На заравни испред епископске цркве Светих апостола Петра и Павла у Расу (данас Цркве Св. Петра код Новог Пазара) окупио се сабор све српске земље. Како каже летописац, Немања сабра „све власти царства свога, велможе велике и мале, десетнике и педесетнике и сатнике и тисућнике”. Ту су и црквене старешине и црнорисци. Високи, седи старац Немања, иако погурен, још за главу виши и за раме шири од своје пратње, посматра окупљене велможе и пребира у сећању све своје саборе, све своје битке, сва своја освајања која су га учинила „самодршцем”, а Рашку државу независном. Сећа се битке у којој је поразио брата Тихомира, сећа се борби са царем Византије, сећа се крсташа и похода по византијској земљи... Пребира Немања у сећању имена освојених земаља, али зна да је „све људско, што после смрти не остаје, само сујета... јер кад смрт дође, све ово ће уништити...”.

Већ у осмој деценији живота, Стефан Немања се дуже спремао да се повуче са престола и да оде у манастир, како га је у својим писмима из Свете горе на то непрестано наговарао син Сава.

„И одмах дозва својега сина Стефана... Овога узевши, отац самодржац, са свеосвећеним Калиником, епископом и са свима благороднима уђе у цркву светих и првопрестолних апостола Петра и Павла. За време службе и молитве, самодржац отац и свети епископ часним крстом и полагањем руку обојице на главу благословише Стефана за великог жупана, владара и самодршца све српске земље...

И док је трајао велики пир и велико весеље, изнесени су сјајни дарови... Све су наслађивали, веселили и гостили”.

Након предаје великожупанског копља, од Немање ће постати монах Симеон. Остао је неко време у свом манастиру Студеници, а затим је, на позив сина Саве, „месеца октобра, осми дан” 6706. године од стварања света по византијском календару (тј. 1197) године отишао у Свету гору да се више жив не врати у Србију.

Наследник Немањин, његов син Стефан (који је, као и отац, такође носио народно име Немања) био је мудар и даровит човек, васпитан у византијском духу, при том окретан дипломата и обазрив војсковођа, један од најдаровитијих људи међу свим владарима из куће Немањића. Теодосије Хиландарац о њему је написао да је у свему благопохваљен, у војништву вешт и храброшћу славан... Правдом и истином светло украшен, љубављу према ништима богољубац изврстан, а беше и Светог писма... учен тумач. Стефан је био и један од првих српских писаца и једини наш световни писац у средњем веку. Написао је профињеним стилом житије свог оца Симеона - дело богате емотивности, образовања и промишљености.

Стефан је рођен негде око 1165. године, а умро 1227. године, као монах Симон. Остао нам је само један његов портрет урађен за време док је био жив - из припрате манастира Милешева - око 1223. године. Портрет приказује лепог човека од око шездесет година, светле пути и светлосмеђе, готово риђе косе и браде, са посебним владарским знацима. Одевен је у далматику и плашт прикопчан на рамену. На глави носи ниску круну која обликом подсећа на прстенасти венац од злата. Поред портрета је титула „краљ и севастократор”.

Није потпуно јасно зашто је Немања изабрао баш средњег сина за наследника. Неки верују да је то због веће способности Стефанове, или због тога што је био ожењен кћерком византијског цара Алексија II, принцезом Јевдокијом, или можда што је рођен онда кад је Немања већ постао владар Србије.

Међутим, прве године Стефанове владавине нису биле лаке, ни на државном, нити на породичном плану. Посебно је морао да води рачуна о положају и понашању свог старијег брата Вукана, који је владао у Дукљи као краљ, али који се осећао оштећеним очевом одлуком да за наследника у Рашкој постави млађег брата.

