novi broj

 


www.politikin-zabavnik.rs











svet kompjutera

viva baner

ilustrovana politika



 

Свака слика има причу
Кад сликар постане коњаник
Величанствена историјска композиција „Битка код Сенте” Ференца Ајзенхута, по димензијама највеће уље на платну код нас, у много чему говори о времену кад је ликовна уметност готово предњачила у тумачењу повести, али и политике...

„Битка код Сенте” Ференца Ајзенхута упечатљив је сведок једног важног времена
„Битка код Сенте” Ференца Ајзенхута упечатљив је сведок једног важног времена
Дуго и озбиљно већали су моћници Бачко-бодрошке жупаније са седиштем у Сомбору. Пред њима се налазио важан задатак како да се, као највећа жупанија у Угарској, на примеран начин прикажу на предстојећој великој Миленијумској изложби у Будимпешти којом су, у лето 1896. године, Мађари обележавали хиљадугодишњицу свог доласка на просторе Панонске низије. И после силних расправа одлучили су да то буде слика, велико уље на платну, на ком ће неки познати уметник приказати битку код Сенте која се збила пре скоро два века.
Неколико је разлога због чега су се одлучили баш за слику и баш за мотив битке код Сенте.
Слика је била добра прилика да се на политички прикладан начин покаже део прошлости ове жупаније, посебно јер се у мађарском парламенту већ - управо пред јубилеј - башкарила слика мамутских размера на којој је светски признати Михаљ Мункачии насликао историјску композицију „Арпад оснива мађарску државу”. Уз то су начули и да је Саборски одбор у Сремским Карловцима одлучио да од новоизабраног члана Српске краљевске академије у Београду Паје Јовановића наручи композицију „Сеоба Срба” и њоме на свечаности у Будимпешти прикаже значајну улогу Срба у повести источног дела моћне Аустроугарске царевине.
Зашто измишљати рупу на саксији, нису се дуго двоумили Сомборци. И они ће, је л’ те, са сликом на обале Дунава. Само шта насликати? Ни ту се нису дуго колебали: решили су да мотив буде чувена битка код Сенте, вароши која се налазила у границама Бачко-бодрошке жупаније. Јер, не само што су после ње Аустријанци коначно протерали Турке јужно од Саве и Дунава, него су у њој и те како важну улогу одиграли и сами грађании Сомбора предвођении капетаном Јајићем, а коју је својим трагичним херојством обележила и смрт оца и осам синова Поповића чији ће потомци потом добити и племићку титулу...

Султан без десет жена
У жељи да упорне Турке напокон отера далеко од бечке шуме, с ону страну Дунава али и Саве, цар Леополод И, уместо Фридриха Августа кога су Пољаци тек изабрали за свог новог краља, за главнокомандујућег аустријске војске поставља тридесетчетворогодишњег искусноиг војсковођу Еугена (или, по нашки, Евгенија) Савојског. и наређује му да се коначно обрачуна са султаном Мустафом II који је, попут својих бројних претходника, сањао да чадор разапне на главном бечком тргу.
Савојски је у Бечеју, 10. септембра 1687. године, примио вест да су Турци стигли до Сенте, па се наредног праскозорја упутио према граду на Тиси. Као претходницу послао је поменутог капетана Јајића са дружином Сомбораца. А Турци нису тек тако изабрали Сенту као место где ће дочекати малобројнијег непријатеља. Ту су, заштићени шанчевима, помоћу шајки направили понтонски мост и у буљуцима грунули на другу обалу. Битка је била кратка и жестока, а о њеном току и исходу Савојски је овако известио двор у Бечу:
„Ударили смо свом снагом, пресекли прилаз понтонском мосту, где је настало ужасно клање како на рововима тако и на понтонском мосту и у води. Наши војници никога нису заробљавали иако је ту било паша који су нудили злато и много новца. Само мали број заробљеника извучен је испод мртвих или са понтона. Битка је завршена у смирај дана, када је и дошло до стравичног покоља на понтонском мосту...Елмас Мехмед-паша наредио је да се демонтирају два понтонска чамца и са мачем сечући своје војнике покушао да их спречи у бекству, али су убрзо њега сасеклии сопствени војници...”.
Као врхунац овог ратног извештаја биле су бројке које је Савојски уредно забележио:
„Погинуло је 20.000 Турака, 10.000 се удавило у Тиси, заплењено је 7 тугова, 423 заставе, печат Великог везира, огромне количине кола, волова, муниције, ратне опреме, оружја... у ратној благајни нашли смо више од 4,000.000 дуката... остало је напуштено 16 султанових запрега и 10 његових жена... Наши губици су 28 официра и 401 војник, а рањено је 133 официра и 465 војника...Султан је у паничном бекству са 2000 коњаника већ 12. септембра стигао у Темишвар...”.
Након ове битке, Карловачким миром, потписаним у Сремским Карловцима 1699. године, Турска се после шеснаестогодишњег рата одрекла Угарске, Славоније, Лике и Баније које су постале део поседа Аустријског царства. Не чуди зато што је крволиптање на Тиси била и те како погодна тема да се, два столећа касније, Сомборци на одговарајући начин појаве на будимпештанским свечаностима.
Ни о уметнику нису дуго ломили главу. Одлучили су да ту несвакидашњу част повере такорећи комшији Ференцу Ајзенхуту, тада тек двадесетосмогодишњаку. Само, требало га је наћи....

