Не зна се кад је настао, исто као што данас мало који дошљак зна како да стигне до њега. И понајчешће га брка с градом тамо горе на Дурмитору, само што су овде, чини се, жабе много гласније и кудикамо скупље: странци, махом Италијани, за килограм нуде два евра. Мештани, пак, више воле да се рву (отуд, можда, и име оближњем селу Рваши) с краповима (врста шарана са Скадарског језера) и укљевама (језерским сарделама), специјалитетом овог поднебља. Не зна се да ли су бољи свежи или димљени, а и цена им је сасвим посебна - до десет евра за килограм сушеног крапа. Жабе су, засад, безбедне.

Извесно је да име града потиче од жаба које су овде, изгледа, убедљиво најпостојанији становници. Поузданих података кад је настао нема, мада су неки историчари склони да настанак његових утврда сместе у прву половину 10. века, у време владавине византијског цара Константина VII Порфирогенита. Мора да је „рођен у пурпуру”, како су због рођења у пурпурној палати царског двора у Константинопољу називали принчеве и принцезе, видео да је то камено купасто узвишење савршено да се утврди још једна важна тачка големог Царства. Могуће је да су тада и Војислављевићи, уз своју Дукљу, овде оштрили стреле и као неприкосновени господари простора између Неретве и Бојане виркали куд ће и шта ће пред много јачим непријатељем.

Два века доцније поп Дукљанин, свештеник из Бара, у свом „Летопису” помиње га као Луг, средиште жупе Подлужје, а народни певач га својата у стиху: „У Жабљаку, подлушкоме граду...”

Први писани траг потиче из млетачких извора, а тиче се 1453. године када се у њему налазила војска деспота Ђурђа Бранковића водећи нимало нежне бојеве с одредима Стефанице Црнојевића. После одласка српског деспота постаје престоница господара Зете и добија званичан назив Жабљак Црнојевића.

Камени остаци некада и те како важног града нису претерано причљиви. Шкрти подаци дотекли до нашег времена веле да га је најпре и понајбоље утврдио Иван Црнојевић, у народу познатији као Иван-бег. На пушкомет далеко од Турака, који су као плима надирали са свих страна, он је вештим дипломатским играма успевао да од Венеције добије помоћ, али и мајсторе за градњу града на ветрометини времена и простора. Тако је на купастом каменитом узвишењу - окружен рибом пребогатим водама Каратуне, Морачице, Шегртнице и Сјераве - никло утврђење које је посади обећавало безбедан живот.

Шест кула које су као платно спајали бедеми дебели и до два метра а високи дванаест међило је простор од око 1500 квадратних метара. Унутар зидина које су имале само једна огромна гвоздена врата налазио се двор господара Зете (који је једно време био и млетачки војвода), касарна, црква посвећена светом Ђорђу и уобичајена цистерна за воду. Одозго, кроз назубљене отворе намењене стрелцима и копљаницима, као на длану пружао се поглед коме је мало чије кретање могло да промакне. Доле, ван утврде, у подграђу, живеле су занатлије али и земљоделци. Јер, тада су се око Жабљака Црнојевића таласала најплоднија поља житарица.

Ипак, тада ни много већи и утврђенији градови нису могли дуго да одолевају најезди са Истока, па је Иван Црнојевић 1475. године своју престоницу изместио на нешто удаљенији и неприступачнији Обод, изнад Ријеке Црнојевића где је његов најстарији син Ђурађ 1493. године основао најстарију штампарију на јужнословенским просторима. Турци су освојили Жабљак 1478. године, када је беглербег Сулејман с јаничарима савладао посаду пошто се Иван-бег већ склонио на сигурно.

Отада ће, тачно наредна четири столећа, Жабљак бити турски град мада га је 1481. године, уз помоћ Венеције, Иван Црнојевић накратко вратио. Потом је престоницу пренео на Цетиње и у историју ушетао и као оснивач града под Орловим кршем. У међувремену нови господари Жабљака прво су на месту цркве подигли џамију, а онда додатно утврдили куле и бедеме. Јер, град је био на раскршћу важног караванског пута између Солуна и Дубровника, али и на даноноћној мети Црногораца и свеприсутних Млечана.

