Почетком октобра 1854. године, у јеку Кримског рата, савезничке снаге озбиљно су угрозиле Севастопољ. Главнокомандујући руских трупа, принц Мењ-шиков, одлучио је да изврши удар на англо-француско-турску базу, постављену у Балаклави, те тако олакша положај бранилаца тврђаве. Главну колону у нападу требало је да чине 45. азовски, 46. дњепровски, 47. украјински и 48. одески пешадијски пук, тешка батерија бр. 4, лаке батерије бр. 6, 7 и 8, као и Друга хусарска бригада. У састав коњичке бригаде улазили су 9. кијевски хусарски пук „његовог императорског величанства, војводе Максимилијана Лихтенберга”, 10. ингерманландски хусарски пук „великог војводе од Саксе-Вајмара”, Уралски козачки пук бр. 1, Донски козачки пук бр. 52 (са осам топова тешке донске батерије бр. 3), те 2. резервни комбиновани улански пук (тзв. Јеропкинови копљаници, које су чинили ескадрони 6. волинског, 10. одеског, 9. бугског, те 5. литавског уланског пука). Напад главне колоне требало је да подрже 61. владимирски и 62. суздаљски пешадијски пук, тешка батерија бр. 1 и дивизион лаке батерије бр. 2. Већина бораца обе колоне, прекомандована из Кишењева, односно, из састава Дунавске армије, на Балкану је стекла богато искуство у борбама с Турцима.

Ноћ пред битку прекаљени ветерани били су посвећени сопственим мислима, молитвама, али и малим обредима, проистеклим из искуства, „шестог чула” или празноверја. Коњаници су распакивали и облачили чисто доње рубље - да достојно буду сахрањени ако погину. Земљацима из других јединица предавали су замотуљке са малим свотама новца намењеног, у случају погибије, за прву испомоћ породицама. Након тога потпуно су се посветили најбољим пријатељима - коњима. Пажљиво су их тимарили, хранили и посматрали сваки њихов покрет. Уколико би животиња њиштала и ваљала се по трави - то је, наводно, значило да предстоји дуги марш. Ако би коњ одбијао храну и стајао погнуте главе, тиме је предсказивао своју смрт. А ако би трљао главом груди власника, то је био „сигуран” знак погибије коњаника. Поручник 2. уланског пука Корибут-Кубитович у мраку је затекао старог коњаника, једног од најпоштованијих у пуку, како јеца уз свог коња. На питање зашто плаче, војник је одговорио: „Како не бих плакао, Ваше благородије. Сутра ће моја Јунона погинути (иначе, у пуку познат као дивљи коњ који је слушао само свог власника). Осам година ме је верно служила, слушала сваку моју реч, а сад, погледајте: цео дан није узела ни залогај хране, само ме тужно гледа. Сутра ћу остати без своје љуби-мице, нико више неће тако да ме воли.” Празноверје или не, али, Јунона је заиста убијена у јуришу.

Кнез Мењшиков је 25. октобра 1854. године, у 7.00 часова, са обала Чернаје покренуо трупе према непријатељским положајима. Бојиште испред Балаклаве чиниле су северна и јужна долина, међусобно раздвојене брдском косом Воронцов. У почетној фази битке учествовали су Азовски, Дњепровски, Украјински и Одески пук, лаке батерије бр. 6 и 7, те тешка батерија бр. 4.

Основни задатак руске пешадије био је да заузме редуте изграђене на падини Касавејске (Воронцовљеве) косе према северној долини, који су штитили прилаз савезничком логору иза јужне долине. Руси су прецизном артиљеријском и пешадијском ватром, те бајонетским ударом, брзо разбили Турке. У руским рукама нашли су се непријатељски редути 1, 2, 3 и 4, у којима је заплењено 7 исправних британских гвоздених топова калибра 12 фунти (125 mm). Приликом повлачења британски подофицири, који су командовали турским артиљерцима, успели су да забију клинове у фаље осталих оруђа и тако их привремено онеспособе. Пошто је редут бр. 4 био исувише удаљен за извлачење заплењених оруђа, генерал Скудери наредио је стрелцима из Одеског пука да униште све топове које су затекли у утврђењу.