Почетком 13. века (1201) двор великог жупана потресају и брачне несугласице иако је за деценију брака рођено више деце (међу њима су били и будући наследник краљ Радослав и кћерка Комнина. Али, није сигурно из ког Стефановог брака су рођени његова два млађа сина: будући краљ Владислав и Предислав, каснији архиепископ Сава II), Стефан и његова супруга, византијска царска кћи, Јевдокија почињу да се препиру и узајамно оптужују за неверство. У наступу љутње Стефан је нареди да се са Јевдокије скину све хаљине и само у кошуљи, отера из двора. Јевдокија се упутила код девера Вукана, који је лепо и са почастима примио, а затим је упутио у Цариград, оцу Алексију III. Јевдокија ће се касније удавати још два пута (кратко време биће и царица), али среће у браковима неће имати.

Стефанов развод имао је и политичку позадину јер су у то доба и бракови владара најчешће били политички мотивисани. Ретки су Немањићи који су се само по једном женили. Али, у случају развода од Јевдокије, време је показало да је мудри Стефан Немањић добро рачунао. Са убрзаним слабљењем Византије крајем века, он је схватио да подршку мора тражити на другој страни.

Међутим, за Стефана су праве невоље тек долазиле.

Чини се да је било суђено да у свакој генерацији рашких владара дође до братоубилачког сукоба. Старији брат, велики кнез Вукан успео је око 1202. године да привремено сруши врховну власт Стефана. То је постигао уз помоћ мађарских трупа краља Емерика, који се тада прозвао и српским краљем. Но, Вуканова победа била је кратког века. Бугарски цар Калојан већ у лето 1203. године пустошио је по Србији, што је Стефан вероватно искористио да би повратио бар део своје власти. Крајем 1204. или 1205. године Стефан поново постаје велики жупан, а Вукан, који ће ускоро умрети, остаје само велики кнез.

Борбе за власт и пустошења страних војски изазвале су глад по Србији коју је надахнуто описао средњовековни писац Доментијан: „Дође други непријатељ, глад, гори од ових који су прошли, и учини други, свој плен... Она је без стреле стрељала и без копља бола и без мача секла и без палоша убијала, једном речју, без ногу је гонила и без руку хватала и без ножа клала...”

После пада Цариграда под крсташку власт и стварања Латинског царства, (1204. године), све се променило око Србије. Хиљадугодишње Ромејско-Византијско царство, које је изгледало бесмртно и толико моћно, нестало је у пламену. Недуго затим, два брата, Стефан и Сава, пренели су 1207. године мошти свог оца из Хиландара у Студеницу. Из гроба је почело да тече „миро”, што је означавало несумњиву потврду светачких особина бившег владара, монаха Симеона.

На подручју Византијског царства на Балкану створено је неколико нових латинских и грчких државица које су биле у сталном међусобном рату. Бугарска се комешала. Угарска, донедавно верни савезник Србије, сада је постала непријатељска сила која је чекала сваку прилику да загосподари Србијом. Све моћнији Млечани меркали су цело Приморје.

Као изгладнеле звери што се бацају на плен, невоље су опхрвале великог жупана Стефана, сина Немањина. На коју год страну да се окренуо - непријатељи.

Пролеће 1214: Бугарски цар Борило и латински цар Хенрик Фландријски (кога Стефан у својој књизи зове „Филандар”) састаше се у Нишу ради заједничког похода на Србију. Али „у поноћ, би вика”, каже Стефан, и „Преподобни расу непријатеље наше”. Није познато зашто су Бугари и Латини изненада одустали од даљег похода, што је Стефан Немањић приписао натприродном деловању светог Симеона.

Година 1215: Некадашњи Стефанов савезник и побратим, зли Срез, господар Македоније, припремао је напад на Србију. Срез је владао у високом Просеку, тврђави изграђеној на врху камене стене испод које хучи река Вардар (данас Демир-капија). Волео је да се забавља тако што би за време пијанке бацао са тврђаве своје заробљенике у таласе реке. На господара Просека чак ни монах Сава, који му је дошао као изасланик свог брата српског владара, није могао да утиче. Али, исте ноћи након што је српски изасланик напустио тврђаву, снађе Среза смрт, вероватно као последица завере оних који су били за сарадњу са Србијом.

Година 1215: Епирски деспот Михаило Анђел заузео је Скадар, и „подиже рат” на великог жупана. Али, и њега ускоро задеси изненадна смрт, слично као и Среза - док је лежао у постељи поред своје жене, уби га један слуга. „И злом смрћу предаде душу своју”.