Трагови у турским књигама из 16. века кажу да се Жабљак Црнојевића налази на граничном и опасном месту, између брда Шестан и Карадага (Црне Горе), па је потребно да се варош оживи. И град, посебно подграђе, насељавају номади луталице који добијају посебне повластице али и обавезе. Дужни су да поправљају зидине и друга здања у тврђави, као и мостове и путеве у околини. Први људи су, уобичајено у то време, били ковачи који су бринули о оружју и оруђу, али и свим оним алаткама без којих је био тешко замислив живот средњовековног човека усредсређеног на земљоделство.

Которанин Марјан Болица у свом опису Скадарског санџаката 1614. године бележи да је ово снажна и савремена тврђава у којој је столовао господар Иван Црнојевић и да сада градом управља диздар ага и турски господар. Наводи још да у подграђу има око 250 домова, да се становници углавном баве ловом на укљеве и крапове које извозе све до Стамбола и Венеције и да је највећи број њих „дритто сервиани”, српске вере.

Црнојевићи су се још једном вратили у град коме су подарили своје име. Реч је о Станиши, најмлађем сину Ђурађа штампара. Као турски намесник, потурчивши се у Цариграду под именом Скендер-бег, владао је из Жабљака у време кад се Црна Гора издвојила из Скадарског санџаката. Било је то од 1514. до 1528. године, а његово господ(ар)ство упамћено је по злу.

У граду су се иначе често окупљали одреди који су упадали на подручја која је, још, држала Црна Гора, а били су и страх и трепет за приморске поседе Млечана. У њему, али и око њега, већ се створио повлашћени слој који је газдовао богатим поседима тимарима плодне земље, надалеко гласовитим виногорјем и водама дарежљивим рибом. Крај 16. и 17. век означавају процват Жабљака, али и муке околних црногорских племена која су свакодневно изложена зулуму градских господара. Покушај да 1788. године, под владиком Петром I Петровићем, на препад освоје утврду завршен је неславно.

Слава ће стићи касније...

Може се рећи да је на почетак краја Жабљака Црнојевића више утицао хир природе него „свијетло оружје и срце у јунака”. Између 1835. и 1840. године нагло је порастао ниво језера и дотад житородна равница све је више наликовала баруштини која је стизала до подножја бедема. Наиме, Дрим је својим наносима немилице засипао корито Бојане, једине језерске отоке, и води је запречен уобичајен вековни пут према мору.

А онда је, у једном налету, у зиму 1858/59. године, рукавац Дримац силовито скренуо у правцу Бојане, затрпао њено корито и створио велики спруд. Тада је огромна маса воде уместо у море потекла узводно, Бојаном у језеро. Ниво језера попео се за око два метра и поплављени су велики простори плодних њива али и околна насеља. То потврђује и географска карта из 1827. године на којој су уцртана села која су се налазила на простору данашњег језера. Један географ који је језеро проучавао почетком 20. века записао је:

„И данас многи сељаци имају судске турске карте (тапије) о куповини појединих парцела земље које сада леже овде под водом.”

Други писани траг то овако објашњава:

„Поље поплави вода. Где се пре 60 година сејала пшеница, ту данас плове пароброди. Где је пре 150 година био виноград, ту сад расте лопух и касароњ и вода лежи преко лета. Што је сељак пре продавао, то данас купује...”

Вода која више није имала куд отерала је многе људе, а села - попут Салковине, Сарика и Балија - заувек су нестала у њеном муљевитом дну. Турска, већ на издисају, покушала је да спасе што се спасти могло, па је 1870. године упослила своје војнике у намери да регулише ток Дрима. Изграђене су примитивне преграде од прућа и насуте камењем, али то је трајало до прве следеће бујице. У међувремену су неке друге бујице дрмале град саграђен од камених квадара и за генерације остале као драгоцено штиво о, ипак, моћи „свијетлог оружја и срца у јунака”...