Тако су се Руси нашли изнад јужне долине. На њиховом путу према британском складишту у месту Кадикој, и даље, према Балаклави, на једној малој узвишици налазило се само 700 бораца шкотског 93. Сутерланд Хајлендер пешадијског пука, на челу са сер Колином Кембелом и једна батерија од 6 топова. Брђанима се придружило и око 1000 Турака избеглих из напуштених редута. Знатно даље, на брду Хибланк (Морнарички висови), изнад Балаклаве, налазило се 1200 британских маринаца са 26 топова.

У жељи да искористи почетни успех, руска команда је генералу Рижову наложила да хусарском бригадом, преко јужне долине, нападне британска складишта у Кадикоју.

Рижов је командовао 10. ингерламандским и 9. кијевским хусарским пуком, 1. уралским козачким пуком, као и лаком коњичком батеријом бр. 12. У 8.30 часова, руска коњица, дотле распоређена између редута 3. и 4, полако је почела да се спушта у долину. У том тренутку, под артиљеријском ватром нашле су се обе супротстављене стране: руске коњанике тукла је британска морнаричка батерија са Хибланка, док је на Шкотланђане ватру отворила руска артиљерија из северне долине. Да би избегао непотребне губитке, сер Кембел је 93. брђански пук привремено повукао иза узвишења. У тренутку када се руска коњица приближила на домет мускета, Кембел је „избацио” Шкоте испред косе, постројио их у две линије и наредио: „Људи, одавде нема повлачења. Ту где стојите, морате умрети!” Код Руса, напред су галопирали не много дисциплиновани козаци. Земља која је прштала испод копита, козачко халакање и блесак сабљи и копаља, није утицао на прекаљене брђане. Хладнокрвно сачекавши да се Уралци приближе, Кембел је наредио да обе врсте опале по један плотун. Сасређена ватра одбила је први, па други јуриш уралског козачког пука. За то време Рижов је, слично француском хероју из Наполеонових ратова, Марату, јашући испред својих коњаника без сабље у рукама, повео хусарску бригаду у напад. У првој линији налазило се 6 ескадрона Ингерманландског пука, чија крила је штитило осам топова и два ескадрона. Иза њих, распоређен у нападним колонама, налазио се Кијевски хусарски пук. Али, прецизна ватра Шкотланђана зауставила је и руске хусаре.

Осим тога, Рижов је приметио јаке британске коњичке снаге које су пристизале у помоћ Кембелу, па је обуставио даљи напад. Када су неки млади војници, понесени жаром борбе, покушали да крену на Русе бајонетом, Кембел је хладнокрвно прокоментарисао: „Деведесет трећа, деведесет трећа, не одобравам такву неконтролисану импулсивност.” Шкоти су остали непомични, „као танка, црвена линија”, како је написао дописник британског „Тајм-са”. Од тада је појам „танке црвене линије” постао синоним за границу између храбрости и кукавичлука, али и дисциплине и самовоље.

Рижов је релативно брзо успео да прерасподели своје коњанике. Пред њим се, на само 100 јарди, нашла Тешка коњичка бригада генерала Јорк-Скарлита, коју су чинили: 4. пук краљевских ирских драгона, 5. драгонски гардијски пук, 6. драгонски пук Инискилин, те пук Скот Грејс. Развила се крвава коњичка борба. Капетан Хитров, командир 1. ескадрона 10. ингерманландског хусарског пука, рањен је с неколико пушчаних хитаца и удараца сабљом. Британски драгони су га окружили покушавајући да га докрајче или заробе. Хитровљеви улани видели су околност у којој се нашао њихов претпостављени. Трпећи велике губитке, кренули су му у помоћ. Увидевши да ће људи узалудно изгинути, Хитров је наредио да се врате а сам је наставио неравноправну борбу. Када му је коњ убијен, Британци су успели да га савладају и заробе. Одмах је пребачен на болнички брод али, преминуо је на путу до војне болнице коју је Флоренс Најтингел водила у Скутртију, једном од предграђа Истанбула.

