Био једном један дечак звао се Биберче. Сви су му се смејали јер је био тако мали. Једног дана је одлучио да остане кући и да слуша радио.

На радиу су рекли да је велика горила заробила прелепу прицезу. Биберчету је било жао па је кренуо да ослободи принцезу.

Кренуо је кроз џуглу ходао је 10 дана 10 месеци али принцезу није нашао.

Биберче се после вратио кући а на радиу су рекли да је то била само шала. Биберче је било много љуто и бацило је радио у смеће.

Био једном један облак. Волео је да слуша музику па су му за рођендан купили радио. На радиу је стално свирала једна песма коју је облак јако волео. Тај облак је био јако добар. Волео је да игра и пева. Посматрао је куће и градове на земљи. Једном када је слушао радио песма се прекинула да би јавили да долази Облачица - краљица свих облака. Облак се јако узбудио доласком Облачице. Отрчао је до краљичиног замка и сакрио се у башти иза раскошних храстова. Чим је видео краљицу заљубио се у њу. Купио је руже и отишао да јој их лично преда. Краљица је те руже гордо одбила. Облак се растужио и почео да плаче. Било је то језеро суза. Крпе облака падале су на земљу. Хор ветрова је певао своју страшну зимску песму. Вода се сливала низ кровове кућа. Беспомоћне птице су се скривале стреха и чекале да престане киша. Суров ветар је разносио капљице на све стране. Облаков радио се скоро удавио у језеру. Вода је преплавила све куће. Радио је прогутао Облака и ставио га у тамницу. Облак је вероватно још у тамници док сунце влада земљом. Краљица је била тужна што је облак у тамници, али је већ било прекасно.

Три прасета су направила кућу. Тамо су ставили радио. Три прасета су отишла од куће. Вук је дувао, али није могао да сруши кућу. Онда је провалио врата, ушао у кућу и видео радио. Узео га је и отишао. Три прасета су дошла и видела да нема радија. Онда су схватили да га је вук однео. Три прасета су била тужна зато што не могу да слушају омиљене песме Џеја: „Мрак, мрак”, „Упалите за мном свеће”, „Нисам ја мали”...

Како сада да проводе слободно време у усамљеној кући? Зар да читају књиге?!

Ја сам Пипић Дарко водитељ „дечјег програма”. Испричаћу вам шта се данас догодило. Наша позната певачица Снежана се данас удала. Њених седам пријатеља нису срећни због тога. Петар пан је наш нови шампион у стрељању. Добио је златни пехар којег ће данас приказати у Кнез Михајловој улици. Наша пророчица Алиса предвидела је у сну да ће за 10 год Принцеза умрети од убода на вретено. За крај испричаћу вам нешто страшно. Црвенкапа је киднапована на путу до продавнице. Осумњичених нема. Даље информације показаћемо вам сутра у исто време.

Јарићи су одрастали, и постајали све злобнији, а вук старао, и уместо злог вука сада се претворио у анђела.

Док су јарићи играли компјутер и гледали телевизор, њихова мама је рекла да буду добри и не излазе из куће јер она иде у козметички салон. Села је у Мерцедес и отишла. Као и све злоће, јарићи нису послушали и отишли су на Дедиње да плаше вука.

Док је вук спавао јарићи су лупали вратима и петардама имитирали пиштоље. Вук се уплашио, и мислећи да су то лопови позвао полицију, и пријавио пљачку.

Полицијска станица је на Дедиње послала најбољег полицајца Бошка. Чим је стигао Бошко је ухватио малишане и одвео их у полицијску станицу. Позвана је и њихова мама која је морала да плати суму од 3000 динара због нарушавања јавног реда.

Вук је на Б.К. и у разним часописима изјавио да то нису били лопови већ јарићи. Чим су добили батине јарићи су постали мали анђели.

Једном давно у једном краљевству живели су Краљ и Краљица. Једне године је Краљица родила најлепши СОНИЈЕВ телевизор. Дали су му име Соника. Када је Соника напунила једну годину Краљ и Краљица су позвали три добре виле да подаре своје жеље. Прва вила је рекла „Емитоваће се ПИНК”, друга је рекла „Биће и Б.К.”. Пре него шта је трећа вила рекла свој дар дошла је четврта зла вила и рекла је: „Пуштаће се месечно 100 000 народних песама”. После свог говора нестала је. Онда је рекла трећа вила „Пошто немогу уклонити зле чини пуштаће се педесет песама на дан.”

Цело краљевство после 10 година полудело је од песама и побегли су. После тога се прочула прича, о Трновом телевизору. Та прича се прочула и до најдаљих градова. То је чуо и мајстор Михајло. Решио је да посети тај телевизор. Када је стигао до двора отишао је до једне собице. Тамо је затекао Сонику. Соника је рекла Михајлу свој проблем. Михајло је одмах схватио проблем и ишчупао све пријемнике који хватају народну музику.

Онда су се сви вратили у краљевство и живели срећно и дуго.

Некада давно живела једна свиња која је имала три прасета. У околини је долазио и одлазио зли вук.

Једног дана зли вук је покушао да узме једно прасе, али га је свиња ујела. Следећег јутра је са собом повео крокодила. Свиња је била уплашена па је рекла:

„Зашто си довео овог зелембаћа?”, упита она.

„Шта те брига”, рече јој вук. Вук оде сав нервозан, а крокодила је оставио. Сутрадан је довео змију. Свиња није хтела да отвори врата. Остави змију и оде. Вук је данима смишљао шта ће да уради па да прасићи изађу напоље. Прасићи су били гладни па је њихова мајка отишла да набере зелену детелину. Вук је видео да је њихова мајка изашла, па је одлучио да довете оркестар и једну певачицу. Прасићи су били задивљени. Потом се пришуњао и ставио све троје у велики џак. Свиња се вратила и видела да су њени прасићи нестали. Следећег јутра свиња се маскирала у једну фолк певачицу. Кренула је вуку да му се освети. Вук је отворио врата и видео једну врло лепу певачицу. Певачица је почела да пева: „Иди док си млад док имаш времена треба ми промена за лек и за...”

