novi broj

 


www.politikin-zabavnik.rs











svet kompjutera

viva baner

ilustrovana politika



 

Истина и легенда о нашој коњици
Српски козачки пук
У коњицу је регрутован одређени број војника из свих нахија, а коњаници су „сами себи како коња и седло, тако и све друге потребне ствари набављали”

Козак, припадник царске гарде
Козак, припадник царске гарде
У почетку Првог српског устанка коњица је у сваком погледу била прилагођена ратовању против Турака. Према одлукама од 19. априла 1807. године, оружану силу чинила су три основна рода народне војске. На скупштини Правитељствујушчег совјета од 4. до 11. децембра 1808, усвојен је предлог о новом војном устројству земље. Војну силу требало је да чини територијална народна војска (милиција) и мање регуларне јединице „стајаће” војске. Карађорђе је, узимајући у обзир тактику противника али и тешкоће са обуком и опремањем коњице, одлучио да овај род остане у саставу народне војске.
Од 1807. до 1812. године на српском ратишту учествовало је и више руских коњичких јединица. Због нејасних надлежности, те разнородног састава људства, питање припадности ових јединица збуњивало је неке савременике. Тако се у новијој историографији о Српском козачком пуку пише као о првој регуларној коњичкој јединици обновљене Србије, што не одговара истини; Карађорђе све до слома Устанка није успоставио ниједну регуларну јединицу овог рода.

Влашки козаци
Турска је 24. августа 1806. године уместо Константина Ипсилантија на положај влашког кнеза и Молдавије поставила Александра Суца. Руси су у подунавској кнежевини подстакли народни бунт, што је, почетком новембра 1806, митрополита и бојаре влашког „Дивана” „приморало” да затраже улазак руске војске у Букурешт, „ради спаса земље”. Руска Молдавска армија је 11. новембра, без објаве рата, прешла Дњестар и избила на Дунав. То је, практично, значило да је у Влашкој успостављена руска војна управа, под чијим је окриљем Ипсилантију само формално враћена кнежевска титула.
Након званичне турске објаве рата, 28. децембра 1806, Молдавска армија рачунала је и на садејство са српским устаницима. Међутим, генерал Михељсон, командант армије од почетка рата до августа 1807, није имао довољно војске да држи развучени фронт и води заједничке подухвате са Карађорђевим трупама. Везу са устаницима требало је да успостави Ипсиланти који, након поновног „преузимања” власти, није располагао никаквом оружаном силом. Ради тога, влада у Петрограду одлучила је да материјално и организационо подржи стварање Кнежевско-влашког корпуса. Под званичну Ипсилантијеву команду упућено је неколико активних официра, а трговцу грчког порекла Николасу Пангалосу одобрено је да за рачун влашког кнеза успостави Греческо-елински корпус. Ове трупе требало је да се боре у Малој Влашкој, околини Оршаве и Неготинској крајини и одржавају везу на Дунаву.
Самозвани капетан грчког порекла, до маја 1807. године, тешком муком сакупио је само један елински батаљон. Знатно више успеха имали су руски официри. Коњички капетан II класе (ротмистр) Никић окупио је Влашки козачки пук, а пуковник Милорадович - Црно-српски хусарски пук. Осим тога, влашки пуковник Николас Кантакузин створио је Српску пандурску команду (пандуре кнеза Ипсилантија) као и одељење Арнаута на коњима.
Мањи део овог људства у саставу кора генерал-мајора Исајева ноћу, између 29. и 30. јуна, пребачен је на десну обалу Дунава. Њихов допринос на српском војишту, међутим, био је безначајан. Након потписивања примирја у Слобозији, 24. августа 1807, кор Исајева започео је повлачење на леву обалу Дунава. Пангалосу је наређено да у остацима Елинског корпуса одржи дисциплину и спречи пљачке које су срозавале углед руске војске. Грчким добровољцима 4. септембра коначно је наложено или да се пребаце на леву обалу Дунава или да се прикључе српској војсци. Овим су званично распуштени Елински и Кнежевско-влашки корпус, као и Влашки козачки и Црно-српски хусарски пук, а њихови бивши борци размилели су се Влашком и Србијом трагајући за новим послодавцима.
Али, команди Молдавске армије недостајала је коњичка јединица која би, ослобођена свих осталих задатака, садејствовала са Србима уклапајући се у њихову неуобичајену тактику. Тако је одлучено да се од слободног људства бившег Ипсилантијевог корпуса створи нови, условно речено регуларни коњички пук. На основу руских искустава са помоћним трупама, закључено је да то треба да буде лака јединица, прилагођена постојећим српским могућностима и условима.