Друга епизода говори о особинама руских војника. Усред борбе, убијен је коњ генерала Рижова. Видевши ово, подофицир „вајмарског” пука дојахао је до команданта и уступио му свог коња. Ризикујући да буде убијен или заробљен, подофицир је скинуо генералско седло, ухватио једног британског коња, раседлао га, опремио Рижовљевим седлом, узјахао га и пробио се до својих људи. Када су га упитали зашто је ризиковао живот због седла, подофицир је запрепашћено одговорио: „Шта, зар да непријатељ заплени седло руског генерала?”

У сваком случају, храбро држање Шкота и интервенција британске тешке коњице обезвредили су руске напоре да се пробију до Балаклаве. На први поглед, иницијатива је прешла на страну савезника.

Свим британским снагама командовао је остарели Фицрој Сомерсет, први барон од Реглана, познат, између осталог, и по браку са сестричином легендарног војводе од Велингтона. Реглан је био ветеран Наполеонових ратова и у бици код Ватерлоа изгубио је десну руку. Том приликом, типично за Британце, хладнокрвно је рекао хирургу: „Немојте да однесете руку док са ње не скинем венчани прстен.” Да би, упркос инвалидности, сачувао складан изглед униформе, наручио је нарочит мундир са рукавима који су полазили од крагне. Тако су настали и данас популарни „раглан рукави”.

Коњицом је командовао Џорџ Чарлс Бингам, трећи ерл од Лукана, иначе ожењен сестром Џејмса Томаса Бруденела, седмог ерла од Кардигена, команданта Лаке коњичке бригаде. Ове брачне везе стварале су прикривено надметање двојице генерала.

Британска команда, смештена на узвишењу Сапон Риџ, имала је одличан преглед бојишта. Очито је било да се Руси распоређују дуж падина северне долине. У селу Комари смештен је 1. батаљон Дњепровског пука са дивизионом тешке артиљерије. Уз редут бр. 1 налазио се батаљон Азовског пука са 6 топова. Редут бр. 2 посео је 2. батаљон Дњепровског пука са 6 топова. Иза њих налазио се дивизион тешке артиљерије бр. 4 и Украјински пешадијски пук, те два преостала батаљона Дњепровског пука. Десно крило штитио је Одески пук са 8 топова, а иза редута бр. 3 мировао је 2. резервни комбиновани улански пук. На крају долине налазило се 12 топова Донске козачке батерије бр. 13 и лаке коњичке батерије бр. 12, а иза њих цела коњица генерала Рижова, која се, након сукоба са Скерлитовим момцима, повукла из јужне долине.

Прва мисао лорда Реглана била је да спречи Русе да одвуку топове заплењене у редутима 1, 2, 3 и 4. Наређење је проследио Лукану, а Лукан свом подређеном, лорду Кардигену. Курир који је преносио писане наредбе повремено их је и сам тумачио. Био је то капетан Луис Едвард Нолан. Нолан је био официр од каријере. Без политичке или друштвене залеђине, пробијао се искључиво интелигенцијом и даровитошћу. Завршио је обуку у нашим крајевима, као питомац аустријског 10. хусарског пука „Фридрих Вилхелм III, краљ Пруске”. Био је један од најбољих јахача у војсци, говорио је више језика, а бавио се и писањем књига о коњима и историји ратне вештине. Код њега се постепено развијала сујета али и презир према официрима који су чинове стекли захваљујући друштвеном положају. Реглан је Нолана изабрао за „галопера” (курира) управо због јахачког умећа. Наиме, био је сигуран да капетан најбрже може да пренесе наређења до лаке бригаде, око 200 метара удаљене од командног места.

Иако се права истина никада неће сазнати, изгледа да је Нолан био један од виновника неспоразума који су довели до уништења Лаке коњице. Нестрпљив и импулсиван, за тадашње појмове дрзак, Нолан, као једини посредник између зетова који су се међусобно презирали, довео је до потпуне забуне.

Реглан је командовао можда најбољом, али и нај-скупљом коњицом на свету - Лаком коњичком бригадом. Борбени поредак јединице смештене на почетку северне долине био је: у средишту прве линије 17. улански, 11. хусарски на левом, те 13. лаки драгонски пук на десном крилу. Друга линија: 4. лаки драгонски на левом и 8. хусарски пук на десном крилу. На челу бригаде, испред прве линије, па и штаба бригаде, утегнут у униформу 11. хусарског, стајао је командант бригаде.

