види шта је више с тим колачима.

Од сумрака до свитања летели смо изнад кукавичјег гнезда и стигли до Тибета где смо били седам година и провели се добро да боље не може бити. У Марвиновој соби упознали смо људе у црном који су нас одвели до хамама - турског купатила и ми, онако дивљи у срцу, окупали смо се у крви и вину, мада знам да смо то радили и прошлог лета баш на Дан независности. Ту је било друштво мртвих песника, које је некада било иза браве: глупан и тупан, официр и џентлмен, Хана и њене сестре...

(...)

Дуги пољубац за лаку ноћ је прохујао с вихором, они су и даље викали: „Сутра не умире никад!”, а сви смо знали да су они дежурни кривци. Иако је апсолутна власт припадала њима, поверљиво из Л. А. стигла им је вест да су разум и осећајност ипак превладали и да је украдена лепота небеских створења изазвала четири венчања и сахрану. То је била прва мафијашка сахрана поред Розаниног гроба. Причале су се петпарачке приче, јело се живо месо и шунка, шунка и то баш кад су јагањци утихнули, а вукови одиграли свој последњи прљави плес. (...)

Почасни круг

Догодило се на данашњи дан. Отац је кренуо на службени пут, што је већ виђено, а боље од бекства. Десила се љубав на сеоски начин са Хасанагиницом. Био је то прави пакет аранжман. Одиграли су бал на води варљивог лета ’68, купили су три карте за Холивуд, али се нису сетили Доллy Белл. Уместо до Холивуда, стигли су до Сабирног центра, где су налетели на пса који је чекао возове. Упозорио их је да је то ерогена зона и да, према томе, раде по Балканским правилима. Око њих је било византијско плаво. Да се не би десио развод на одређено време, јер ипак је то нечиста крв, а она није вирџина, направили су последњи круг у Монци, сели у Балкан-експрес и, уз шећерну водицу, јурећи се по вагонима и скупљајући перје, рекли једно другом: „Хајде да се волимо и то три пута!” Тако би и било да их нису прекинули поп Ћира и поп Спира. Кожа им је одједном постала тесна, јер је вариола вера радила до коске. Било им је доста једно време чуда и схватили су да последња трка може да прерасте у убиство с предумишљајем. Знали су да ми нисмо анђели и да Тито и ја можемо бити пријатељи само кад будем мртав и бео; иначе би био давитељ против давитеља. Изашавши из воза, позвали су хало-такси и кренули путем Булевара револуције, где су маратонци трчали почасни круг. Била је тамна ноћ, пун месец над Београдом, а кућа поред пруге се више није видела. Циганска магија је учинила своје. Појавио се полицајац са Петловог брда, који је личио на горилу која се купа у подне. Настаде урнебесна трагедија. Она је схватила да није лако с мушкарцима јер нити је она чавка нити он личи на стршљена. Њој је требао официр с ружом, кога би познала по мирису дуња и задаху тела... а не бубашинтер. Застале су јој јагоде у грлу. Ипак јој је требао посебан третман. Пошто је танго тужна мисао која се плеше, полицајац их је одвео у дом за вешање. А у дому - чудо невиђено: Секула и његове жене, браћа по матери, мајстор и Маргарита, шпијун на штиклама, Жика и његов унук, лаф у срцу, лептирица. Прави ундергроунд. Личило је на Ужичку републику, а у даљини се таласало црвено класје. Вест о смрти господина Голуже, који је хтео да буде дезертер, дубоко их је потресла и знали су да их сутра чека доручак с ђаволом. Само је било питање ко ће добити Петријин венац. Није то било слатко од снова. На некадашњем путу око света пропао им је Р’н’Р, а црна мачка и бели мачор написали Вуковар - једну причу и због ње су две битанге и рибица добиле три палме. По подземљу су наставили са сеобама, стигли до туђе Америке и провели незаборавну ноћ у кући моје мајке у знак сећања на црног бомбардера. Беше ли то сан? Свануло је јутро. Девојка је угледала кроз грање небо и схватила да је младост бесмртна.

