Поузданих трагова нема, остали су само дроњци препричаваних и допричаваних прича у избледелим сећањима давно већ упокојених савременика и, грехоте ли, тек у готово успутним белешкама о животу и делу Ристе Марјановића, једног од наших најзначајнијих фотографа и фоторепортера. Те приче веле да, управо захваљујући нашем Ристи, данас и „птичице” знају како је то изгледало кад су браћа Рајт коначно доказала да човек може да буде 'тица. О томе, уосталом, сведочи и свака иоле пристојнија енциклопедија на планети.

Истина је да Шапчанин својим фотоапаратом није за вечност сачувао први лет Орвила и Вилбура Рајта, онај што се збио хладног децембарског четвртка 1903. године, на пољани Кити Хоук у Северној Каролини. Учинио је то пет година касније, кад је Вилбур својим „флајером” задивио Французе. Наиме, Риста Марјановић је тог лета постао уредник илустрације у париском дописништву „Њујорк хералда”, не пропуштајући да се као угледан фоторепортер увек нађе на месту где се стварала историја.

Наредног лета његова фотографија полетања Луја Блериоа на пут преко Ламанша дугачак 41 километар заслужено се нашла на насловним странама многих новина. Стиже да кроз објектив забележи крунисања и сахране енглеских краљева, посету краља Петра и других балканских владара Паризу 1910. године, у време кад су потписивали српско-бугарско-грчки савез за борбу против Турака. Не промичу му ни потресни призори великих поплава, земљотреса, али и забрањених двобоја, важних спортских надметања, сцене из монденског живота „града светлости”...

То су чињенице које, нажалост, немају потврду у нашим архивама, каже Милојко Гордић, аутор важне „Збирке фото-негатива Ристе Марјановића”. Сви негативи с помињаних догађања остали су махом у редакцији „Њујорк хералда”, али и других новина у којима је објављивао.

Сачувано је, зато, мноштво трагова рада Ристе Марјановића код нас, посебно из Балканских и Првог светског рата. Тачно 8542 фотонегатива данас се чува у Архиву Србије, као и у Фонду Министарства иностраних дела Краљевине Србије. Они су, несумњиво, једно од најважнијих сведочанстава времена кад се, из дана у дан, стварала историја и кад је свет требало на видљив начин уверити да Србија даје и те какав допринос савезничкој борби.

Па да видимо чиме је то Риста Марјановић заслужио да буде један од најзначајнијих фотографа с ових подручја...

Рођен у Шапцу 1885. године, Риста Марјановић је још безмало у кратким панталонама стигао у Београд. Његови биографски подаци веле да се с источне стране ушћа двеју река уписао у Сликарску школу Ристе и Бете Вукановић, али да је чешће боравио у атељеу Милана Јовановића, познатог београдског али и дворског фотографа. Без обзира на то што је ту имао од кога и шта да научи, Марјановића место не држи дуго.

Жеља за новим просторима и новим знањем води га прво у Беч, па у Берлин да би се, након годину дана, коначно скрасио у Паризу. Ту се као фотограф запослио у предузећу „Ролл ет цомпагние”. Било је то време кад се фоторепортажа развија изузетно брзо, налазећи посебну и све масовнију примену као илустрација новинских текстова. И, Риста не губи време, брзо постаје члан, а одмах потом и уредник за илустрације листа „Њујорк хералд”, издања за Европу, чије се седиште налазило у Паризу.

Била је то својеврсна прилика да оствари дечачке снове зачете под небом мачванске равнице. Ниједан важан догађај није могао да прође без присуства његовог фотоапарата.

Ко зна колико дуго би Риста Марјановић уживао у чарима Париза и свих оних места куд су га водили важни догађаји да није, 1912. године, стигао хитан позив из Србије. Драгутин Димитријевић Апис, шеф Обавештајног одељења Врховне команде српске војске, затражио је од њега да - наоружан четворогодишњим искуством и свом тада неопходном опремом - похита у отаџбину. Рат за коначно ослобођење од Турака само што није почео и ваљало је све то пажљиво забележити, и за потомство али и за потребе ратне пропаганде. Јер, већ се тамо где треба увелико причало да једна слика вреди колико и хиљаду речи.

И, како бележи помињани Милојко Гордић, једно време и близак Марјановићев сарадник, наш човек из Париза долази у Србију и снима ратне призоре, почев од мобилизације, првог артиљеријског бомбардовања код Ристовца, ослобођења појединих градова до заробљених турских војника у Првом балканском рату. Шаље их непосредно с бојишта познатим европским листовима као илустрације уз новинске извештаје њихових дописника. Већину фотографија, пак, објављује по повратку у Париз, на странама свог „Њујорк хералда”.