Карађорђе Петровић, слика Владимира Лукича Боровиковског
Карађорђе Петровић, слика Владимира Лукича Боровиковског
Карађорђева гарда
Команда је, почетком маја 1810, наредила штабс-ротмистру Петру Никићу да створи Српски козачки пук јачине 10 сотнија. Врбовање припадника нове јединице вршено је у Букурешту, углавном међу „ветеранима” бившег Никићевог Влашког козачког пука, који су сачињавали Срби, Власи, Молдавци, Грци, Мађари и Пољаци.
Никић је до 23. маја из влашког арсенала обезбедио оружје само за два, а коњску опрему за један и по ескадрон. Добровољци су углавном били голи и боси па је Никић тражио униформе које би приличиле њиховом новом положају. Како је у то време регуларни Чугујевски козачки пук реорганизован у Чугујевски улански пук, одбачене козачке униформе послате су Никићу. Ништа мања невоља није била ни набавка коња, за које се капетан надао да ће приспети из државног крда, напасаног близу Кишињева.
Првих 25 козака са задатком да, под командом заставника (прапоршчика) Савича, обављају дужност Карађорђеве личне гарде, упућени су у Србију 4. јула. У Делиград су стигли осам дана касније, таман на време да учествују у текућим борбама код Бање.
Српски козачки пук је до 19. јула био униформисан и наоружан изузимајући пиштоље „који се у Крајови нису могли набавити ни по којој цени”. Пук је очекиван у биваку код Касијака, одакле је требало Карађорђу одмах упутити још 50 козака, са капетаном Никићем на челу.
Када се на левој обали Дунава прикупио цео руски експедициони кор, Српски козачки пук бројао је 1270 људи. Али, неколико недеља након преласка Дунава јединица се свела на 725 коњаника. Пук се осипао и касније. С обзиром на морал људства, исказан још 1807. године, дезертерство није било изненађујућа појава.
Српски козачки пук ватрено крштење доживео је 7. септембра, код Јасике. У сукобу је, додуше, учествовао само један ескадрон. Пошто се Никић још није придружио главнини снага, ескадроном је командовао Јеринг, капетан 6. волинског уланског пука.
Две недеље касније, српско-руске снаге код Варварина су се сукобиле са Ахмед Рушид-пашом. Овде је Српским козачким пуком командовао лично Никић. Због показане храбрости, генерал Зас га је предложио за одликовање.
У међувремену, Карађорђе је од руске команде тражио хитно појачање на Дринском фронту. Део помоћи чинило је „нешто новијег, готово неправилних козака, са полковником Никићем Климентом”, како Вук Караџић назива Српски козачки пук и његовог команданта. Према Јакову Ненадовићу, „Господин Петар Николајевич Никић са полком је на ову страну приспео... таман на време” да узме учешће у борбама код Лознице. Никићевих 400 козака 18. и 19. октобра било је у претходници, а у одлучујућим тренуцима штабс-ротмистр командовао је десним крилом српско-руских снага. Никић је 20. октобра рањен и сутрадан је са бојишта пребачен у Шабац, па у Београд. За њим је ускоро стигао и део пука којим је привремено командовао војвода Чолак Анта Симеоновић.
Припремајући се за зимовање, пуковска одељења распоређена су у Београду, Ваљеву, Лозници и Шапцу. Никић је од 19. новембра до друге половине децембра, иако незалечене ране, обилазио наведене биваке бринући о смештају својих војника. Из Београда је у главни стан Молдавске армије кренуо 29. јануара 1811, одакле се никада није вратио у Србију.
Од битке код Лознице, козаци су углавном обављали гарнизонску службу, те службу личне Карађорђеве гарде. По наређењу адмирала Чичагова, пук се јула 1812, са осталим руским јединицама, повукао из Србије, а убрзо је и званично распуштен.
Историјат јединице указује на значај њеног команданта. После Никићевог рањавања код Лознице, није се појавила личност довољно способна да ову, у сваком погледу хетерогену, јединицу дисциплинује и поврати јој борбену вредност. С друге стране, Никићева личност занимљива је у сваком погледу, а његов живот је тема за најузбудљивији пустоловни роман.

