Био једном један мишић учитељ, који је веома бринуо о својим малим мишићима. Знао је мишић учитељ да он није постао од својих мишића, али је још боље знао да је од њих постајао јачи, моћнији и лепши. Годинама је мишић учитељ неговао своје мале мишиће, тако што их је уводио у нове игре, увежбавао их за другачија правила, а онда их препуштао себи самима да одаберу тренутке у којима ће прихватати изазове. Учитељ мишић веровао је да су у сваком животићу (јер се на Планети буде кратко време) најсвет(л)ије: игра, памет и љубав, па су у његовим великим причама главни јунаци увек били: Мус Луденс (миш који се игра), Мус Сапиенс (миш који мисли) и Мус Аманс (миш који воли). Мишићи су од свог учитеља мишића учили да је истина неухватљива, да само бели зец познаје чаролију времена и да је важно само оно што је племенито задужило трајање Планете. И учитељ мишић је, захваљујући својим мишићима, у свакој новој игри волео да буде другачији. А мишићи су, захваљујући свом учитељу, у свакој новој игри волели да учествују другачије. И од тога им је расла храброст, а срце бивало отпорније, па су живели дуже.

Учитељ мишић и његови мали мишићи живели су у једној великој кухињи у којој су кувари, од јутра до сутра, спремали разна јела. Шеф кухиње знао је да није ни једини ни највећи на свету - зато што је таквих кухиња било много и свуда, као и зато што је свака од њих имала свог шефа. Међутим, све ове кухиње снабдевале су се истим намирницама и рецептима, тако да мали мишићи уопште не би живели другачије - штавише, не би приметили разлику - и да су живели у некој другој кухињи. Пре би се могло рећи да је главни кувар чинио разлику - и то не зато што је користио рецепте своје прабаке, већ - зато што, по навици, није користио вештачке боје, или је из сваког рецепта смањивао количину лука јер је од њега увек неутешно плакао. Било је и таквих главних кувара који су, на своју руку, неким јелима додавали посебне травке (од којих је све мирисало боље, а и варило се много лакше). А било је, наравно, и таквих који су, из незнања или из опијености славом рерне главног кувара, изостављали племените травке. Ипак, највреднији су били они главни кувари који су, на сопствени ризик, сва јела претрпавали управо таквим дрангулијама.

Живећи у великој кухињи, мали мишићи одмалена су се хранили обилно и сви су били прилично дебели. Толико су били навикнути на огромне количине хране, да нису ни примећивали како једу све што омиришу. Да ствар буде страшнија, лако су варили и оно што њиховим очима, ушима и стомаку уопште не прија. Исто тако, нису примећивали да расту само у ширину, а никако не стичу моћ. И веровали су да им репови расту од оних напитака - као што су кафа или пена од пива - који су намењени само одраслима пошто им нико није бранио да се и њима обилно служе. Како би и мислили другачије кад мишићима, одмалена, сви постављају питања на која не постоје одговори. На пример: „Где зека пије воду?” А већина зека уопште не пије воду. Па онда мишиће упорно уче да науче како зека пије воду усред малог длана. И све тако...

И све тако док неке од њих није, игром случаја, задесила судбина да сретну учитеља мишића. Мали мишићи су, у ствари, имали разне учитеље и учили много штошта. Међутим, учитељ мишић имао је ту срећу, или несрећу, да се бави једном чудном науком. А - на срећу или несрећу малих мишића - то је била наука баш о кухињи у којој су сви они живели. Учитељ мишић учио је мале мишиће о свим рецептима, а посебно о оним дрангулијама од племенитих травки. Учитељ мишић посебно се дивио писцу Луису Керолу јер је веровао да је он племенито задужио трајање Планете делом „Алиса у земљи чуда”, па је своје омиљене часове посвећивао белом зецу. За главног кувара припремање белог зеца био је само узгредан посао, специјалитет за који већина гостију никад није открила праве рецепте. Међутим, учитељ мишић је својим мишићима упорно покушавао да открије тајне оних рецепата по којима се бели зец припрема само за отмене очи, уши, а нарочито стомаке. При том је посебно наглашавао да, осим урођене отмености - која може бити угрожена лошом исхраном - постоји и стечена отменост, коју је, свим својим бићем, неговао и код себе и код својих малих мишића. Резултат курса, који је учитељ мишић овако водио, био је, заправо, специјалитет варења (белог зеца) код малих мишића.

Учитељ мишић је малим мишићима, надугачко и нашироко, објашњавао како се лови бели зец, па онда како се припремају јела од белог зеца. А онда су се сви заједно прикрадали главном кувару да уживо посматрају шта се дешава око рерне. Е, на крају је учитељ мишић од својих малих мишића захтевао да на разне начине испробају разна припремљена јела и, посебним вежбама, искажу како су зеца варили. Наравно, колико је био важан начин дегустирања, толико и начин варења, а најважнији био је начин вежбања после варења.

Мали мишићи веома су волели ову игру. Обожавали су да се мувају око рерне. Вежбе су биле такви изазови, да су мали мишићи сами смишљали нове окрете и лудорије како би сваки пут другачије показали оно што су другачије варили. И на крају курса учитеља мишића, мали мишићи сами су откривали тајну велике кухиње: шеф кухиње и главни кувар спремали су свакојака јела, са једним јединим циљем - да се поједе све, до последње мрвице.