Када му је Нолан донео наређење да нападне непријатеља који одвлачи топове, Кардиген, који са свог положаја, осим оруђа и коњице на супротном крају, није имао преглед руских снага и догађаја дуж обе стране долине, љутито је упитао: „Ког непријатеља и које топове треба напасти?” Нолан је неодређено показао на долину и узвикнуо: „Тамо су, сер, ваши топови. Тамо је непријатељ.”

До тог тренутка, британска Лака коњичка бригада мирно је стајала на почетку северне долине. Крајње изнервиран таквим неразумљивим наређењем и дрским Нолановим понашањем, Кардиген је у 11 часова издао команду за покрет. Уз рески звук челика, на сунцу је блеснуло 673 сечива. Бојиштем је завладао мук. Утегнута у црвено-плаве униформе, у беспрекорном поретку, као да је на паради усред Лондона, бригада је кренула ка погрешном циљу. Уместо према оближњим редутима са заплењеним топовима, Кардиген је повео право према целокупној руској артиљерији, на крају долине дуге 3000 корака! Руси су се у чуду крстили размишљајући да ли су Енглези пијани или толико лудо храбри.

После 50 јарди, које је прешла у муклој тишини, без дејства непријатељске пешадије и артиљерије, бригада је наставила касом.

Ту почиње још једна загонетка. Нолан се, иако на дужности курира, није вратио у штаб. Обучен у тамноплаву униформу 15. хусарског пука, јашући коња из 13. лаког драгонског, замолио је пријатеља капетана Вилијама Мориса, команданта 17. уланског пука, да учествује у нападу у саставу његове јединице. Нолан је изненада, и поред опомене капетана Мориса, излетео из беспрекорног поретка бригаде, догалопирао до лорда Кардигена и, машући сабљом изнад главе, почео нешто нера-зумљиво да виче. Кардиген је схватио да Нолан жели, мимо свих војних и џентлменских правила, да преузме вођење јуриша. С друге стране, неки сведоци из 17. уланског пука тврде да је Нолан покушавао команданта да упозори како се упутио ка погрешним циљевима, те да је викао: „Скрени бригаду, по три, улево!” У том тренутку, високо изнад коњаника, експлодирала је прва руска граната. Картеч је погодио Нолана у леву страну груди и на месту га убио. У самртном грчу, капетан је испустио сабљу, али је остао у седлу са уздигнутом руком. Коњ је одгалопирао назад, тако да је Нолан на земљу пао далеко иза бригаде. Касније је Кардиген Нолана прогласио кукавицом који је покушао да побегне са бојног поља „вриштећи као жена”. Командант Тешке бригаде лорд Скарлит на то је одговорио: „Никада више немој то да кажеш. Управо смо пројахали поред његовог мртвог тела. То је прва жртва јуриша.” Али, сујетни Кардиген изјавио је како је капетан „урлао као пас и умро као пас”, те је забранио да се достојно сахрани. Ноланово тело бачено је у јарак поред пута и ту сахрањено без икаквог обележја.

У сваком случају, Руси су се отрезнили и са чела, и са оба бока, на наступајућу бригаду отворили ураганску артиље-ријску, картечну и пешадијску ватру. Уз врисак коња, у облаку барутног дима и прашине, коњаници су падали као снопље. То, међутим, није утицало на хладнокрвног Кардигена који је и даље мирно јахао на челу, сабље нехајно пребачене преко десног рамена. Гледао је право испред себе у уста руских топова ниједном се не окренувши. Само је повремено смиривао коњанике који би излетали из врсте: „Мирно, 17. улански, мирно. Сабиј редове. Ближе центру, ближе центру. Џонсон, мало назад, држи врсту...”

Коначно, првих 50 Британаца, углавном из 13. и 17. пука, са Кардигеном на челу, успело је да стигне до топова на крају долине. Коњаници су сабљама почели да секу топовске посаде које су се трудиле да извуку оруђа. У том тренутку руски принц Радзивил препознао је Кардигена кога је, у боља времена, виђао на баловима у Лондону. Одмах је наредио групи козака да заробе лорда пазећи да га не повреде. Козаци су окружили Кардигена и уперили копља. У општој напетости, један шиљак случајно је генерала ранио у ногу. Лорд се, међутим, није освртао на непријатеља. За њега, као племића и генерала, било је испод части да се бори са обичним војницима. Хладнокрвно је окренуо коња и, лаганим касом, одјахао у правцу полазног положаја остављајући бригаду у јеку битке. Како су козаци имали наређење да му поштеде живот, нису могли учинити ништа друго до да га пусте да мирно одјаше.

