Обожаватељка познатог енглеског диригента Томаса Бичама (1879-1961) упитала га је једном приликом који музички инстумент би препоручио њеном синчићу.

- Гајде су вам без премца - одговорио је Бичам. - Звуче исто и када неко одлично свира, баш као и када нема појма!

- Човека који је изумео гајде мора да је надахнуо сељак који под мишком носи асматично прасе које скичи - надовезао се на исту тему чувени енглески филмски редитељ Алфред Хичкок (1899 - 1980)

И данас се препричавају смешни догађаји из живота шпанске принцезе Марије Терезе која се 1660. године удала за француског краља Луја XIV. Ова велика љубитељка чоколаде која је на француски двор довела своју служавку да би јој свакога јутра припремала топлу чоколаду, наводно је изјавила:

- Чоколада и краљ, једине су моје страсти!

Наравно, сви су се смејали редоследу страсти француске краљице. Убрзо по њеном доласку у Француску пронеле су се гласине о томе да је ново краљичино пиће заправо афродизијак, па су сви просто навалили на чоколаду. Краљица је ипак платила данак својој највећој страсти: имала је црне и покварене предње зубе, тако да се ретко када смејала.

Док је лежао на самрти, шпански драмски писац Лопе де Вега (1562 - 1635) упитао је свештеника колико му је још времена остало. Уверивши се да пролазе последњи часови његовог живота, Лопе де Вега изговорио је оно што је посебно припремио како би било упамћено као нека врста његове опоруке.

- Добро је... Значи, могу сада да кажем... - промрмљао је болесни књижевник. - Од Дантеа ми је мука!

Романтична комедија „Дама за један дан” (1933) америчком филмском редитељу Френку Капри (1897 - 1991), осим популарности, донела је и номинацију за „Оскара”. Капра је био убеђен да му награда Америчке академије за филм неће измаћи. Стога је написао и кратак говор пре него што је дошао на свечаност поводом уручења „Оскара”. Водитељ приредбе био је Вил Роџерс који је, када је на ред дошло проглашење најбољег редитеља (мислећи да ће бити симпатично) - рекао следеће:

- Хајде, Френк! Пењи се овамо да покупиш награду!

Убеђен да је он добитник, Френк Капра потрчао је на сцену и из унутрашњег џепа извадио написани говор. У том тренутку, на лицу водитеља приметио је необичан израз. Вил Роџерс је промуцао:

- Добитник награде је Френк... Лојд!

Посрамљен, Френк Капра је сишао с позорнице. Заклео се да више никада неће присуствовати додели „Оскара”.

Али, изрека каже: „Никад не реци никад!”. Већ следеће године, Каприн филм „Догодило се једне ноћи” освојио је пет „Оскара”! Френк је примио награду.

Бразилски певач Валдик Сориано приредио је својевремено концерт. На програму је била и позната Сорианова песма „Ја нисам пас”. После првих тактова песме, неко из публике на позорницу је пустио пса који је око врата имао окачени натпис: „Ја нисам Валдик Сориано!”. Певача је то веома погодило и почео је публици да упућује погрдне речи. Заузврат, из публике су према њему полетели разни предмети. Настала је свеопшта гужва и концерт је прекинут.

Док је био уредник недељника „Houshold Words”, славни енглески писац Чарлс Дикенс (1812 - 1870) примио је песму неког младог песника с молбом да је објави. Песма је носила назив „Источњачке перле и силне жице”. Дикенс је одлучио да стихове не објави, али ипак је послао обавештење младом књижевнику како се не би узалудно надао.

„Жао ми је што ваша песма неће бити објављена у нашем часопису. Има превише жица! Поздрав, ваш Чарлс Дикенс.”

Пролазећи холивудским булеваром једнога дана Чарлију Чаплину (1889 - 1977) пао је у очи велики плакат који је најављивао нову филмску комедију Дагласа Фербенкса. Угледавши једног младића испред биоскопа, упитао га је:

- Момче, да ниси можда гледао овај филм?

- Наравно да сам гледао, - одговорио је младић.

- Да ли је филм смешан - желео је да сазна Чаплин.

- Какво глупо питање! Па умро сам од смеха! Фербенкс је најбољи од свих...

- Зар је добар као Чаплин?

- Много бољи од оног јадника Чаплина кога можеш само да сажаљеваш... - наставио је младић.

- Па ако је тако, да се представим. Ја сам Чарли Чаплин - узвикнуо је љутито Чаплин.

- Мило ми је. Ја сам Даглас Фербенкс!

После овог необичног упознавања, Чаплин и Фербенкс постали су добри пријатељи.

Када је славна француска глумица Сара Бернар (1844 - 1923) гостовала на позоришним даскама Сједињених Америчких Држава, представници цркве су током глумичине турнеје ширили гласине о њеном недопустиво слободном понашању на сцени. Чикашки бискуп тим поводом посветио је Сари Бернар чак и проповед јер је чуо да ће она глумити и у тамошњем позоришту. Сазнавши да је назвао белосветском проститутком, чувена глумица замолила је свог агента да бискупу однесе писмо следеће садржине:

„Екселенцијо, према уговору који сам потписала, када наступам у већим градовима имам на располагању четири стотине долара за рекламирање представе. Будући да сте овога пута Ви учинили све да намамите суграђане да виде како глумим, ред је да поделимо ову суму. Зато овом приликом шаљем две стотине долара Вашој парохији! Срдачно, Сара Бернар”

Иако је снимио више од стотину филмова, француски филмски редитељ Жан Лик Годар (рођен 1930) једине повољне критике добио је за свој први филм „До последњег даха” који га је уосталом и прославио. Наиме, критичари су стално истицали да су Годарови филмови сувише спори, неразумљиви и тешки да се прате... Ентони Лејн, угледни критичар „Њујоркера”, једном приликом, поводом Годаровог филма „У славу љубави” између осталог написао је и следеће:

„Филм је подељен у два дела, а како су се ти делови нашли заједно, то зна само Годар!”