Војник Српског козачког пука 1813. године, илустрација професора Павла Васића
Војник Српског козачког пука 1813. године, илустрација професора Павла Васића
„Полковник Климента”
Петар Николин Никић рођен је 1772. у Никинцима, у римокатоличкој породици Климента, која се с Косова доселила још у 17. веку. Као житељ Славонско-Сремске војне границе, 1796. године ступио је у Други хрватско-славонски граничарски хусарски пук, у коме је напредовао до чина коњичког капетана II класе (оберлајтнант) и са њим учествовао у свим походима француских револуционарних ратова. Пред почетак битке код Цириха, 3. јуна 1799, Никић је отишао у штаб ради преузимања плата за свој пук. Новац је требало поделити борцима ескадрона у средишту и на левом крилу аустријске армије. Тешко је рећи шта је у том тренутку преломило храброг официра; у сваком случају, са пуковском касом пуном талира, спакованом у бисаге хусарског седла, хладнокрвно је одјахао у правцу француске војске. Не зна се да ли је непријатељу промену стране образложио признањем крађе или неким другим разлогом, тек, у војсци Директоријума одмах је упослен као курир (галопир). Користећи се стеченим поверењем и слободом кретања, Никић се убрзо повезао с Аустријанцима и ревносно их обавештавао о покретима француских трупа. Када је његова шпијунска делатност откривена, пребегао је у аустријску војску. У то време, хрватско-славонски хусарски пук још се налазио поред Цириха. Командант јединице Станислав Ауер Никића је одмах оковао, с намером да га изведе пред војни суд. Како је судом председавао Карло Хабзбуршки, врховни заповедник аустријских снага, тада смештен у Немачкој, Никић је под стражом упућен у Главни војни стан на Рајни. Вероватно због обавештајних заслуга, млађи брат аустријског цара Франца, надвојвода Карло, помиловао га је и, као обичног војника, распоредио у најближу коњичку јединицу - 2. улански пук кнеза Карла Шварценберга. Иако је у новој јединици показао изузетну храброст, Никић, због „мрље” у досијеу, није напредовао даље од чина наредника водника (вахтмајстера).
Крајем 1803. године у Беч је стигао млађи брат руског цара Александра I царевић Константин Павлович Романов. Он је 1798. постављен за генералног инспектора коњице, а три године касније започео је корените реформе овог рода. У Аустрију је дошао да прошири искуства и, по могућности, нађе стручне људе, способне да помогну у реформама. Амбициозни Никић у овоме је видео прилику за своју каријеру; опет уз препоруке надвојводе Карла, 26. новембра 1803, добио је дозволу за прелазак у руску службу. Остаје неразјашњено како је обичан наредник, уз то бивши крадљивац и дезертер, успео да стекне несумњиву наклоност аустријског а, касније, и руског царевића. У сваком случају, Константин Павлович је Никића распоредио у Први улански пук. Каријеру у руској служби започео је као приправник за официра (естандартјункер) а, након окончања стажирања, унапређен је у поручника. По избијању Руско-турског рата, 28. децембра 1806, Никић је прекомандован у Молдавску армију и задужен да за потребе кнеза Ипсилантија окупи Влашки козачки пук. За заслуге стечене у овом раздобљу унапређен је у штабног капетана II класе (штабс-ротмистра) и одликован орденом Светог Владимира. Како је Први улански пук 1807. придодат Лакој коњичкој гардијској (Лајбгардијској) дивизији, Никић је у време боравка у Србији носио звање штабс-ротмистра Лајбгардијског уланског пука. Међутим, ниједног тренутка није покушао да оповргне мишљење простодушних Срба који су га сматрали пуковником.

