Извештај Бошка Пушоњића, новинара „Политике”, од 7. маја 1979. године био је драматичан, а исписан је двадесетак дана након разорног земљотреса који је погодио Црногорско приморје. У њему је, поред осталог, стајало:

„Овај напад Улцињ није издржао. Ни киклопски зидови, ни Сат кула, ни Балшића кула. Не издржа камен овдашњи, мермер брачки и корчулански. Ни бетон ни челик. Нема прозора, капија, кровова. Нема улица, сокака, стаза и пролаза. Цео град је рушевина, гомила лома. Камен на камену не остаде. Нема слике ни речи који то могу описати. Све су куле разидане, куће се низ стрмине осуле...”

Данас је, највећим делом, стари улцињски град обновљен и његових 170 становника с нескривеним поносом говори да овде живот траје дуже од 2500 година и да га није лако тек тако уништити. Један од њих је и Исмет Карамага, председник Друштва пријатеља Старог града „Калеа” и наш водич кроз причу о узбудљивој повести нашег најјужнијег града.

Верује се да су древни Улцињ, садашњи Стари град, у 5. веку пре наше ере основали Грци из Колхиде, отуд и отад прво име - Колхинијум. О њиховом досељавању трагове налазимо у спеву Аполонија Родоског из 3. века пре наше ере, али и у остацима огромних, такозваних киклопских зидина од квадера за које се тврди да су најстарије те врсте на источној обали Јадрана. У граду, који издалека подсећа на насукани брод, нађени су многи предмети материјалне културе који потврђују време његовог настанка. Међу њима је најзначајнији сачувани натпис уклесан на постољу жртвеника, поклону заједнице каменорезаца богињи лова Артемиди.

У 2. веку пре наше ере освајају га Римљани и дају му име Олцинијум, по староседелачком илирском племену Олцинијатес. Имену је кумовао Плиније Старији у свом познатом делу „Натуралис хисториа”, а помиње га и Тит Ливије, такође гласовити римски историчар. У то време Улцињ постаје утврђено насеље римских грађана и добија положај муниципија, града са самосталном управом.

После поделе Римског царства, нашао се у провинцији Превалис, делу Источног римског царства. Овде су, потом, столовали Војислављевићи из Дукље, а за време Немањића постаје значајно трговачко и поморско средиште с аутономијом у саставу Рашке. Опасан тврдим зидинама које се о морско дно одупиру издуженим плочама налик на велика стопала, одолевао је бројним нападима, пре свега македонског цара Самуила а, затим и татарским хордама, 1242. године. Остало је забележено да су се тада Татари, немоћни да освоје Улцињ, у бесу силника устремили на суседни епископски град Свач (Шас), сравнили га са земљом а становнике уморили најгрознијом смрћу.

У 14. веку Улцињ је, прво, повремена, а од 1396. године стална престоница Балшића. Након пропасти зетске државе заузимају га Млечани, 1405. године, и њиме владају дуже од век и по. Турски постаје тек 1571. године, тачно два столећа откад су прегазили Марицу и Мрњавчевиће и угалопирали на Балкан. Ништа необично ако се зна да су га Млечани сјајно утврдили и грчевито бранили јер су одатле лакше могли да надзиру не само јужни део Јадрана.

За више од триста година владавине Турци су у Улцињу оставили својеврстан белег, од архитектуре до начина живота. Црногорци су га на јуриш заузели 20. јануара 1878. године, али су миром у Сан Стефану морали да га врате Турској. Неколико месеци доцније, на Берлинском конгресу је одлучено да се ипак врати Црној Гори. Узимали-давали, али сад Турци нису хтели да га напусте. Врло озбиљна међународна криза, позната и као „улцињско питање”, потрајала је пуне две године, све док велике силе удруженим флотама нису запретиле султану да ће му, за казну, узети Смирну, па чак и Солун. Тридесетог новембра 1880. године Улцињ је коначно присаједињен Књажевини Црној Гори.