Година 1216, по Ускрсу: Угарски краљ Андрија II и латински цар Хенрик спремали су поход против Стефана да „земљу отачества мога разделе и задрже за себе”. Стефан се, међутим, прво нагодио с краљем Андријом са којим се састао у месту Равни (данас Ћуприја) „на међи државе моје”, где су се гостили равно дванаест дана. Затим се састао и са латинским царем у „славном граду Нишу”, одакле се Хенрик вратио „посрамљен”.

У овим збивањима, која у биографији свога оца описује Стефан Немањић, успеси су приписани деловању светог Симеона који „ограђује своје отачество од свакога зла”. Међутим, у свим овим догађајима провејава и политичка способност великог жупана и његовог брата, тадашњег игумана студеничког манастира Саве, да и без великих бојева постигну оно што им је било најважније: безбедност и мир своје домовине - „отачества”.

Није Стефан само чекао да га неко нападне. После пада Цариграда и промене међународних околности, осигурао је савезништво са тадашњом најмоћнијом силом у Источном Средоземљу и непомирљивим непријатељем Угарске - са Млетачком републиком. Стефан је у то доба склопио и друга савезништва потврђена породичним везама: кћерку Комнину удао је за моћног суседа - арбанаског великаша Димитрија, сина Проганова. Једну сестру удао је за епирског деспота Манојла Анђела. А сина Радослава, свог наследника, оженио је кћерком тада најмоћнијег балканског владара - солунског цара Теодора Анђела.

Стефан је дело свога оца наставио проширујући Србију у области Ниша, Врања и Призрена. Сва ова дела и савези указују на значајан положај и углед који је уживао српски велики жупан и на његов несумњиву „велику политичку даровитост”.

У политичким превирањима насталим почетком 13. века назрео је Стефан и могућност да за себе обезбеди краљевску круну. Према средњовековним правилима, нека земља могла је постати краљевина само ако је призна римски папа или цар. У Визанатији није постојала титула краља.

Двадесет година чекао је велики жупан на своју прилику. Требало је припремити повољне услове, обезбедити утицај на папској курији и спречити противљење угарског двора. Стрпљиво и упорно, без обзира на све тешкоће и тренутне кризе, припремао је велики жупан свој тренутак: упућивао је, редовно, писма и изасланике у Рим истичући своју наводну везаност за католичку цркву, неговао је и развијао везе са католичким прелатима у својој држави (у Приморју и Зети/Дукљи), тражио одговарајуће савезнике изван земље који би његовом захтеву обезбедили убедљивост...

Монах Доментијан у „Житију Светог Саве„ пише да је у Рим ишао „свеосвећени епископ” Методије да од „великог сапрестолника светих, папе велике римске државе” тражи да Стефану пошаље „Богом благословени венац”. При томе, за уверавање коришћена је и чињеница да је део Стефанове „дедовине”, Дукља, већ од давнина била краљевство (Дукљански владар Михајло добио је круну још у 11. веку).

Након година чекања дошао је прави тренутак за Стефана кад се, као по некој мађији, или дуго изражаваној жељи и молитви, све склопило и поређало на најбољи могући начин.

Први корак: умро је папа Иноћентије III, који се устезао да Стефану упути круну, а на његово место изабран је мудри старац, папа Хонорије III.

Други корак: Стефан стиче нове и врло утицајне пријатеље. После смрти друге супруге (чије име не знамо), Стефан се жени Млечанком Аном, унуком чувеног дужда Енрика Дандола. Врло је вероватно да су венецијански пријатељи знатно потпомогли Стефанове молбе у Риму.

Трећи корак: Противљење непријатеља било је онемогућено пошто је Андрија II, краљ Угарске, увек спреман да ратује и да протестује при вестима о могућем попуштању папе молбама српског великог жупана, отишао је у крсташки рат у Свету земљу.