На носилима од пушака
Чињеница је да је капетан Никић био вичан командовању и несумњиво храбар. Само је официр са искуством стеченим у аустријској, француској и руској војсци могао успешно да води људе најразличитијег порекла, особина и способности. Никићу је непосредно након битке код Лознице међу Србима нагло скочила популарност и углед. Примера ради, 9. децембра 1810. године у Шапцу је дочекан са 6 топовских салви; до тада слична почаст указивана је само Карађорђу. Иначе амбициозном, Никићу је популарност пријала и непромишљено га је увукла у унутрашње српске политичке сукобе; приклонио се фракцији супротстављеној Карађорђу. Подгревајући му сујету, Јаков Ненадовић само је распиривао раскол. Тако је у писму генерал-лајтнанту Засу све заслуге за победу на Дрини приписао Никићу, при томе потпуно игноришући Карађорђеву улогу.
Битка код Лознице, а нарочито рана задобијена у то време, имале су двоструки утицај на Никићеву судбину; означиле су врхунац његове популарности, али и почетак краја каријере у Србији. У руским извештајима о борбама код Лознице рањавање се уопште не помиње. Јаков само саопштава да је „у последњој баталији сам господин Полковник (Петар Николајевич Никић) рану добио”. Пензионисани капетан Коста Јовановић, који се „хонорарно” бавио шпијунирањем устаника, известио је надлежног обавештајног официра, мајора Маретића, да је Никић 20. октобра хицем из пиштоља рањен у десно бедро. Карађорђе је о истом догађају написао: „Тога дана пођемо свуди испред наши шанцова везетирати. Том приликом Турци препуцају три пушке и несрећом ране господина Никића у ногу”. Никић, значи, није рањен у борби, него приликом обиласка терена након битке. У сваком случају, рана је била озбиљна јер Никић не само да није могао да јаше, него није био способан ни за превоз колима. У Шабац је, 21. октобра, пренесен на носилима импровизованим од пушака, одакле је бродом превезен до болнице у Доњем граду београдске тврђаве.

Слика Иље Рјепина која приказује козаке како пишу писмо турском султану
Слика Иље Рјепина која приказује козаке како пишу писмо турском султану
Лечење у Бечу
Како у Србији није било хирурга који би извадио зрно, рана је зарастала споро и неправилно. Ово ће вишеструко утицати на Никићеву каријеру. Као прво, из кревета није могао да надзире понашање својих војника. У граду је дошло до свађа а, потом, и до физичких обрачуна између Београђана и козака. Без обзира што је то била хетерогена група плаћеника, грађани су их сматрали руским војницима, што је лоше утицало на савезничке односе.
Никић је две недеље пре борби код Лознице учинио корак који ће му додатно оптеретити положај у Србији. У њему се, изгледа, поново јавио порив за обавештајним радом, који је водио у издају. У једној мемљивој кафеџиници, 5. октобра 1810. године, састао се с аустријским натпоручником Ланцом, привременим командантом Земуна. Током разговора, изненада је изразио лојалност цару Францу И, „господару своје праве Отаџбине”, те саопштио жељу да доставља податке о српској и руској војсци и стању на фронтовима. Ланц је о овоме одмах обавестио надлежне. Никићев случај стигао је до самог државног врха и кнез Метерних се 19. октобра лично сагласио да се „руски” капетан прими као аустријски шпијун. У јеку битке на Дрини, Никића је у Шапцу посетио и службени аустријски представник при српској војсци, официр Немачко-банатског граничарског пука, капетан Костка. У извештају од 22. октобра, Костка наводи како је Никића познавао још из времена његовог службовања у аустријској војсци. Старо ратно другарство требало је да му олакша преузимање обавештајних података. Међутим, Никић је панчевачког капетана упозорио на Карађорђевог секретара и руског капетана Ивана Ивановича, који су се налазили у истој просторији. Први је знао и српски и немачки језик, док је други, изгледа, био руски обавештајац највишег ранга.
„Шуровање” са Вождовим противницима, сукоб са Београђанима, крајње „шкакљив” јер се у Београду управо очекивао руски 86. нејшлотски мускетирски пук, те сумњиви сусрети с Аустријанцима, утицали су на Никићев углед.