Ови сувопарни историјски подаци само су (неопходан) рам за слику о узбудљивом трајању града који је упорно мењао господаре, али и име јер се звао Колхинијум, Олцинијум, Долцинијум, Долцињо, а у српским текстовима око 1200. године и Лцин и Оцин. Чини се да овде сваки камен узидан у тврђаву или куле има неку своју причу, углавном романтичарску мешавину истине и бајке, коју су векови и људи вредно преписивали и дописивали. Најзаноснија и најпрепричаванија свакако је она о робу Сервету и његовој Улцињанки, односно о надалеко славном Мигелу де Сервантесу и Дулчинеји или Дулсинеји због које је симпатични али дозлабога трапави Дон Кихот јуришао и на ветрењаче. А она, у данашњој причи, отприлике гласи овако.

Једнога дана 1575. године три улцињска леута (брзи гусарски чамци) негде у Средоземном мору напали су шпанску фрегату (ратни брод с две палубе). Борба је била крвава и кратка. Мада опремљен и приправан на све бојеве на мору, шпански брод био је исувише тром, али и неопрезан да издржи навалу бројнијих и вештијих улцињских гусара. И након неколико дана, како то описује драгоцени сакупљач историјских прича и предања овог краја Миленко Ратковић, фрегата је упловила у Улцињ праћена леутима. Разуме се, с богатим пленом и мноштвом заробљеника.

Међу робљем се налазио и један наизглед неугледан морнар без леве руке коју је изгубио у бици код Лепанта, али гусарима посебно занимљив. Наиме, код тог Сервета, како му је име сачувало предање, нађени су неки папири с печатом шпанског краља. Не само вични борби на мору него и вешти трговци, гусари су одмах схватили да су се докопали вредног плена. Већ су чули звецкање златника који ће стићи за његов откуп и нису га, попут осталих, изложили на Тргу робова, једној од најгласовитијих пијаца робљем у овом делу Медитерана. Стрпљиво су чекали одговор из Шпаније.

Легенда даље вели да је новац заиста и стигао, али је роб Сервет остао у заточеништву пошто се одрекао слободе у корист свог брата Родрига који је такође с њим заробљен а дуката је било само за једног. И надаље драгоцен плен, Сервет је имао дозволу за редовну шетњу уским и кривудавим градским улицама, и то без ланаца. Дуго је остајао будан у тамници, понешто кришом записивао и често лепо певушио на мештанима непознатом језику.

Онда је једној девојци запао за око и планула је љубав, забрањена и чежњива. Након неколико година, каже ова сладуњава причица, у Улцињ је стигао један богати странац, дао новац за откуп роба меланхоличног изгледа а овај је зграбио за руку своју Улцињанку и потом је, као Дулчинеју (Дулсинеју), овековечио у „Дон Кихоту”.

Ни у једној иоле озбиљнијој књизи која се бавила, и бави, животом Мигела де Сервантеса, не помиње се његово тамновање у Улцињу. По њима, он је уистину заробљен, али је као роб пет година провео у Алжиру, неколико пута покушавајући да се спасе бекством. Ослободили су га шпански фратри који су откупљивали земљаке заробљене на морима и за њега избројали 500 златних талира.

Било како било, предање лепо звучи и радозналци које друмовање доведе до Улциња радо га слушају. Посебно на Тргу Сервантеса, како је недавно преименован вековима познати Трг робова. Важно је госту, поред мора и великих пешчаних плажа, понудити још нешто...

Легенда о Сервантесу тешко да би се овде примила да није настала у време кад су градом господарили гусари, а то је првенствено 17. и 18. век. Међутим, Улцињани су одувек и пре свега били морепловци, добри трговци и неустрашиви ратници. Са својим бродовима - које су градили у великом бродоградилишту у луци испод градских зидина и једног тренутка имали око 400 једрењака од 100 до 200 тона носивости - стизали су до свих лука на Медитерану и били важан ослонац Отоманског царства на Јадрану. Једно време, чак, били су нека врста мале самосталне републике, све док скадарском везиру Мехмеду Бушатлији није дозлогрдила њихова самовоља, па је на превару, у оближњој луци Валданос, потопио мноштво усидрених галија и тек тада их натерао да му признају власт.