У међувремену, међу топове је улетео остатак бригаде - углавном коњаници 4. лаког драгонског, који су преживели паклени пут од 3000 корака. Огорчени погибијом другова, драгони су, као самураји, почели сабљама да секу преживеле руске артиљерце. Ваздух је био испуњен димом, вриском, реским звиждуком сечива и мирисом крви. Један британски официр, полулуд због кланице у којој је учествовао, подигао је у ваздух крваве руке и неразговетно заурлао.

Када су сви руски артиљерци побијени а топовски лафети и каре испревртани и поломљени, преживели Британци, у незадрживом галопу, улетели су међу збуњене коњанике Уралског козачког пука бр. 1 који су почели да се повлаче улево. Козаци су улетели у редове „вајмарских” хусара потискујући их на коњанике „лихтенбергског”, Кијевског пука. Створило се ужасно крваво клупко у коме се није знало ко кога сече. Британци су искористили ову забуну и, у ешелонима, како су и пристизали, почели да се враћају на почетни положај. Но, и ово је био пут кроз пакао. На њих је поново отворена бочна артиљеријска ватра, те ватра руских пешадијских јединица постројених у каре. Британце су потпуне пропасти покушали да спасу француски савезници. Генерал Далонвил наредио је 4. француском коњичком пуку афричких ловаца да нападне руску артиљерију. Французе је помоћ савезницима скупо коштала - већина њих страдала је под ударцима бајонета 61. владимировског пешадијског пука.

Највећа опасност за остатке Лаке бригаде био је, свакако, 2. комбиновани резервни улански пук Јеропкина, који је чекао у заседи између редута 2 и 3. И овде је, међутим, дошло до недопустивих пропуста. Као прво, 48. одески пешадијски пук, видевши у даљини коњичке ескадроне с коњима различитих боја (руски пукови имали су све коње исте боје), помислио је да се ради о Енглезима, па је на сопствене улане отворио ураганску пушчану ватру. Јеропкин је једва успео да обавести пешаке да се ради о кобној грешци. Само што је јединицу средио од последица „пријатељске” ватре, наишли су Енглези, углавном из 13. лаког драгонског и 17. уланског пука. Јеропкин је командовао јуриш. Након снажног бочног удара развила се појединачна борба. Јеропкин се нашао окружен тројицом Енглеза. Једног је убио хицем из пиштоља, другог је ликвидирао верни подофицир Мукха, док се за трећег побринуо Јеропкин на типично руски начин: прво га је песницом снажно ударио у лице, а када је несрећник клонуо на врат коња, задао му је ударац у слепоочницу. Поручник Павлов нашао се лицем у лице с двојицом британских драгона док му је трећи зашао иза леђа. Када је поручников коњ убијен, изгледало је да је у безизлазној ситуацији. Тада му је у помоћ притекао подофицир Ивченко. Сасекао је једног, а Павлов је лично убио преостала два противника. Само неколико метара даље, у тренутку када је британски пуковник Вилијам Џенинс сјахао са рањеног коња, на њега су налетела три руска улана. У немогућности да се брани сабљом, Џенинс је потегао револвер, прецизним хицима оборио двојицу Руса, а трећег натерао у бекство. Остатак Британаца успео је да се пробије, па су се улани припремили за долазак следећег ешелона у повлачењу.

Ускоро су у даљини угледали коњанике на тамним коњима, обучене у црне душанке опточене златом - коњанике који су потпуно одговарали изгледу 9. кијевског хусарског пука. Тек када су се потпуно приближили, Јеропкин је видео да се ради о остацима британског 11. хусарског и 4. лаког драгонског пука, са лордом Џорџом Пеџетом на челу. Ту настаје још једна загонетка. Или Руси нису имали више времена да се саберу и правилно поступе или су закључили да остатке храброг противника треба пустити да прође. У сваком случају, лорд Пеџет тврди како је пројахао „чешући” се о врхове руских копаља.