Ко може са сигурношћу да каже, (а камоли да унапред зна!) који ће сусрет битно да утиче на његов живот? Додуше, можда има и оних који нешто наслућују, али то, овога пута, није тема наше приче. Јер, када је суботњег јутра, у лето 2003. године, Предраг Петковић изашао из свог стана у центру Београда, није ни слутио да ће му се било шта необично догодити. Била му је позната повест о светом Фрањи Асишком (1182-1226) који је пред крај живота проповедао о птицама и на чијем се грбу, поред вука, јагњета и риба, налазе и његови пажљиви слушаоци - птице.

Међутим, извесно је да су се Предрагу тада сасвим друге ствари врзмале по глави... А онда је на плочнику угледао мајушно, голуждраво птиче. Није дуго размишљао - узео је птичицу и понео је кући. У ствари, изгледа да је врло добро знао шта чини: предао је право на длан својој жени Марији Перуновић. Од тада се живот у овој београдској породици сасвим променио...

Марија Перуновић, иначе асистент на Пољопривредном факултету у Земуну, одмах је схватила да јој у руци куца срце уплашене птичице која је, вероватно, испала из гнезда. Птиче једва да је имало паперје и није умело да лети. Био је то обичан београдски врабац, такозвани уличар, тачније речено уличарка будући да је била женка. Следећа два дана, не испуштајући је ни на трен из руке, односно са длана, Марија је хранила птичицу на сваких пола сата куваним жуманцетом и шунком. Сматрала је да је врапчић још увек сувише мали и да му је потребно да осети топлину гнезда из кога је испао или био избачен. А, уколико би га оставила само на час, јер није било лако да га стално држи у руци, испуштао је жалосне звуке који нису били ни налик на цвркут одраслих џивџана.

Када се врапче опоравило и порасло му перје, Марија, Предраг и њихов син Тихомир, већ су заборавили како изгледа живот у кући без врапца. Док су лупили дланом о длан, птичица је заправо постала газда у кући. То им није сметало. Али, врабац, нажалост, још није умео да лети. Марија је одлучила да она буде учитељ летења. Стављала је птицу на полицу, да може да је посматра и - махала рукама! Било је јасно да је реч о врло паметном створу јер птичица је убрзо замахнула крилима. Тако је почела да лети. Подразумева се - искључиво по стану. Од тог времена овај врабац лети по кући куда год пожели, нема кавез, нити намеравају да му га купе. Неку врсту гнезда, уточишта, птица је нашла међу књигама. Ту се налази њен станчић где понекад одлази преко дана, а ноћу спава. Није грана, али вероватно да постоји нешто у листовима хартије што јој говори да су ти листови некада били део дрвета...

Врабац породице Петковић-Перуновић изузетно је дружељубива, а надасве питома птичица. Одбија сама да једе -кљуца искључиво из руке. Има неограничено поверење у људе и једва чека да се неко од укућана или гостију појави на вратима како би му слетела на раме. То вероватно говори о дружељубивости ове птице која је, како је познато, један од симбола Београда. Ако јој је већ било суђено да живи у породици, са људима, а не у јату с птицама, Добрила (како гласи једно од многобројних имена ове птичице), захтева и да неко увек буде с њом. Односно, да се дружи. На тај начин развила је спосбност општења са људима. На пример, ако Тихомир спава дуже, Добрила - вођена својом непогрешивом навигацијом - слеће на његов јастук и чека, мање-више стрпљиво, зависно од прилике, задовољна тек када се дечак пробуди.

Уме и да се наљути и дури уколико јој се чини да је занемарена. Онда је моле да се појави, као сваку размажену госпођицу. А када дођу гости, Добрила свакога дочека и слети им на раме, весело цвркућући. Толика срдачност некада се не среће ни међу припадницима људске врсте... Поштар је, иначе, један од њених главних обожавалаца. Породица Петковић зато ужива повластицу да им поштар све пошиљке доноси право у стан, а не оставља у сандучету. Њима је јасно да он долази због врапца. И Добрила то некако зна, па му одмах слети на главу и почне да цвркуће. Нема изгледа да буде заражена птичјим грипом јер друге птице и не виђа...

Иако Добрила не живи у кавезу, на прозорима у стану породице Петковић су мреже. Летећи по кући, врабац је једном излетео напоље. Марија је била очајна: два дана раније стала је случајно птици на реп, па је Добрила остала без репа. Да ли је, излетела, или је побегла? Тихомир и Предраг кренули су у потрагу. Обавештене су и комшије. Требало је да јаве ако виде врапче без репа. Суседи су се у овој прилици заиста понели као детективи... један од њих га је угледао кад је слетео на раме једне пролазнице.

Добрила је враћена кући. Није се више дурила и није била љутита. Верују да је задовољна. Једино што баца сенку на њихово дружење јесте помисао која мучи Марију Перуновић: колико живи врабац? Да ли се ближи дан када ће морати заувек да се растану? Неке књиге кажу да врапци живе од две до седам година. Можда је, као и у свему осталом, Добрила ипак изузетак.