На том месту знакови ограничења брзине однедавно нису неопходни. Сви који из Подгорице хитају према Цетињу и, даље, Будви у неверици трљају очи, а онда, да би се уверили да то што виде стварно и пише, бесомучно стискају кочницу аутомобила. Јер, тешко да је ико икад видео такав знак поред пута. А на њему је не баш вештим рукописом исписано:

„Продаје се вук који пије пиво никшићко”

Не зна се баш да ли звер продаје саму себе или је ту неко други умешао прсте, али се двоумица брзо решава другом таблом, односно текстом:

„Вука можеш виђет уживо 0,50 центи”

А вук није претерано склон, таква му ваљда природа, да га ни за много више центи често виђају. Некако је више вољан да га слушају и да га се... боје.

Између њих, тих нових знакова поред пута, стварно вук или оно што је остало од њега. Јер, тешко да се осећа као горски цар, најмоћнија зверка не само ових простора. Везан је двоструким ланцем за гвоздени стуб који држи надстрешницу месне кафане и незаинтересовано, готово бело, посматра буљуке заинтересованих. Ипак, мало ко од њих сме да му се сасвим приближи, понајмање да га помази.

Власник и продавац вука док се игра с њим, с осмехом говори да вук длаку мења али овај, његов, пиво никако. Не зна се шта о овој „досетки” мисле нови власници Никшићке пиваре, али Петар Пењо Брновић, ловац и продавац, изгледа да већ тврди пазар додајући да су за овог необичног муштерију занимање показале и друге пиваре. На помен друштва за заштиту животиња, само слегне раменима и каже да у Црној Гори нема зоолошког врта, па ето он, Пењо, да омогући људима да звер виде уживо. И не кошта пуно - само 0,50 центи, као сладолед који његов вук воли.

А вук је у његово двориште стигао 1. маја 2004. године. Онда је био вучић, на несигурним ногама и још крмељивих очију, другачије се вук не хвата. Ловци хајкачи на легалу су затекли њих седморо и поделили их међу собом. Претходно су одстрелили мужјака и женку који су, у покушају да спасу младунце, керове гониче одвукли неколико километара од јазбине. Јазбину је, сасвим случајно, открио управо четрдесетчетворогодишњи Пењо Брновић, тада први пут у хајци на вукове. Овако то данас објашњава:

Сатерали смо вукове око села Додоша на Скадарском језеру. Вукчевић је устрелио мужјака а други ловац женку док сам ја тумарао около. Онда сам на неком камењару приметио полускореле трагове крви и длаке и кренуо за њима. Знао сам да су вукови две ноћи раније заклали бика, зато смо и кренули за њима, и готово га раскомадали. Такође сам знао, из прича старијих ловаца, да вук као препаметна животиња људима, јединим својим непријатељима, не чини штету близу легала, посебно ако је у њему младунчад, него бар пет-шест километара даље одакле свом потомству довлачи месо... И тако сам дошао до овог свог вука...

Какав је то вук који нема име?! И то не било какво. Може само да почиње почетним словом азбуке, онако како је уобичајено међу псима с најбољим особинама, односно пореклом. Тако је вучић - одрастао на цуцли и у крилу Пењових синова Марка, Јовице и Жељка - добио одговарајуће име. И обавезну књижицу намењену псима које ветеринари муче којекаквим вакцинама. Под именом Астор вакцинисан је против беснила и штенећака, а у обавезној рубрици о врсти, односно пасмини, лепо пише да је - вук.

Астор, каменички вук, ноћи проводи у кавезу дозивајући се, посебно у време парења, са својом сабраћом из дивљине која су последњих година готово окупирала питоме просторе изнад Скадарског језера. И, каже Пењо Брновић али и многи који дођу на виђење с вуком, чине праву пустош. Тако је, два дана пре доласка овог репортера, чопор вукова у близини заклао једанаест коња које сељани пуштају да, добар део године, сами траже испашу и воду. И покренула се нова хајка на њих...

Сад више продавац него ловац, Пењо Брновић верује да је дошло време да његов вук промени газду.

- Дневно ми изије више од кила меса а туристичка сезона је далеко, па му немам ни за пиво мада воли и сладолед - каже готово утучено, човеку да измами сузу. - Има интересената, није да нема. Неки Златиборци 'оће да га искористе за хајку на вукове јер он зна куд се крећу а и умије да их дозове, тако ми бар веле. Колико кошта? Па, добар пас вриједи 200 до 300 евра, а овај мој није гори од најбољег кера, па ти сада види?!

За то време вук домаћег имена Астор поспано зури у плавичасту измаглицу снежних врхова Проклетија, удаљеног простора домовине својих предака, нимало не хајући за људе који би изблиза уживо да га виде. Доста их је гледао. Само да га још не науче да шени и врти репом.