Вуку се свиђала песма па је пустио у нутра. Почела је да игра колце. Видела је џак и рекла: „Шта има у овом џаку?”, упита она. Вук отвори џак, а свиња рече: „Пусти их да иду се играју.” Вук их пусти. Она одмах оде за њима. Узме прасиће и врати их кући. Прексутра је отишла код њега, а са собом је повела аждају. Аждаја испљува ватру. Кућица је изгорела, а вук се спасао.

Одлучио је да их више не дира и рекао је да ће их служити до краја живота.

Некада давно у земљи телевизора живело је страшно чудовиште које је стално гледало телевизију. Оно је било богато. Људи су се бојали чудовишта, али једног дана оно је уместо саобраћајних знакова ставило на сваком ћошку телевизију. Људи су га заволели. Када би чудовиште извело свог кућног љубимца у шетњу људи су му се смејали, али после неколико дана и они су заволели телевизију.

На њој имају разни филмови који људи стално прате. Они изађу на улицу, понесу фотељу и седну поред телевизије. Чудовиште изађе прво и седне поред сладотелевизијске продавнице. Ту се наједе сладотелевизије, и онда је спреман.

Једном давно на Новом Београду живела је породица Милевић: отац Милојко, мајка Милојка, ћерка Милева. Мајка Милојка била је убеђена да је лепша од своје ћерке. Испоставило се да је Милева лепша од мајке и зато је избачена из куће.

Милева је била девојка која је стално излазила и играла сегу. Те вечери отишла је у дискотеку. За шанком стајало је седам шанкера. Мајка је стално испитивала своју ВЦ шољу. „Ох шољо, ко је најлепши на овом свету”, питала је Милојка, а шоља јеодговорила: „Па Милева ко би други.” Мајка је одлучила да је убије тако што ће умесити пицу и исцедити у њу отров из њене чарапе. То је и урадила. Премаскирала се у бабу и дала Милеви пицу. Милева чим је пробала пицу пала је у несвест. Мајка је почела да бежи али се саплела и поломила ногу. Шанкери су поставили Милеву на шанк висок два метра. Мало касније дошао је принц Абдула са авионом облика камиле. Покушао је да пробуди Милеву али није му успело. Један од најупорнијих био је принц Васја (рус) са блиндираним коњем. Касније су покушавали и шанкери али није им успело. Касније је дошао неки дизелаш у белом *В*М*Э*. Њему је и те како успело.

Њих двоје живели су заувек срећно, али је Милева остала алергична на чарапе и пице.

Једнога дана Црвенкапица се шетала шумом. Дрвеће је било у облику телевизора, а на телевизору су биле шуме као да су у стварности. Одједном, мој телевизор је прогутао Црвенкапицу. Црвенкапа се одједном нашла у мом стану. У корпици је носила чај, колаче, сок и остале посластице за баку. Али, у мојој кући је била њена бака. Телевизор је био као бакина кућа у коју је дошла Црвенкапа. Црвенкапа и ја смо се упознале и постале другарице.

Позвала ме је у другу собу у којој је била њена бака на телевизији. Дала јој је оне посластице које је понела од куће. Њена бака, Црвенкапа и ја смо поделиле посластице. Мој телевизор је одједном прогутао и баку, Цренкапицу и мене. Ми смо се нашли у шуми где су били: вук, и три прасета. Вук се слагао са прасићима, а пошто то уопште није могуће ми смо то приказали и на телевизији. Телевизор је као дрво чим му промениш канал као да си дрвету сломио грану па направи другу позу тако и телевизор промени емисију.

Телевизори су као дрво. Много су смешни и зими дрвеће облачи беле капуте, а у лето зелене, у јесен жуте. Много су смешни. Највише воле лето јер су онда зелени. Телевизори не мењају боје, али су у осталоме скроз слично.

Ова бајка као што је моја, можда никада неће бити опет као што је ова моја бајка. Небих волела да Црвенкапа препише. Ја мислим да је ова моја бајка на неки начин и чаролија са оним мојим телевизорима. Ови наши пријатељи су заиста чаробни. Црвенкапина бака је сада у орману тј. у телевизору.

Волела бих да Црвенкапа, њена бака и ја останемо заувек пријатељи. А, да они моји телевизори постану заувек шуме. Али, да се они не облаче у зелене, беле и жуте капуте. Молим вас, немој те га никада преписивати. Те моје чаробне телевизоре. Оне слатке посластице ћу морати да понесем са собом да ми не бих телевизори појели све, и попили. Волела бих да се увек не заборавимо.

Живели Ивица и Марица са маћехом и оцем. Живели су на Дедињу. Били су јако богати и имали су половног Фићу (ауто).

Једне ноћи дошао је Пера детлић и украо им половног фићу са црно белим тачкицама. Сутрадан су деца га деца видела и отела му половног фићу. Хтели су да га одведу маћехи, али га је брат случајно испустио и он је пао на земљу и пробушио им гуму. Позвали су шлеп службу они су после дугог времена дошли и одвели их кући. Маћеха је била сва љута што мора да плати шлеп службу. Пошто је била зима маћеха се оклизнула пала и на лицу места остала мртва.

Ивица и Марица су остали да живе са оцем и најзад су могли да играју: SEGA MEGA DRIVE 2, оног глупог НИНТЕНДО и оног жутог GEM BOY што му на оној досадној реклами испадају панталоне.