ИДЕАЛИСТИЧКИ ПРИСТУП:

Хегел је свашта причао, е није обухватио телевизију јер, вероватно да је умро... За позориште... Не. Сценски наступ му није одговарао. У сваком случају, тројединство је споменуо. Бајка као идеја, па затим конкретизација идеје и идеал, апсолутна идеја (бајка). Нпр. Црвенкапа (да би се објаснило „интелигентној” маси) која прође жељену конкретизацију, а идеал - Црвенкапа са бебом. Јесте да га је Шопенхауер пљувао јер би више волео да се Црвенкапа (у апсолуту) проспе у локви крви пред милионским паметним народом који ће безумно узвикивати: „Како, Касандра, нећемо то!”

Мислите о томе.

(...)

 

ЉУДСКИ ПРИСТУП:

ТРАС. Стигао Тарзан.

„Из које си, бре, ти приче стигао?”

Каже он: „Ја. Тарзан.”

Супер. „Каква ли је то бајка?”,

мислим. „Мене су учили да такве као ти растргну лавови или да те поједу дивљаци”, рекох.

А он: „Не. Ја. Тарзан.”

У сваком случају, овде нико не умире. Једино сироти Хегел и Шопенхауер.

Мислите о томе.

 

Јављају ми из режије да имамо некога на вези. „Хало?”

„Бабааа!”

„Жива је”, рекох.

„А бајка?”, пита гледалац/слушалац.

„Умрла.” ТУТУУУТУТУУУ!

Шалим се, овде ипак нико не умире, осим од АИДС-а.

(Вук пуши цигару, седи са ногама подигнутим на сто. Гледа видео-огласе „Познанства”. Са траке, из офф-а:) Која је ваша перверзија? (Девојка с кикама и „пикслама” на очима жмирка.) Волим да гледам. (Мокра мачка из цртаног филма „Пепе и твор”) Им сингинг ин тхе раин! Ваш мото? (Сцена из филма „Прохујало с вихором”) Плакаћу сутра.

ЦРВЕНКАПА: (заводнички излази из екрана, пружа Вуку руку) Ја сам Црвенкапа.

ВУК: Бонд. Џејмс Бонд.

ЦРВЕНКАПА: Мислиш ли исто што и ја?

ВУК: (Облизује се) Ммм... доручак код Тифанија?

(...)

ЦРВЕНКАПА: Вуче, Вуче, бубо лења, стварно имаш среће. Ти знаш да сам ја одувек волела длакаве типове.

ВУК: Црвенкапице, ја увек у причи извучем дебљи крај, због тебе ме сва деца мрзе...

ЦРВЕНКАПА: Сам си хтео да будеш негативац.

ВУК: Али, мала, ја сам страшан тип и ти ћеш бити жена страшног типа.

ЦРВЕНКАПА (за себе): Јао, још само му једно нисам рекла - да имам СИДУ!!! (искрљешти му се у њушку) Сад је на тебе ред да се плашиш!

(Цупкајући, пролазе три прасета и певуше: „Ко се боји вука још, вука још...”)

ВУК: Хаста ла виста, бабy. Домани ун’алтро гиорно.

РЕЖИСЕР: Стоп! Стоп! Стани!!! Снимање је отказано! Продуцент тражи паре назад! WHAT A PULP!!!

(...)

У последње време спопада ме нека зелена падавичарка, само што ме не силује. Обећава све и свашта, само да је пољубим. Хаос, брате! Не контам, у ком је она то филму? Оно, стварно је гадна, бубуљичава, трапава и има крекетави глас. А прича јој смешна до суза: као само ја да је зготивим и пољубим, претвориће ми живот у бајку. На нас је, као, вештица бацила црну магију и једино нас искрена љубав може ослободити. Зелена очигледно много упија оне емисије с пророцима, избавитељима и сличним шљамом. Мис'им, нисам ретард да поверујем у њена небулозна обећања.

Мада, фрка ми је, брате, све жешћа. Не верујем да је живот бајка, ал' - што каже Чарли Браун - шта ме кошта да пробам? Ако испаднем Којот и по трећи пут, нећу никад више.