Морнарички капетан, који је пре пет месеци с њујоршких докова бацио у океан романтичну поруку у боци, ових дана добио је одговор какав није очекивао. Харвију Бенету је на кућну адресу стигло писмо из Бормута, града на јужној обали Британије следеће садржине: „Господине Бенет, недавно сам на плажи нашао боцу коју сте, како у писму кажете, с њујоршких докова бацили у августу 2005. године. Зар вам није пало на памет да тако загађујете околину? Ви Американци као да уживате у тим непримереним поступцима”.

Педесетпетогодишњи Бенет није могао да верује да ће његова, како је мислио романтична идеја да у неком непознатом делу света нађе сродну душу наићи на тако бурно негодовање. Бенет је и до сада пуштао у океан поруке у боци и примао одговоре различите садржине, али нико га, како каже, још није толико нагрдио и прозвао што загађује околину.

Путници на трамвајској линији број шест у први мах помислили су да је пас, који се шћућурио поред седишта у близини возача, његов љубимац. Али, када је бул теријер почео да се шета по трамвају њушкајући путнике, настала је права пометња. Мало људи се осећа пријатно у друштву туђег пса, поготово ако је по злу извикане расе. Пошто је и возач почео да се осврће и гледа чије би куче могло да буде, путницима је постало јасно да се бул теријер у трамвај укрцао као слепи путник. Није било друге, возач је морао да позове полицију. Људи од закона опрезно су пришли псу страхујући да ће да их нападне. Испоставило се да је четвороножац права маза. Власник Бен Хан, коме су лако ушли у траг јер се на огрлици пса налазила његова адреса, убрзо се појавио у полицијској станици и све објаснио. Његов шестогодишњи пас по имену Макс обожава да се вози трамвајем. Не вреди што га чврсто држи на повоцу, кад га он прегризе, а онда сав срећан појури и ускочи у први трамвај на који наиђе у центру Хага, главног града Холандије, где Бен Хан живи с породицом.

Соња Томас недавно је постигла још један рекорд. Више никог не изненађује што тако ситна жена као од шале поједе све што јој ставе у тањир. Ова тридесетогодишња Американка никада није морала да брине о линији јер, како каже, на њу се килограми не лепе. Схвативши да може да поједе гомилу хране и да се не угоји, Соња је почела да се пријављује на разна такмичења изјелица. На последњем, у њујоршком „Планета Холивуду”, једном од ресторана из ланца распрострањеног по целом свету, Соња је за десет минута појела двадесет шест сендвича с похованим сиром и, пошто је била најбоља од свих учесника несвакидашњег надметања, освојила је награду од осам хиљада долара. Соња Томас, у изјеличким круговима позната под надимком Црна удовица, новинарима је рекла да је могла и боље: - Нисам задовољна. Очекивала сам да поједем тридесет сендвича, а успела сам само (!) двадесет шест”.

Иначе, Црна удовица држи још неколико светских рекорда у брзом гутању хране: за десет минута успела је да поједе четрдесет шест туцета острига, пет килограма торте од сира појела је за девет минута, четрдесет осам похованих батака за једанаест минута, тридесет седам виршли у кифли за дванаест минута и педесет шест хамбургера за осам минута. А и даље има само педесет килограма.

Овен је не оставља ни на час. Где год да корњача крене, нилски коњ иде за њом или постаје ратоборан ако се џиновском гмизавцу неко приближи. С њом једе, плива и спава.

Овен је младунче нилског коња, тежак је око триста килограма и има нешто више од годину дана. Цунами, који је 26. децембра 2004. године између осталих земаља погодио и Кенију, ову огромну бебу раздвојио је од мајке. Бујица Сабаки реке однела је нилског коња у Индијски океан, а потом га је огромни талас вратио на обалу. Несрећно младунче пребачено је у центар у Момбаси које пружа уточиште напуштеним животињама.

- Првих неколико недеља нилски коњ, кога смо од мила назвали Овен, видно је туговао - објашњава Пола Кахумбу, једна од запослених у Момбаса центру. - Одбијао је храну, једва се кретао. Било је очигледно да му недостаје мајка. Младунци нилских коња готово да се не одвајају од мајке прве четири године живота.

Све се променило од када је Овен случајно срео сто година стару корњачу. Иако је овај гмизавац с оклопом мушког пола, мали хипопотамус према њему се понаша као да му је биолошка мајка. Најзанимљивије је што је и корњача прихватила огромног „сина” - не смета јој што стално око ње скакуће и не пушта је на миру ни кад спава. С колико нежности и љубави се опходе једно према другом најбоље може да се види на овим јединственим фотографијама.

Меријен Морис је у башти, у фонтани пуној прљаве воде, угледала кокошку како беживотно плута на површини. Знала је да мора нешто да предузме. Иако је Меријен по занимању медицинска сестра, за десет година, колико се бави тим послом, није се догодило да оживљава неку животињу. Како кокошки може да се пружи прва помоћ, питала се млада жена? Покушаће да је оживи дисањем уста на уста, боље речено уста на - кљун. И, заиста, кокошка се врло брзо повратила и почела да кокодаче.

Брат Меријен Морис, код кога је била у посети у породичној кући надомак Чикага, био је прво збуњен, а потом бескрајно захвалан када је чуо шта је његова сестра учинила. Јер, поред обичне, он гаји и расну живину, а Бу Бу, кокошка коју је Меријен спасла, једна је од њих. Кокошку, коју су, због неустрашивости до тада звали Бу Бу, прекрстили су у Феникс.