Најпопуларнији песник старог Рима, Публије Овидије Назон, написао је „Преображења” или „Метаморфозе”. То је већ 20 векова најчитаније и најутицајније античко дело. Немерљив је број уметника свих епоха - сликара, вајара, композитора, писаца који су, надахнути причама из „Преображења”, стварали своја дела. У чему је толика привлачност „Метаморфоза”?

Овидије је у „Преображењима” препевао главне грчке и римске митове у којима је основна тема промена. Почиње причом о претварању Хаоса у „поредак” (космос), преко великог потопа после кога су нови људи настали преображавањем од камења и завршава римском легендом у којој Гај Јулије Цезар после смрти постаје божанство и претвара се у комету.

Смисао ових митова био је да се објасни настанак људи, воде, биљака, животиња, звезда, природе... Зато „Преображења” спадају у такозвано аитиолошко песништво (од грчког аитиа - узрок) и, тачније речено, она су збирка аитиолошких епилија (малих епова).

Песник је обухватио око 250 митова и опевао их кроз 12 000 стихова, подељених у 15 књига.

На нашем језику „Преображења” су, у преводу Т. Маретића, објављена 1907. године у издању Матице Хрватске, Загреб. Ова књига појавила се у нашој култури поново 1991. године захваљујући Графичком атељеу Дерета из Београда.

Популарност „Преображења” чини се да дугује томе што се у причама описују основна осећања (љубав, љубомора, завист, оданост, мржња, похлепа...) која се код човека од памтивека не мењају.

Осим тога, у њима несрећу, тугу и разочарања доживљавају и богови што ствара привлачну примисао - и богови плачу!

Осврнемо ли се на цитат из наслова видимо да „Преображења” нуде још једну занимљиву тезу - идеју о непролазности нашег света!

Упркос збуњујућим променама које нам се стално дешавају, ипак, у суштини, све остаје исто.

Не смемо да занемаримо ни лепоту, живост и занимљивост Овидијевих стихова који је био „мајстор речи”, као ни лакоћу његовог приповедања. Није он случајно један од најпревођенијих античких писаца!

Раскошни детаљи у причама, страст, непролазност, вечност тема, сочан језик, учинили су да се шеснаест прича из „Преображења” нађу и на бронзаним вратима цркве Светог Петра у Риму 1445. године, по идеји архитекте Антониа Филарете; да Рубенс 1636. године за шпанског краља Филипа IV ослика цео низ најпознатијих сцена из овог дела за ловачки дворац поред Мадрида и да Пикасо, 1931. године илуструје француски превод Овидијевих „Преображења” објављен само у малом броју раскошно урађених примерака.

Забавимо се сад са неколико митова из „Преображења” и њиховим „метаморфозама” у другим уметностима. Намерно не улазимо у тумачење симболике митских ликова јер је то посебна тема.

Галатеја, једна од кћерки морског бога Нереја, била је у љубави са лепим Акисом. У њу се, на несрећу, заљубио и једнооки страшни киклоп Полифем. Љутит што му Галатеја не узврћа љубав, у наступу љубоморе, Полифем је насрнуо на млади пар. Да би се спасли, Галатеја је скочила у море, а Акиса претворила у реку.

Раскош морских дубина које је прихватило Галатеју и пружило јој заштиту био је изазов за сликаре. Једна од њих је Рафаелова фреска „Тријумф Галатеја” из 1511. године која се налази у римској вили Фарнезини. На њој видимо Тритоне, морске богове који јашу на делфинима и свирају у шкољку, морске нимфе, богове љубави... Слику истог назива урадио је и Карачи (почетаком 17. века, сада у Националној галерији у Лондону)

Минотаур је био чудовиште са људским телом и главом бика, плод ванбрачне везе жене критског краља Миноса и светог белог бика. Да би га сакрио, Минос је саградио дворац Лавиринт и тамо га затворио. Сваких девет година Минос је у Лавиринт бацао младиће и девојке из Атине које је, као данак у крви, слао атински краљ Егеј. Од ове казне и дивљања Минотаура Атину је ослободио славни јунак Тезеј (Егејев син) убивши чудовиште у тешкој борби. Из Лавиринта Тезеј је успео да изађе помоћу Аријадниног конца. Аријадна је била ћерка краља Миноса, заљубљена у Тезеја. Она му је дала чаробно клупко конца саветујући га да један крај завеже при уласку у Лавиринт и да га одмотава док се буде кретао ходницима. Тако се није изгубио.

