Иако се још праве по истом, старом рецепту који је добро чувана тајна већ 103 године, и данас се у Бечу дневно прода око 60.000 ових сендвича.

Прву продавницу Францисек Чешнијевски је отворио у Бечу, у Доротергасе број 1, на углу са Грабеном, у самом центру града. Та радњица и данас постоји, исто изгледа и има исту понуду. Налази се преко пута чувеног „Кафе Хавелка” у коме су се окупљали умни људи Беча тог времена, међу њима и Франц Кафка. И он је, као и многи, волео сендвиче Чешнијевски.

Особине Чешнијевски сендвича су: сви састојци (шунка, сланина, шампињони, паприка, јаја, краставчићи, рачићи, парадајз, туњевина...) иситњени су као паштета, због чега ови сендвичи лепо „клизе”. Сваки дан праве се свежи и не садрже конзервансе. Купац бира своју комбинацију намаза који му продавац потом маже на комадиће влажног црног хлеба (без корице) који се поједу у два „гриза”. Можете их појести у радњици или понети у кутијама разних величина.

Упркос променама у начину исхране, бризи за холестерол, линију и притисак, још најбоље иде комбинација шунка и јаје, харинга и црни лук и пилећа џигерица и краставчићи.

Чешнијевски је 1939. године препустио посао кћерки Марији која је, 1978. године, продала продавницу Ендруу Демеру уз услов да се придржава традиције Чешнијевских. А то је подразумевало не само да квалитет и садржај сендвича остане исти, него и да спољашњи и унутрашњи изглед продавнице остане онакав какав је био после Другог светског рата. У међувремену, Демер је отворио још шест радњи (једну у популарној Маријахилфер штрасе). Господин Демер придржава се, наравно, договора. Тако је задржана традиција, али ове радњице делују доста недопадљиво. Као неке соцреалистичке кухиње. Неупућени би се тешко одлучили да сврате. А и ко отвори врата, налетеће на навучене тешке црне завесе. Ако савлада и ту препреку и ипак се одважи да уђе, угледаће неочекиван призор: дугачак ред ћутљивих Бечлија свих узраста и занимања који стрпљиво чекају да изаберу свој намаз и однесу сендвиче на посао, кући или их поједу „с ногу”.

Тамо можете добити и пфиф, такође изум Чешнијевског, а то је осмина од литре пива, који су обожавале отмене госпође и који је освојио целу Аустрију.

Италијани имају пице, Французи кроасане и киш лорен, Американци бејгл (филовани ђеврек), Турци (добро, и ми) бурек, Шпанци тапасе, Мексиканци гвакамоло (изгњечени авокадо на чипсу), Јапанци суши, Руси пуњене блињи (као палачинке), Грци гирос, Енглези фиш и чипс... али, колико је нама познато, само један град има свој посебан залогај.

Ко дође у Беч, нека сврати на Чешнијевски сендвиче и пфиф. Укусно је, није скупо, другачије је и занимљиво за изговор.