Права домаћица - из 7. или 17, па и из 27. века - све припрема само по свом рецепту. Женска посла! Јесте, одвајкада вреди прича о томе да Велика домаћица никад не каже како и шта све стави да јело испадне као њено. И не може јој нико ништа. Најјачи адут јој је у томе што презире тачно мерење. Ово је чињеница од посебног значаја за сваку историју (и зечију, а поготово људску!). Комшиница, уз кафу, упита за рецепт, а велика домаћица великодушно преписује додавање на врх кашике кад се напола зарумени... Јетрва је замоли за савет, а она љубазно саветује да се дода пуна кашичица кад се лепо зарумени... Пријатељица има важне госте, а њој ће Велика домаћица искрено да објасни како додаје пола кашике пре но што се зарумени...

И вековима се неки чуде, неки свађају - све исти рецепт, а различита послужења. Е, није исти рецепт, него само исти извор! Велика домаћица је безбедна све док се њено умеће преноси у мање-више блиским сусретима разних врста (ту дођу и димни сигнали и добош и телефон). Лако се она брани тиме што међу заинтересованима увек има и неупућених (џаба рецепт, кад они не умеју) и наглувих (џаба прича, кад они не чују) и оних који мисле да су више упућени (опет џаба рецепт, кад они све боље знају, па, на своју руку, увек нешто мењају).

Ееее, лако је бити Велика домаћица у време мале историје и мале географије. Док су људи познавали искључиво своје блиско - просторно и временско - окружење, још су се и могли очувати и „скупо продавати” само рецепти с прослављене трпезе. Миц-по-миц, међутим, Велика домаћица почела је да се позива и на оно што је чула од своје маме, а она од њене баке, па је то временом прерасло у породичне, а богами и племенске специјалитете... Добро се она сналазила и кад је њен свет био мало село. Али, кад су улице постале тако велике да су морале да се сместе у град, а потом и градови...

У немачком граду Мајнцу, средином 15. века, златар Јоханес Гутенберг прекинуо је и најјаче карике ланца великих домаћица. Захваљујући његовом изуму штампарске пресе, сваки текст је могао бити штампан и умножен у жељеном (великом) броју примерака, па су и комшиница и јетрва и пријатељица, и Великој домаћици сасвим непознати - и просторно и временски далеки - заинтересовани имали ИСТОВЕТАН рецепт. Овај Изум је већ до краја тог века примењиван широм Европе, а убрзо и читавог света. Тако је Великој домаћици трон коначно преузео први од великих магова.

Први (штампани) посредник - Њ.В. МЕДИЈ - јесте књига. Њоме, већ више од пет векова, људи размењују своја искуства, знања, доживљаје, мисли, осећања... Овде је важно напоменути да књига није исто што и књижевно дело. У књизи, заиста, могу бити објављени и рецепти, баш као и уметничка дела. Исто тако, једно књижевно дело може бити објављено у више различитих књига. Вредност садржаја некад јесте, али не мора увек бити у складу с вредношћу књиге: све чешће срећемо врхунски графички дизајн (тврди повез, добра хартија, боје, насловне стране, уметничке илустрације, посебно биране врсте слова за наслове, иницијале...), а за књижевне невредности (на пример романсиране латиноамеричке „сапунице”). Да ли то значи да књига данас има више купаца него читалаца?

Велики маг Гутенберг заслужан је и за појаву других штампаних медија - новина и часописа. За разлику од књиге - обично садржи целовито дело једног аутора (текста), понекад опремљено опет од стране једног аутора (илустрација/графичког изгледа) - новине и часописе креирају бројни потписи (графичара, писаца текстова, илустрација, карикатура...). Овде су најчешће објављени различити приступи одређеним темама (сведеним у сталне и повремене рубрике), а обликовани према начину на који су подаци обрађени (родови/жанрови новинарског изражавања: вест, репортажа/чланак, коментар, интервју...). У сваком случају, испрва су ови посредници служили искључиво обавештавању.

Међутим, захтеви публике учинили су да штампа временом доноси све више специјалитета: занимљивости, забаве... и, како упозорава Умберто Еко, „новине ће бити све инфантилније!” С основним циљем да обезбеде што веће тираже, новине и часописи објављују привлачне, провокативне, сензационалне наслове, текстове, илустрације; баве се приватношћу славних и познатих; не бране се од површности и простаклука... и потпуно су безбедни јер, по речима Хелмута Томе, „у плићаку се не можете утопити!”

Користећи преимућства Изума првога, развили су се и други велики магови. Француз Ницефор Ниепс, у првој половини 19. столећа (1827), у Лондону свечано приказује своје откриће бележења тренутка заустављеног у времену. Један од највећих фотографа свих времена, Картије-Бресон то назива човековом могућношћу да „сачува живот у чину живљења”. Фотографија дословно значи писање светлошћу, па су и њени основни елементи изражавања изведени из те појаве: светло, сенка, композиција, текстура, (боја)...

Штампаним медијима припада и стрип. Настао је крајем 19. столећа (1896.), појавом „Жутог дечака”, који је - изазвавши прави рат између тадашњих новинских магната Пулицера и Херста - невероватно повећао тираж дневних новина (New York World) у којима је био објављиван. Катарина Радиновић наводи како „испрва” сачињен од појединачних вињета и оскудног текста, често уписаног под слику, стрип убрзо развија већину правила, по којима је и данас особен (квадрати сложени у каишеве и табле, текст у облачићима, ономатопеје) и успоставља јединствен језик нове уметности. (...) Природа стрипа подразумева веома динамично приповедање у сликама и ефикасну монтажу, што га чини нарочито погодним за визуелизацију узбудљивих пустоловних (на почетку научно-фантастичних, детективских и авантуристичких) прича. Управо овакво жанровско одређење отворило је медију стрипа нове могућности - превазилажење простора новинске рубрике и објављивање у посебним свескама и часописима.”

Ето, штампани медији су отворили сасвим нову цивилизацију - човека рукописне културе превазишао је човек штампе. И тако је настала планета-од-медија, коју је, у другој половини 20. века (1962), Маршал Маклуан сместио у Гутенбергову галаксију!!!