Међутим, када се Тезеј враћао бродом у Атину, заборавио је да црна једра која су била знак пораза, замени белим једрима која су значила победу. Мислећи да му је син убијен, несрећни краљ Егеј бацио се у море, које се од тада зове Егејско море.

На слици Тезеј и Минотаур видимо Тезеја кад долази на Крит, кад му Аријадна даје клупко конца (леви доњи угао), кад побеђује Минотаура и одлази на брод на коме нису замењена црна једра.

Дафне је била једна од најлепших нимфи (грчке и римске виле). У њу се заљубио бог Аполон, али не због њене лепоте, него због злонамерне шале младог бога љубави Ероса. Аполон је, наиме, збијао шале на рачун Еросовог златног лука, па је бог љубави одлучио да му докаже своју снагу: погодио је Аполона стрелом која је изазвала љубав, а Дафне стрелом која је љубав убијала. Дафне тако није узвратила љубав Аполону и, премда је био најлепши од свих богова, радије би умрла него што би постала његова љубавница. Кад је видела да не може да му побегне, замолила је свог оца, речног бога Пенеја, да јој промени лик. Тако јој је тело покрила кора, руке су се претвориле у гране, а коса у лишће - Дафне се претворила у стабло ловора. Аполон је његовим зеленилом украшавао главу у спомен на своју љубав.

Ова прича надахнула је Бернинија за скулптуру „Аполон и Дафне” из 1622. године, која се данас налази у римској вили Боргезе.

На слици „Аполон и Дафне” Ђамбатиста Тијепола из 1698. године видимо Аполона како сустиже Дафне. Али, у том тренутку њен отац, речни бог, услишава јој молбу и претвара је у дрво ловора. Ерос се крије иза Дафне.

Орфеј, највећи певач и музичар грчких митова био је чудесан уметник. Кад би зазвонила његова лира, а он запевао, дивље звери би долазиле к њему, птице би слетале, дрвеће и стене би се померале како би му биле што ближе, вук би легао поред јагњета, па ни крошња дрвета не би бацала сенку на пољски цвет - у природи би завладао савршен склад и мир.

Орфеј је обожавао своју младу жену Еуридику, али она је, берући цвеће, нагазила на змију отровницу и умрла. Очајан, одлучио је да сиђе у подземни свет и затражи своју жену од бога Хада. Чаролијом своје музике успео је да савлада све препреке и дође до света мртвих. Орфејева песма ганула је цели подземни свет - Тантал је заборавио на своју жеђ и глад, Сизиф је престао да гура свој камен. Кад је Хад видео да се и његова жена расплакала чувши Орфејеву песму о љубави према Еуридици, обећао је да ће му испунити молбу под једним условом: да се на путу до горњег света не осврне за Еуридиком која ће ићи иза њега. Али, пред самим улазом у царство живих Орфеј није издржао: окренуо се. Тако је поново изгубио вољену жену. Никада се није опоравио и туговао је до краја живота. Након четири године Орфеја су убиле тракијске жене, а његову главу и лиру бациле у реку. Цела природа згрозила се над тим злочи-ном и завила у тугу. Чак су и стене проплакале, а од њихових суза набујале су реке. И кад се ближи годишњица Орфејеве смрти, природа поново тугује.