Главни јунак свих прича које с било којим од ово мало мештана намерник данас заподене о Жабљаку Црнојевића свакако је Кењо Станков Јанковић, романтични јунак средине 19. века. И, тада, кад крене прича, лаконого ће да те одведу до споменика њему и његовим дружинама (баш тако, дружинама) и успламтело устврде да смо ми, ако је тачно да је историја учитељица живота, вечити и непоправљиви понављачи. Овако.

Први отворенији и жешћи сукоби између жабљачких Турака и околних црногорских племена почели су кад су Цеклињани, припадници нахије тик уз Језеро, купили право на риболов. Сталне чарке експлодирале су сто година касније, почетком 1835: Турци су из заседе убили двојицу угледних Цеклињана, а потом двадесеторицу јавно избатинали насред трга у утврди. Освета је спремана кратко и у најстрожој тајности.

Кењо Станков је с једанаесторицом завереника кренуо право на утврду коју је чувало стотинак војника. Ноћу су се потрпали у два чуна, са све мердевинама и неколико килограма меса. Мердевине су им биле потребне да се узверу уз четрнаест метара висок бедем на северној страни чију је висину, уз помоћ клупка вуне, измерила једна жена од поверења. Месом су утишали буљук паса које су Турци, због предострожности, држали испод самог бедема.

Тихо су се ушуњали у уснули град и без испаљеног метка успели да на највишој кули подигну црногорску заставу. Ујутру, кад су видели мрски барјак на свом поседу, Турци су помахнитали, али већ је било касно: све кључне тачке у граду биле су заузете. Заповедник Јакуп-ага покушао је да пружи отпор надајући се помоћи споља. Узалуд, јер су завереници запосели једину капију која је постојала, а онда су им у помоћ дотрчали други Цеклињани.

Прича вели да је ага у сумрак истакао белу заставу и да су га завереници, као што су и обећали, пустили да изађе из града. А онда је настао русвај: пуних осам дана топовима је гађано подграђе и готово сравњено са земљом, а и град је у приличној мери оштећен. Онда се на коњу, скрушен, појавио владика Раде, Петар II Петровић Његош. Запенушаним ослободиоцима рекао је да, на тражење Русије коју су притисле друге велике силе, морају да напусте град. Послушали су га и, с богатим пленом, отпловили према Ријеци Црнојевића. Нису заборавили да понесу и два топа - „крња” и „зеленка” - који су све до 1916. године стајали испред Цетињског манастира, као опипљива успомена на прво освајање Жабљака.

Али, Кењо је то учинио и други пут. Сад с нешто бројнијом дружином, њих двадесет осморо, успео је да 1852. поново надмудри посаду. И тада им је радост била кратковека. Овога пута их је књаз Данило, опет на притисак великих сила, замолио да напусте град јер се повлачила граница Црне Горе с Турском. Повучена је одмах поред Жабљака који је остао - Турској...

Тек 1878. године Жабљак Црнојевића коначно је припојен Црној Гори. Кењо Станков Јанковић није био жив.

Потоња времена само су потврдила наставак пропадања овог некад важног и лепог средњовековног града на Скадарском језеру. Катастрофални земљотрес од априла 1979. године као да му је задао коначан ударац, рушевине су додатно урушене и само баш радознали и лаконоги намерник покаткад прође кроз једну једину капију. Тада су нестали и многи извори питке воде и данас у њему столују само јата птица. Жабе су и даље доле, под бедемима, врло гласне. У петнаестак кућа подграђа дим је све ређи.

Кад вода надође, а то је највећим делом године, до њега се може једино чуном. Иначе, може се друмом и мостовима од Голубоваца, месташцета десетак километара од Подгорице. Од 1961. године је на списку споменика културе и под заштитом државе, а од пре неколико лета сврстан је и у прву категорију споменика. У Републичком заводу за заштиту споменика културе на Цетињу верују да ће долазеће време и људи успети да му, бар за туристе, врате део првобитног сјаја.