Међутим, има музеја где се то сме, музеја који постоје да би публика могла чулом додира да доживи лепоту уметничког дела. На пример, Лувр! Лувр је један од највећих и најпознатијих музеја на свету, налази се у Паризу, и у једном његовом делу, у Галерији додира, додиривање експоната је дозвољено. У ствари, Галерија додира је и основана само зато да омогући публици да упознаје уметност и да ужива у њој - додирујући је. Како је то могуће, шта ће се десити с тим експонатима - питање је које природно следи. Неће се ништа десити, зато што експонати Галерије додира нису оригинална дела већ њихове копије: направљене су копије чувених скулптура из збирке Лувра, умањене копије од гипса и од синтетске смоле које у потпуности одговарају оригиналу и које свако сме да осети прстима.

Експонати Галерије додира намењени су свима, а превасходно деци и особама с инвалидитетом - нарочито слепима и слабовидима. Деца воле све да додирну, да и кожом упознају свет око себе, а људи оштећеног чула вида могу да сазнају само оно што је доступно њиховим прстима.У свету је мало таквих установа, а оних који би хтели да осете дела цивилизацијских вредности је много, па зато изложбе Галерије додира из Лувра гостују по разним градовима света. Тако ће од 17. фебруара до 30. априла њихова изложба „У додиру с антиком” бити гост - Народног музеја у Београду.

Поред експоната Галерије додира, у Београду биће приказана и три рада из Римске збирке Народног музеја: тиме је Народни музеј остварио правило да сваки домаћин Галерије додира увећа њену збирку и својим експонатима. У београдској поставци биће и оригинални експонати, што је изузетак учињен из практичних разлога: изложба „У додиру с антиком” постављена је у Атријуму Народног музеја где стоје и не могу да се померају капители из Стобија из петог века и надгробни споменик из трећег века откривен на Космају. Домаћини су одлучили да искористе њихово присуство како би публици дочарали разлику између копије и оригинала.

Прва античка скулптура од које је начињена копија је Милоска Венера. Ашил Колас је 1873. године помоћу пантографа (уређај за смањивање и повећавање) успео да добије копију исту као оригинал само умањену, и тиме започео производњу репродукција. На изложби су и калуп, и копија оригинала направљени помоћу тог калупа, и копија већих диманзија, и копија горњег дела Милоске Венере у правој величини.

Откако је нађена, мермерна скулптура названа Милоска Венера симбол је женске лепоте. Пронађена је на острву Милосу у Егејском мору 1820. године. До Париза је дошла захваљујући тадашњем француском амбасадору у Истанбулу који ју је откупио и поклонио краљу Лују XVIII. Од тада је у Лувру. Скулптура је из трећег или другог века пре наше ере, а претпоставља се да је њен аутор Александар из Антиохије, вајар родоске школе. Сматра се и да је погрешно названа, да је Александар у мермеру овековечио своју измаштану слику грчке богиње љубави Афродите, а да су је људи који су је нашли на Милосу грешком крстили њеним латинским именом. Међутим, она је сасвим сигурно Гркиња: њена фризура и раван нос у наставку чела, и заокренути горњи део тела према доњем, и избачено десно колено, типични су за скулптуре касне фазе класичне грчке уметности.

Могуће да је ова скулптура била повод непознатом аутору из другог века да изваја Главу девојке нађене у Београду. Сачувана је у Народном музеју, а њена копија сада је прикључена изложби „У додиру с антиком”. Девојка, модел по коме је урађена ова скулптура, чудесне је лепоте: има правилне црте лица, крупне очи, продуховљен израз. Коса јој је таласаста, везана у пунђу на потиљку, а по бушним ушима лако је закључити да је волела наушнице.

И копија надгробног споменика Стеле банкара, који је рађен у трећем веку, у данашњем Костолцу а тадашњем Виминацијуму, главном граду провинције Горње Мезије, биће на изложби.

Трећи експонат из Београда који ће постати део збирке Галерије додира је копија скулптуре Симеона Роксандића „Дечак који вади трн” из 1922. године.