Својевремено је спроведено једно истраживање о медијском садржају бајке. Оно је засновано на истини да је бајци прирођена промена.

Познаваоци тврде да је ово посебан вид књижевности: бајке се не читају - приповедање значи заједничко путовање. Заиста, бајка је уметничка форма која припада предању и има онолико верзија колико је и приповедача на планети. Међутим, штампа је отворила епоху планетарног спајања људи око исте приче, па је бајка у „глобалном селу” превазишла и просторне и „локале” пола, узраста, учености, културе, вере, обичаја... Захваљујући медијима, дакле, бајка је баш постала - што би рек'о Умберто Еко - отворено дело.

Познаваоци тврде још и да се бајке не тумаче - оне се гледају! Заиста, бајка је једна од најчаробнијих истина о животу који, поред шароликости и богатства значења, има много верзија и још више одступања. Ко се одважи да завири у то мноштво, отворено учествује у рушењу мита о једнозначности.

Поменуто истраживање отишло је још даље - учињен је покушај стварања нових медијских приказања бајки... У тој игри одважно је учествовало готово 500 (будућих) учитеља Србије. Правила су налагала да сви прво морају озбиљно да савладају теоријска полазишта о медијском читању бајке, потом и да учествују у истраживању којим су проучавани дечији ставови о медијима и њихов стваралачки став према бајци, а тек онда су најављена мерила за самосталне ауторске прилоге.

Књига је отворила бајци нове путеве кроз сликовнице, бојанице, стрип... Тако је учешће у истој причи дограђено и сликовним приказивањем. Издавачи обично имају своје илустраторе, а понекад за неколико издања исте бајке упосле неколико илустратора. Сваки од њих другачије види исти текст, па своје виђење другачије ликовно изражава. Тако се и наше слике (јунака, призора...) бајки разликују од издавача до издавача и од издања до издања.

Код бојаница некад имамо потпуну слободу у избору боја, а некад нам је она делимично ускраћена тиме што је ударна илустрација на насловној страни већ задата - обојена. У сваком случају бојанице, увек сами стварамо свој јединствен примерак књиге, при чему је онолико различитих јунака или призора колико је било и цртача.

Приче у сликама и бајци су донеле нова одела. Стрип је унео привид покрета, али је бајка овде подложна чак двострукој промени - у једном стрипу најчешће постоје два аутора. Писац текста и цртач стрипа усклађују своје доживљаје бајке и јединствено је приказују као причу у (покретним) сликама. И, наравно, опет ће све бити измењено у новом издању или код новог издавача...

Надаље, када је звучни филм одувао десет свећица на својој рођенданској торти, у производњи Волта Дизнија настао је први дугометражни цртани филм „Снежана и седам патуљака” (1937). Древна бајка доживела је свој нови живот у покретним сликама великог екрана. Поборници књиге никад нису одустали од битке против екранизације књижевног дела. Ваљало би их, за почетак, подсетити да се бабе и жабе не пореде, то јест, да се ради о два потпуно самосвојна језика изражавања (ту, свакако, дође и напад на став: Никад из великог књижевног дела није настао велики филм!, најочигледнијом чињеницом: Никад из великог филма није настало велико књижевно дело!).

Нови језици комуникације успостављени су и електронским и дигиталним медијима.

Радијски израз уприличио је бајци ново звучно сликање. Бајка је, заузврат, радију приуштила сву топлину породичног круга. И, опет, иста бајка у истој породици имаће онолико различитих гледања колико је и звуком сликаних приповедања.

А онда је телевизија учинила да се сва претходна читања бајке заодену готово опипљивом, а ипак тако нестварном одећом. На њој ће кројачи у виртуалном окружењу и те како имати посла.

„Бајкино ново одело” има разне шавове, а основни му је интерактивност.

Дизнијево издање „Изабери своју пустоловину” (1987, превод Лада Лоуг), за сваки наслов поставља иста правила читања: „Књиге имају своје јунаке. Ова књига помало је необична. То је књига о теби и Алиси (Пинокију, Успаваној лепотици итд.). И ти си јунак ове књиге. Све оно што се дешава у овој књизи зависи само од тебе. Ова књига не чита се од прве до последње стране. Додуше, чита се од почетка, али само до места где први пут мораш сам да одлучиш како ћеш даље. Тада окрени страну коју си изабрао, па ћеш видети шта се даље збива. Сваки твој избор одвешће те у нову пустоловину.”

Слично је и у видео-играма где је све задато у оквиру правила апликације - ако јунак не поступи према коду бајке, онда неће остварити задатак који је наметнут оригиналном верзијом. Овде је бајка, заправо, само изговор, а прво правило је: ако не играш како ваља, никад нећеш сазнати крај приче. Видео-игром не могу се разбити општа значења бајке, већ само посебна, којима се управља у зависности од понуђених могућности, а исказује преузимањем ризика, избегавањем погрешних покушаја, избором правих исхода... У задатој стратегији, слобода избора тактике никад није сведена на једнократну употребу - у бајци видео-игре увек имамо више (додуше, ограничен број) „живота”, условљених нашом вештином, брзином или меморијом.