Крај живота у Цариграду
Због општих интереса, Карађорђе је покушао да превазиђе све очитије несугласице и 25. јануара 1811. године издао је Никићу „свидјетељство” за заслуге стечене у Србији, а посебно за храброст показану у бојевима на Дрини. Али, Београђани су још 14. јануара руској команди писали о испадима козака који су довели до тога да ни Никић више није био безбедан у свом стану. Никић је због наведених оптужби, по наређењу Каменеког, 29. јануара 1811, само у пратњи супруге, кренуо у Главни штаб ради усменог рапорта. Капетан је, међутим, прошао без икаквих последица. Штавише, на лично залагање цара Александра I одобрено му је тронедељно одсуство, неопходно ради лечења ране у којој се још налазила турска кугла. Али, што је најлепше, царска породица распитала се код кнеза Шварценберга, који је објаснио да сурова петроградска зима може лоше да утиче на Никићево здравље, те да се најбољи лекари свакако налазе у чувеној установи „Зауерхоф” у Бадену поред Беча. Иако је добио руски службени пасош, Никић је у агенцији у Букурешту извадио и аустријски цивилни. Можемо само претпоставити да је ово учинио како би, са документима из завичаја, у Аустрији имао већу слободу кретања. У Беч је стигао са супругом 31. августа 1811. године. Привремено се сместио у приватном пансиону „Буљон”, који је водила госпођа Комар. Руски цар издао је налог посланству у Бечу да предузме све мере како би се капетану пружиле најбоље здравствене услуге. Никића је прегледао штабни лекар из клинике у Верингу. Препоручено је да, након терапије лековитом водом, операцију изведе најпознатији хирург из бечке војне болнице. Никић није био човек који би уживао у благодетима бањског лечења и одмах је успоставио везе са официрима - бившим колегама из времена службовања у аустријској војсци. Али, ревносни агенти бечке полиције пажљиво су пратили сваки његов корак. Тако је установљено да Никић врбује млађе официре за руску службу. Прве „жртве” били су поручник Оберер из 6. шеваложерског пука „Кнез Франц Розенберг-Орсини”, те извесни Парић, ритмајстер у бившем Никићевом хусарском пуку. Ово понашање, уз раније грехе, коначно је дојадило Аустријанцима. Метерних се поново заложио овог пута захтевајући да се Никић, после операције, удаљи из земље. Након повратка у Русију, изгледа да је добио инвалидску пензију. Ко зна зашто, 1813. године са супругом се настанио у престоници свог најљућег противника - у Цариграду, где је срећно боравио да краја живота.
Наивни Срби, међутим, одмах су заборавили Никићеве мане. Легенда како козачки „полковник” формира нову јединицу, са којом ће Србима притећи у помоћ, подгревана је у Београду све до слома Устанка.

Бранко Богдановић

Корак назад