Право гусарско гнездо и страх и трепет за све што је пловило Јадраном али и добрим делом Средоземља, Улцињ постаје после Кандијског рата, 1669. године, кад се у њему насељава 400 арапских гусара с Малте, из Туниса и Алжира. У почетку на фустама и тартанама, а касније већим галеотама безобзирно нападају трговачке бродове под разним заставама, пљачкају их и хитро се склањају у неку од бројних заштићених увала у околини Улциња.

Најпознатији гусарски заповедници које је историја, али и прича, упамтила били су браћа Карамиџој, Лика Цени, Али Хоџа и Улуч Алија. И данас се радо препричава легенда о Лика Цени која каже да се био толико осилио да је једном потопио и брод с ходочасницима на путу за Меку. То је тако разљутило султана да је за њега, живог или мртвог, понудио велику награду. Само, ко је смео и да се приближи том страшном ратнику?! Тада се на мору, које је Турска сматрала делом своје територије, појавио други гусар, Ламбро или Аралампија, родом из Грчке. Био је страх и трепет за све бродовље и султан је и за њега понудио награду, али овог пута двоструко већу од оне за Лика Цену. Улцињски гусар појурио је за Грком, нашао га и убио у двобоју, а султан не само што му је опростио пређашње грехе него га је даривао и чином капетана, па се његови бројни потомци и данас презивају Капетановићи.

Где је гусара ту је, разумљиво, и робља, посебно црнопутог. И гусари су се, по угледу на добар део Европе, бацили у ту уносну трговину. За кукуруз и дрво из Албаније у лукама од Алжира до Порт Саида куповали су робу егзотичног изгледа и продавали је и у Улцињу. Из оскудних података који су сачувани до данас зна се да су робови из разних крајева Северне Африке углавном радили на имању или као послуга, и били су јединица за мерење богатства али и угледа својих власника.

Утешно је, ако је до тражења утехе, да црнци у Улцињу нису целог живота остали робови. Након извесног броја година или каквог срећног догађаја у породици, господари су их ослобађали и давали им на коришћење неку кућицу или део имања. Међу правилима која су се овде одувек поштовала кад су у питању били црни робови спада и обавеза да деца такозваних слободњака од рођења буду слободна. Тако су у Улцињу постојале две категорије црнаца: слободњаци и робови. Ови први су се препознавали и по обавезном презимену Арап, док су други носили презимена својих господара.

Средином 19. века овде је могло да се изброји стотинак кућа црнаца, углавном с бројним породицама. А било је и оних који су из Африке стизали својом вољом. Тако је упамћено да је тамнопута Захра у свом Судану упознала Улцињанина Хаџи Халила Фитсија, мајора у турској војсци, и с њим запловила преко мора. А овде је са својим земљацима могла да се радује празницима на брду Пињеш, сада део града, које се и данас зове Фуш Араби (Арапско поље). Њихова ритуална темпераментна игра „саравељи”, својеврсна мешавина домаћег и афричког мелоса, није заборављена, али јесте кафана „Трумо” која се звала и „Арапска кафана” јер су и власник и послуга били искључиво тамне пути. Боја коже није сметала ни двојици бивших робова да се уздигну до места капетана брода.

У Улцињу одавно више нема правих црнаца, од времена кад је пре петнаестак година с оне стране дуге отишао Ризо Шурла, месни фотограф и ходајућа знаменитост града. Био је ожењен Надом, рођеном Нишлијком, и с њом изродио сина Марија и кћи Аниту која је удата у Београду где и данас ради као медицинска сестра. На Ризиној сахрани Нада је била у црнини, а његове сестре у белом, што је знак жалости код муслимана, али и још једна од многих потврда да овде припадност вери и нацији никад није била на првом месту.