Четврти корак: обезбеђење унутрашње подршке. Нема сумње да је са приближавањем Риму, Стефан морао да сломи и многе отпоре, посебно из редова православне цркве у Србији. Највероватније је да у овом подухвату његов брат Сава није учествовао, него је, напротив, исте године из Србије поново отишао у Свету гору. Не постоје изворни документи који би потврдили да су се браћа спорила око Стефановог окретања папи.

Нема сумње да се способности правих државника мере огледалом историје, односно, последицама њихових потеза на дуже време, јер даровити државници инстинктивно виде даље и боље него њихово окружење, а у реци историје препознају и оне неприметне, али праве брзаке и матице, које ће њихове подухвате водити ка далеким лукама успеха. Такав корак било је и Стефаново крунисање краљевском круном донесеном из Рима. На први поглед, оно је само могло изазвати унутрашње (са црквом) и спољне (са Мађарском) сукобе и недаће. Али, Стефан није устукнуо.

Занимљиво је да у богатој ватиканској ризници није забележен податак о самом чину Стефановог крунисања. Ипак, папски архив садржи једну несумњиву потврду овог догађаја. У регистру за месец март 1220. године унесено је писмо Стефаново „Stephanus, dei gratia rex coronatus” (односно Стефан, Божијом вољом крунисани краљ целе Србије), где он као син Римске цркве уверава папу о својој верности, те за своју круну и земљу моли Божији и папски благослов одашиљући са веровним писмом изасланика епископа Методија.

Овај чин ипак није прошао без последица у земљи. Стара житија православних монаха бележе да се Стефан изложио гневу небеса и свог светог родитеља: престаде изненада да се точи благомирисно миро из гроба светог Симеона (Немање) у Студеници. И требало је много молитве, покајања и молби од стране Првовенчанога свом светом родитељу, као и брату Сави у Свету гору, да би из раке светог Симеона миро поново потекло.

Са крунисањем у Жичи, септембра 1217. године, српски владар у Србији престао је да носи назив великог жупана и прогласио се Богом помазаним и самодржавним краљем. Писаће се као: „Стефан, по Божијој милости венчани први краљ све српске земље, Диоклитије и Травуније и Далмације и Захумља.” Задржаће и византијску титулу севастократора. Ово је несумњиво узвисило значај српског владара и његове земље у према суседима.

Само две године након Стефановог крунисања, монах Сава ће 1219. године, уз братовљеву подршку, издејствовати код грчког цара у Никеји аутокефалност (тј. аутономију) Српске православне цркве. Тада ће бити створена архиепископија са седиштем у Жичи, уз још 12 епископија у целој српској држави.

Манастир Жича био је симболичан корак у напорима Немањиних синова да заокруже и унапреде дело свог родитеља. Он је саграђен између 1209. и 1219. године, а живописан 1220-1221. године. Манастир је подигнут на заравњеном изласку из Ибарске долине, на месту поред кога је пролазио један од најзначајнијих средњовековних путева од Зетског приморја и Дубровника ка средњој Европи. Овај храм, посвећен Светом Вазнесењу - Светом Спасу, није био велики а ни сачињен од скупоценог материјала, али се одликовао савршено правилним пропорцијама и срећним решењем унутрашњег простора. Стефан „беше ктитор те божанствене велике цркве и беше је украсио многим својим безбројним даровима... тако да је сваки који ју је видео мислио да је небо на земљи...” Након смрти Стефана Првовенчаног 1227. године, његов брат Сава „пренесе га са великим частима у дом Спасов, у рукотворени му манастир, у велику архиепископију звану Жича”.

Жича је тако била знак нове политике. Политике која је на изазове новог времена одговорила окретањем Србије ка новим просторима почетком 13. века. Као што је Стефан венац великих жупана заменио круном, а Сава уместо епископије добио жезло архиепископа, тако је и Жича требало симболично да укаже на ново средиште немањићке Србије. Немања, Стефан Првовенчани и Сава проширили државу ка великим рекама, Морави, Сави, Дунаву, Вардару, као и према мору.

У наредне четири генерације Немањића Србија ће се даље ширити и јачати док Византија слабити до те мере да ће се један од Немањиних и Стефанових потомака - Стефан Душан - осетити довољно снажним да посегне и за титулом цара Ромеја.