Ова дирљива прича којом се велича музика, песниство и љубав била је омиљена тема уметника. Споменимо слику „Орфеј и Еуридика” Николе Пусена из 1659. године у париском Лувру; скулптуре „Орфеј” Антонија Канове из 1800. године у Ермитажу, Санкт Петербург и „Орфеј са Еуридиком” Огиста Родена у париском Роденовом музеју и Метрополитен музеју Њујорк; оперу „Орфеј и Еуридика” Кристифора Вилибалда Глука из 1762. године, једно од највећих дела светског оперског стваралаштва које је на последњем БЕМУС-у поставила и наша млада Бојана Цвејић; балет Игора Стравинског „Орфеј” из 1947. године; драму „Орфеј” Жана Коктоа из 1924. године...

На слици „Орфеј у подземном свету” Жана Рестоа II (1692 - 1768) видимо Орфеја (десно) како пева и свира на лири богу Хаду и његовој жени Персефони (на врху). Поред њега је Еуридика коју придржава водич душа. Лево, три женска лика суђаја, моћније и од Зевса - једна извлачи, друга мери, а трећа сече „конац судбине”.

Презиме је вероватно наследио од неког претка који је имао велики нос. Родио се 43. године пре наше ере у месту Сулмону, удаљеном од Рима око сто километара. Потицао је из угледне племићке породице. Реторску школу у којој се изучавало римско беседништво завршио је у Риму. Ова школа била је припрема за чиновничку каријеру. Али, Овидије је већ у раној младости увидео да га такав позив не привлачи - он је још као дечак почео да пише стихове. После Рима студије је наставио у Атини, а потом је путовао по Малој Азији и Сицилији. По повратку у Рим, радио је неко време као државни службеник, али је, противно очевој вољи, напустио посао и посветио се песништву. Он је одрастао и школовао се за време владавине цара Августа. Овај податак је важан јер то је раздобље „августовског мира” у коме се није ратовало, већ градило и подстицало уметничко стваралаштво. Овидије је био имућан и образован монден златног пера, омиљен у римским салонима. Три пута се женио. Први пут га је оженио отац док је још био премлад за женидбу вероватно да би га одвратио од распусног живота и приволео на породични мир. Но, брак с првом женом трајао је кратко као и са другом. Тек је његов трећи брак био срећан. Оженио се младом удовицом Фабијом која је била из угледне породице и блиска пријатељица са Ливијом, трећом Августовом женом па се тако и Овидије зближио с највишим римским племством. Фабија је већ имала кћерку Перилу (касније песникињу) коју је Овидије веома заволео.

Већ у 20. години Овидије је објавио прву збирку љубавних песама која је убрзо постале позната у Риму. Прославио се и својим љубавним „приручницима”. У њима је описивао распусни живот слободних римских госпођа, међу којима је била и кћи самог цара Августа, распусна Јулија. Дуго је радио на свом великом делу „Преображења”. И кад је оно било скоро готово, цар Август га је, 8. године, из недовољно познатих разлога, протерао из Рима у пограничну тврђаву Томе (данас Констанца) на Црном мору.

Овидијево прогонство изазвало је узбуђење у Риму. Нагађа се да су разлог биле његове „несташне” песме јер се Август веома трудио да се у Риму води поштен живот. Цар је у исто време кад и Овидија, протерао и кћерку Јулију због недоличног понашања, па се претпоставља да је песник можда знао, па и подстицао бурни Јулијин љубавни живот.

И, уместо у римским салонима, песник се нашао у готово пустом, далеком, хладном крају. Из изгнанства Овидије је писао пријатељима и Августу песме - јадиковке и молбе да му се опрости казна. Али, његове вапаје у збиркама „Жалосне песме” и „Писма из изгнанства” у Риму нико није чуо. Када је Август умро 14. године наше ере, нестале су и све Овидијеве наде. Кроз неколико песама покушао је да одобровољи његовог наследника Тиберија, али узалуд. Свог омиљеног песника Рим више није видео.

Овидије је своје највеће дело „Преображења” довршио у изгнанству. У једном тренутку очаја, бацио је рукопис у ватру. На срећу, постојало је неколико преписа и тако се оно сачувало.

У варварској, примитивној средини Овидије је очајавао и од туге умро у шездесетој години, 17. године наше ере. Ни његова жарка жеља да му бар кости почивају у Риму није услишена, па је и гроб нашао у Томима.