У кухињи је, у то доба, као и у свако друго доба, најважније било потрошити што више намирница и рецепата. Онога тренутка кад гости престану обилно да се хране у кухињи, кухиња ће престати да ради, шеф више неће имати коме да шефује, а главни кувар више неће имати славну рерну. Али, некако баш у то доба, било је важно бити мршав. Шеф кухиње знао је да та мршавост не потиче од сиромаштва, јер су се у кухињи сви, баш сви мишићи (а било их је баш много) бесплатно хранили. Мршавци су били само они мишићи који су умели да одаберу посебна јела и да их посебно варе. Нажалост, тај исти шеф кухиње главном кувару налагао је да и даље пкористи исте рецепте, добављајући исте количине истих намирница, јер се потајно надао да једино тако увек може потрошити све што је припремљено. И, тако је и било, јер је било веома мало оних посебних мишића којима су пријала само посебна јела. Тако су, заправо, за шефа кухиње и главног кувара, непријатељи били баш они мишићи који нису пуцали од дебљине. А учитељ мишић увек је уз себе имао највеће непријатеље велике кухиње - праве искусне сладокусце, који су учествовали у одабирању, дегустирању и припремању специјалитета, тек да би мишићима открили племените разлоге пуштања зеца на слободу.

А мали мишићи - који су, на крају курса учитеља мишића, савладали и највиши ниво игре - постајали су сладокусци. Они су, на крају игре, већ увелико повраћали све што је лоше спремљено, па чак и она јела која највише воле. Исто тако, бирали су само оно што је добро спремљено, па чак и јела која баш не љубе. И такви нови сладокусци лудо су се забављали смишљањем нових вежби, у којима су исказивали начине варења свега што су појели. Учитељ мишић им је говорио да не треба да објављују рат шефу кухиње и главном кувару. Све своје вештине, рекао је учитељ мишић, треба посветити нај-мањим малим мишићима како би и они савладали све нивое ове витешке игре. А кад буде било пуно таквих мршавих витезова, онда ће се велика кухиња веома смањити.

И зато је једнога дана учитељ мишић својим малим мишићима смислио сасвим нову вежбу. Замолио их је да поведу много најмањих малих мишића у потрагу за белим зецом. Ова вежба личила је на рат против белог зеца јер је учитељ мишић рекао да у њој неће бити победника (баш као што их ни у једном рату нема). Међутим, овај рат није ни текао ни завршио као рат...

Прво, учитељ мишић тврдио је да у сваком грму лежи неки зец, а да су бели веома ретки. Друго, учио је учитељ мишић своје мале мишиће како да на разне начине лове белог зеца. И, треће, говорио је учитељ мишић да се бели зец може припремати на безброј различитих начина. И вероватно је баш зато у овој вежби учествовало невероватно много мишића и још невероватније много најмањих малих мишића.

А онда је учитељ мишић закувао нову вежбу - требало је да мали мишићи са својим најмањим малим мишићима добро увежбају све начине дегустирања различито припремљених јела од белог зеца. И ту није био крај. Онда је требало да најмањи мали мишићи смисле нове рецепте за готова јела од белог зеца. Е, ова вежба била је веома тешка зато што се у кухињским школама готово ништа није учило о кухињи, а поготово о припремању специјалитета од белог зеца.

Веровали или не, било је много оних најмањих малих мишића који су, у потрази за белим зецом, срцем откривали грмове, а онда - због отменог варења - пуштали белог зеца на слободу. И тако је, међу овим најмањим малим мишићима у кухињи, успостављен нови витешки ред. Витезовима су се могли назвати само они који су веровали да је сваки лов на белог зеца бесмислен, а о готовим јелима да и не говоримо...

Може бити да је за многе мале мишиће ова вежба испрва прилично личила на бајку зато што је све наизглед било нестварно и наизглед имало срећан крај. Међутим, учитељ мишић је тврдио да се многе бајке уопште не одјављују хепиендом. На пример, Снежани и принцу се, можда, завршава срећно јер их чека љубав до краја живота; али, патуљци би, можда, били много срећнији да је Снежана остала са њима до краја живота... И тако то, на невероватно много различитих начина откривања, припремања, дегустирања и варења. А о вежбама, да и не говоримо...

Тако је учитељ мишић могао да научи своје мале мишиће да нема нетачних одговора, уколико се поштују правила игре и уколико се, као докази, увежбају ваљане акције. А мали мишићи су се радовали јер је то значило да их никад више нико неће питати: „Којој се истини верује?” или: „Шта је писац хтео да каже?”

И изгледа да је онда учитељ мишић решио да се позабави иконама из медијске кухиње...

А можда то уопште није тако, него је мислио, стварно, баш на мишиће, оне мале мишиће врата, руку, ногу, поготово стомака, а највише - срца. Ха? И онда, кад се тако прочита, можда све бива другачије...

А можда је мислио, стварно, баш на праве учитеље. Ха? И онда, кад се тако прочита, можда све бива другачије...

А можда је мислио, стварно, на Микија и Мини и мишиће Пепељугине кочије, баш на оне мишеве који се одазивају само на лозинку „Дизни”. Ха? И онда, кад се тако прочита, можда све бива другачије...

А можда је мислио, стварно, баш на мишеве којима се мењају компјутерски екрани. Ха? И онда, кад се тако прочита, можда све бива другачије...

А можда је мислио, стварно, баш на медијску кухињу, велику кухињу у којој се прави књига, новине, часопис, карикатура, фотографија, стрип, филм, радио, телевизија, Интернет. Ха? И онда, кад се тако прочита, можда све бива другачије...

И тако то,

до краја живота...