Кад је Вуди Ален решио да ода признање филмској уметности, онда је својој главној јунакињи - очајној домаћици - подарио чаролију уласка у екран, а филмском јунаку ризик изласка у стварност („Пурпурна ружа Каира”, 1985). Много пре тога, Оскар Вајлд начео је овај мотив („Слика Доријана Греја”, 1891) успостављајући сасвим нову везу између слике и објекта сликања. Чудни су путеви слике која је побегла из рама.

За откриће филма се, као најзаслужнији, наводи Енглез Томас Едисон, који је крајем 19. столећа (1891) патентирао кинетоскоп. Поступак су даље разрадили Французи, браћа Луј и Огист Лимијер, који су 28. децембра 1895. године приредили прву јавну филмску представу. Они, међутим, никад не би постали Велики магови да није било фотографије и стрипа. Филм се састоји од низа непомичних слика - испрва заиста само од фотографија - које чине причу. Филм се изражава и помоћу светла и сенке, композиције, угла снимања и плана, баш као и кадрирања, монтаже, посебности простора и времена. Али, за разлику и од фотографије и од стрипа, суштинска природа филма је у „покретним” сликама. Све што називамо живим - у покрету је, све што се не креће - готово да и не припада овом феномену. Филм је целулоидна трака на којој је записан огроман број непокретних сличица (квадрата или фотограма), које тек кретањем траке у пројекцији стичу живот. Чаролија оживљавања своје постојање дугује несавршености људског ока - тромости, због које није у стању да примети краткотрајне статичне сличице и тамне размаке међу њима. Непрекидним пројектовањем, одређеном брзином (16, 24 и више сличица у секунди), визуелни низови опажају се као кретање. Томе посебно доприносе и дубина (илузија треће димензије), осветљење, боја, посебни ефекти... Први филмови били су пуки записи стварности (статична камера само је бележила затечени призор: улазак воза у станицу, излазак радника из фабрике...). Но, убрзо су откривене стваралачке могућности новог медија, па су настајала кинематографска дела у којима је стварност стилизована на најразличитије начине.

Великој домаћици коначно је одзвонило када је остварен први бежични пренос звучног сигнала на даљину. Како истражује Катарина Радиновић, „овај подухват (1897) приписан је Италијану Гуљелму Марконију. Међутим, радио постаје масовни медиј тек са директним преносом (1910) оперског наступа Енрика Каруза из Њујорка, где је Велики маг био Американац Ли Де Форест. Први редован радијски програм кренуо је 1920. године, из радио-станице КДКА (Питсбург), а само неколико година касније време емитовања продато је оглашивачима, чиме су установљене законитости нове медијске индустрије. Већ током тридесетих година 20. столећа радио је доживео 'златно доба' и постао снажно оруђе пропаганде. С појавом телевизије био је принуђен да измени програмске шеме, а сликовитост говора и радиофонски ефекти учинили су да се звуку лакше домишљају видљиви призори.”

Језик изражавања радија прилагођен је слушању као његовој суштини. Иако невидљив, овај медиј стално је присутан у сваком дому. Иако породични, радио се најличније обраћа појединцу. Иако апстрактан, овај медиј подстиче машту и осећања. Иако једнодимензионалан, радио позива на двосмерност. Иако сведен само на звук, овај медиј - путем речи (говора), гласа, шумова и радиофонских ефеката, музике, тишине и монтаже - ствара богатство доживљених слика.

Телевизија је Великој домаћици највећа одбрана. Много пре појаве „сапуница” (soap opera: израз преузет из радијског програма, где су поподневне мелодрамске серије спонзорисали произвођачи сапуна и детерџената), свет није умео да препозна родоначелника Открића, којим је омогућен бежични пренос слике и звука на даљину. Једни наводе да је Пол Нипков отац механичке, а Борис Росинг електронске телевизије. Други, пак, тврде како је родоначелник електронске телевизије Зворикин. Трећи сматрају да је телевизија своју електронску природу попримила тек 1926. године, када је Велики маг Американац Фило Фарнсворт усавршио катодну цев... Наравно, на велику радост Велике домаћице, увек се нађу и извори који, занемаривањем податка те врсте, овде укидају постојање Великог мага, баш као и извори који увек и за све имају дежурног Теслу... Крштење новог медија обављено је на самом отварању 20. столећа (1900) мада је потпуни врхунац изум доживео тек четврт века касније (катодном цеви за анализу и синтезу слике), кад телевизија постаје електронски медиј масовне комуникације. Само деценију након открића у највећим градовима отварају се ТВ станице. Појава телевизије у нас везује се за педесете године претходног столећа. Савремени токови технологије и продукције условили су масовну појаву нових ТВ станица, па сада и насеља са око 100.000 становника имају три до четири ТВ куће.

Коначно, без обзира на све неспоразуме око ове титуле Великог мага, телевизија није штампа (мада преузима и - не преписује, него - себи прилагођава неке облике новинарског изражавања), ни филм (мада преузима и - не преписује, него - себи прилагођава нека филмска изражајна средства), ни радио (мада преузима и - не преписује, него - себи прилагођава неке технолошке, програмске и елементе радијске комуникације).

По речима Зорана Кусовца, „новинар није предмет телевизије. Предмет телевизије је догађај, а догађај је слика! На телевизији је ваших само првих тридесет секунди! Make it or break it!!! Ко је способан да било шта сувисло саопшти у тридесет секунди он ће то моћи и у року од два сата. Обрнуто не важи. То је позитиван утицај телевизије на свет - тера нас да будемо савршенији!”

1. Појавом нових медија никад нису ишчезавали они који су им претходили. Планета се није одрекла књиге ни у доба удара дигиталних медија, као ни филма под ширењем утицаја телевизије (или ни једног ни другог под налетом видео-технологије). Да ли је Велика домаћица преживела?

2. Једни теоретичари сматрају да је „глобално село” настало појавом Гутенберга, а други да се Планета вратила у сеоски оквир тек с открићем електронских медија. Ко је убио Велику домаћицу?

3. Повратак на почетак: Велика домаћица - из 7. или 17, па и из 27. века - све припрема само по свом рецепту. Женска посла? Ко су Велики магови цензуре виртуалне стварности?

И вековима се људи чуде, свађају, РАТУЈУ... - све исти рецепт, а различита приказања...

Е, није исти рецепт, него само исти извор!

Е, јесте исти извор, али различити тумачи...