У занимљивости овог града свакако спада и податак да је овде последњих десетак година живота провео и да је ту сахрањен харизматични јеврејски пророк Сабатај Севи (1626-1676). Он је 1648. године наводно имао откровење које га је уверило да је месија, али га је јеврејска заједница протерала из родног Измира. Убрзо је, пак, имао на хиљаде следбеника, од Јемена до Лондона. Тада је, по причи, засметао и султану који га је позвао на двор и дао му да бира: ако мисли да је месија, одрубиће му главу и прогласити га правим свецем, иначе...

Севи је од султана изишао с турбаном, али га већина следбеника није напустила, такође прешавши у ислам, и тако створила муслиманску секту названу донме или криптојевреји. Онда је протеран у Улцињ одакле је наставио да општи с Јеврејима на Балкану. Дуго се веровало да је сахрањен у дворишту џамије у Берату, у Албанији, али већина савремених истраживача верује да је сахрањен у Улцињу, а његов биограф Гершом Шолем тврди да су Севијев необележени гроб у Улцињу посећивали ходочасници секте донме из Солуна све до почетка 20. века.

Наш водич кроз причу о повести Улциња, већ помињани Исмет Карамага, тврди да је Сабатај Севи (неки га зову и Цеви) тајно сахрањен у дворишту једне приватне улцињске куће, да је то турбе прекривено зеленом чојом и да домаћини готово ником не дозвољавају да дође. Он је, вели, данас један од ретких Улцињана коме је то успело и додаје да се у кули Балшића, у Старом граду, налазе трагови његовог деловања, попут урезане Давидове звезде...

Град чија је највиша тачка 92 метра изнад пене мора данас премрежавају бројне уске, кривудаве и стрме улице изукрштане на малим љупким трговима које можеш и мантилом да прекријеш. А онда те, за неверицу, запљусне прича из прошлости да су управо овуда некад одржаване коњске трке и да је њима тутњала и посада од око 700 потпуно опремљених војника. Овуда су својим смерним кораком ходале и три угледне удовице, три Јелене, које су уточиште потражиле у сигурности овог града усидреног на стени: Јелена Анжујска, удова краља Уроша И, царица Јелена Душанова, као монахиња Јелисавета, и Јелена Балшић, кћи кнеза Лазара и жена и удовица Ђурађа II Страцимировића Балшића и великог босанског војводе Сандаља Хранића.

Данас стари улцињски град, у коме су махом грађена висока здања с приземљем (где је боравила стока и робови) и три спрата, надвисују Двори Балшића, за које се верује да су подигнути за време владавине ове зетске династије, и Палата Венеција из доба Републике светог Марка. Обе су претворене у својеврсне хотеле којима газдује Гани Ресулбеговић, Старограђанин и потомак угледне улцињске беговске породице.

А одмах између ова два монументална здања, у малом зидом ограђеном простору, лењо се шетка Тајсон II. Реч је о овну тешком око 120 килограма и досад непобеђеном прваку на овдашњим борбама овнова које се традиционално одржавају у време Курбан-бајрама. Донедавно су овнови помпезних имена рогове укрштали међу градским зидинама, а однедавно, због огромног занимања, на својеврсном рингу испред хотела „Олимпик” на Великој плажи.

За крај ове кратке повести о граду чије памћење траје 25 векова вреди забележити и речи немачког витеза Арнолда фон Харфија. Он је 1476. године, допловивши из Дубровника у Улцињ, једноставно записао: „Ово мора да је рај!” За овдашње, данас већинско, становништво дотични господин значајан је и као, како кажу, аутор првог албанског речника. Наиме, чувши потпуно непознат језик, он је успео да на немачком забележи 25 албанских речи и потом их објави у својој књизи...