Била је то драгоцена хроника у сликама дана који су запалили Балкан, а добром делу Европе донели додатне главобоље.

Ни овога пута мирни париски дани нису потрајали. Стигао је нови рат, овај пут светских размера, и Риста Марјановић поново је у средишту збивања. Као дописник фотограф „Њујорк хералда”, 13. августа 1914. године, у Ваљеву добија дозволу српске Врховне команде на основу које постаје званични ратни фоторепортер с правом да му надлежни органи у сваком тренутку омогуће да обавља своју делатност. Распоређен је у Штаб Треће армије, а од марта 1915. године налази се на служби у Прес бироу Врховне команде.

С искуством из претходних војевања, Марјановић прати и снима догађаје од почетка рата: одлазак у рат, изгон и бежанију српског становништва пред наступањем непријатеља из места у Посавини, Јадру и Рађевини, нарочито око завичајног Шапца, Церску и Колубарску битку, несрећно повлачење преко Косова и Албаније, боравак војске на Крфу и, на крају, улазак српске војске у ослобођене градове.

У међувремену европске новине снабдева извештајима и фотографијама. У угледном париском часопису „L' Illustrasion”, у бројевима од 15. јануара и 12. фебруара 1915. године, објављује текстове о стању на фронту, паду Ловћена и повлачењу Црногораца, одавно већ препознатљиве фотографије четири загрљена младића који весело полазе у рат, егзодус становништва, остарелог краља Петра како пешке прелази залеђени Везиров мост на Косову...

У време бесомучних кампања о коначној пропасти српске војске након повлачења кроз албанска беспућа и аустроугарских славодобитних тврдњи да је с њом занавек готово, Влада и Врховна команда омогућавају Ристи Марјановићу да се придружи Свесавезничкој изложби ратне фотографије која је 1916. године постављена у Паризу, у павиљону Марсон у Лувру. Циљ је био да се и сликом потврди да српска војска и после преласка снегом и ледом окованих гудура Албаније и даље постоји и да је потпуно спремна за наставак рата.

Након Париза изложба путује преко Ламанша и стиже у Викторија и Алберт музеј у Лондону, потом у галерију Графтон, посећују је грађани широм унутрашњости Енглеске, а онда је ето, паробродом, и на обалама Сједињених Америчих Држава. Борба за истину каткад мора кроз буре и олује.

О важности Марјановићевих фотографија с ратишта које су обишле свет можда понајбоље сведочи допис Министарства војног упућен, октобра 1918. године, начелнику Врховне команде у коме се тражи да се Ристи Марјановићу омогући слободно кретње по фронту јер:

„...Познато је да је у данашње време, нарочито у страном свету, пропаганда сликом и фотографијом од највеће користи и најнепосреднијег дејства. Г. Марјановић је на овоме пољу имао врло лепих успеха, тако: у Лондону приредио је и одлично уредио Српско одељење Међусавезничке изложбе ратних фотографија за које је употребљен искључиво материјал г. Марјановића... Приредио је у Лондону још неколико изложаба својих фотографија, од којих једну и са радовима Мештровића, Росандића и Рачког. Иначе је по налогу Господина Председника Владе и нашег Посланства у Лондону израђивао веће и мање радове. Тако је довршио и предао 30 великих албума слика из наших ратова, који ће се употребити као дарови од стране наше владе нашим савезничким пријатељима...”.

Рат је прошао, али су успомене остале. Године 1919. Риста Марјановић заувек напушта Париз и редакцију „Њујорк хералда” и коначно се смирује у Београду, у Централном пресбироу и Одељењу за штампу Министарства иностраних послова, да би касније, као врстан фоторепортер, прешао у телеграфску агенцију „Авала”. Многи важни догађаји између две светске војне сачувани су управо захваљујући њему.

Његов објектив није мировао ни у току Другог светског рата, а оставио је и драгоцена сведочанства из такозваног мирнодопског времена која се нису претерано лепила за њега. А 1965. године, четири лета пре смрти, колеге из Удружења самосталних уметника фотографије доделили су му престижно звање „Екселенција фотографије”.

У време кад је свет претрпан свакојаким фотографијама, црно-бели кадрови Његове екселениције постојано држе место у многим уџбеницима историје, енциклопедијама, али их има и на Интернету...