Новије интерактивне игре (CD носи по једну причу/игру/бајку) заснивају се на више понуђених избора кроз које играч усмерава развој догађаја тако да у причу улази више пута, а да се њен крај не понови. Измена тока и овде је могућа, а интеракција се преводи у слободу маште и доживљај потпуног уласка у бајку.

1. Бруно Бетелхајм, ЗНАЧЕЊЕ БАЈКИ (1979, превод: Бранко Вучићевић): „Бајка је уметничко дело (...) у коме је демистификовано све под плаштом једнозначности. (...) Мотиви бајке нису неуротични симптоми, нешто што је човеку боље да рационално схвати, како би их се могао ослободити. (...) Ако (прималац) буде подстакнут да на свој начин зађе иза површине, извлачиће све разноликије значење из ових прича...”

2. Ирвинг Фечер, КО ЈЕ ТРНОВУ РУЖИЦУ ПОЉУПЦЕМ ПРОБУДИО? (1984, превод: Оливера Петровић и Гордана Јовановић): „Не само да је реч о систему обрта који се примењује у самом причању бајке, већ је реч и о пародијском прегледу могућих књижевно-критичких метода који свакако нису везани само за бајке” н

3. Џејмс Фин Гарнер, ПОЛИТИЧКИ ИСПРАВНЕ БАЈКЕ ЗА ЛАКУ НОЋ (1994, превод: Весна Подгорац): „Чувене бајке, као што су 'Царево ново одело', 'Три прасета', 'Пепељуга', 'Снежана и седам патуљака' и остале, овде су врло духовито и актуелно 'осавремењене' и иронично прилагођене данашњим временима, на начин који ће вас забавити, пренети вам њихов дух мудрости, али и натерати да се помало замислите над нашим животима и стварношћу”. Ево шта неке познате личности кажу о овим бајкама:

4. Издање КОБАЈАГИ БАЈКЕ (1992, у ориги-налима су равноправно наведена имена аутора прича и илустрација, превод Светлана Безданов Гостимир) нуди нове „истине” за старе бајке (најчешће простом заменом добрих и лоших јунака) - Вук прича „Црвенкапу” (Дела Роланд и Мајкл Монтгомери); Вештица „Ивицу и Марицу” (Шила Блек и Арлин Клемушин); (полу)Сестра „Пепељугу” (Расел Шорто и Т. Луис): „Сви ви добро знате причу о две зле полусестре и Пепељуги која се на крају удала за принца. А кладим се да вам нико није открио праву истину. Елем, Пепељуга је била лепа и паметна, али је имала и једну веома лошу навику - уживала је у измишљању прича. (...) Кад се пронео глас о принчевом балу, Пепељуга је одмах смислила причу: 'Ја сам само сирота девојка у ритама.' (...) Летећи низ степениште, изгуби једну ципелицу. Мислите ли да се вратила по њу? Наравно да није - ето како је бринула о својим стварима! (...)” Удала се за дебелог и смешног принчевог даљег рођака. „Били су идеалан пар. Преселили су се у скромну кућицу, коју су звали небеским дворцем, и проводили време причајући једно другом чудесне приче. Људи кажу да су били тако даровити да су деци широм царства поклањали најлепше бајке. Тако су постали најпознатији бајкотворци на свету...”

5. „Биле две дино-бебе (TV serial of animated cartoon DINO BABIES in the episode Crumby Trails To You, written by Ken Koonce and Michael Merton), по имену Ивица и Марица. Једног дана пођу у шетњу шумом. (...) Ускоро угледају кућицу од слаткиша. (...) Вештица их је тако намецала да нису могли да уђу у пећницу (која неодољиво подсећа на телевизијски екран). Пошто их је бацила на строгу дијету, вештица сконча у пећници, а дино-бебе нађу пут до куће пратећи дубоке трагове птице, нагојене од мрвица њиховог хлеба. Онда одлуче да до краја свог дугог дино-живота неће јести слаткише. А траг од мрвица? То уопште није важно”.

6. Или: како би било да је мотив из бајке „Лепотица и звер” преписан у филму „До последњег даха” (Жан-Лик Годар, 1959, римејк: Џим Макбрајд, 1983), или можда у филму „Непристојна понуда” (Едријан Лајн, 1993)? Да ли бисте рађе ушли у бајку или у поменуте филмове? Учините то на сопствени ризик...

7. А шта ако је Звер - телевизија? По Креманском пророчан-ству, једнога дана „човек ће више веровати своме сокоћалу него своме комшији”. Сугестивност телевизије срачуната је на слабости лепотице публике. Сви ми, како каже Војислав Жанетић, „функ-ционишемо по менталним шематима које нам је стандардизовала телевизија: лепа жена је она из ТВ спота Џорџа Мајкла, јурњава је преписана из филмова Волтера Хила, полицајац је онај који има дозволу за убијање... ТВ гута све медије”.

8. Својевремено су овдашњи „Вампири” имали музички спот за нумеру „Нећу” - као комбинацију живих учесника и анимације пластелина - оживотворен у причи о Маратонцима (јесте, оних који трче почасни круг): Елвису, Принсу, Мадони и тако редом...

И, наравно, наставиће се...