Ференц Ајзенхут: да ли је сликар, прескачући време и простор, заиста угалопирао у битку код Сенте
Ференц Ајзенхут: да ли је сликар, прескачући време и простор, заиста угалопирао у битку код Сенте
Уговор у Техерану
Ференц Ајзенхут несумњиво је био врло занимљива личност. Рођен је 1857. године у од Сомбора не много удаљеној Бачкој Паланци, као седмо од једанаесторо деце месног крчмара, иначе подунавског Немца. Прича дотекла до наших дана говори да га је још као дечака отац послао у Пешту да шегртује код старијег брата, трговца. Међутим, уместо да услужује муштерије, он је сваког ко је ушао у дућан занесено скицирао на често изгужваној и масној хартији.
Брат је убрзо увидео да од Ференца никад неће бити трговац, те га је вратио кући, у Паланку. На срећу сликарства, ту његову несвакидашњу вештину да на хартији оживи ликове и призоре приметили су неки месни богаташи и послали га натраг у Пешту, само овај пут на изучавање новог, сликарског заната. После седам година Ајзенхут се обрео у Минхену, у тек отворену академију где је провео наредна четири лета.
У време кад су власти Бачко-бодрошке жупаније коначно одлучиле чиме ће наступити у Будимпешти, Ајзенхут - који се, иначе, осећао Мађаром па је од Франца постао Ференц - већ је био угледан али и веома радознао сликар. Није га држало место и готово је стално био на путу. Посебно га је привлачила тајанственост Блиског истока где је већ боравио девет пута стижући све до бајковитог Самарканда и мистичне Бухаре.
Гласници сомборског племства нашли су га, сасвим случајно, у Техерану, с пролећа 1895. године. Уговор је на лицу места брзо потписан, а уметнику је гарантована сума од 12.000 форинти за којих се тада могло купити 40 јутара најплодније бачке оранице.
Ајзенхут није журио у Минхен, у свој атеље. Кад се коначно вратио у центар Баварске, тражио је, и добио, дозволу да присуствује маневрима. Желео је да осети атмосферу бојног поља, да сам види све токове битке, од понашања војника до удара сабље о сабљу и пропињања коња. Није му било довољно посматрање само једне војне вежбе, па је чекао и следеће маневре.
Ни његова слика, као ни платно „Сеоба Срба” Паје Јовановића, није стигла тамо где је намењена. Ајзенхут своју „Битку код Сенте” није завршио на време, а Пајину већ завршену композицију нису одобриле црквене власти које су, уместо чобана и оваца, на десној половини слике хтеле војнике желећи тиме да нагласе да су Срби под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем те 1690. године отишли северно од Саве и Дунава у договору с аустријским царем Леополдом...

Брчићи у углу
Историјска композиција „Битка код Сенте” Ференца Ајзенхута, мада у углу слике стоји 1896. година, по свој прилици завршена је тек две године доцније. Наиме, тек тада је стигла код наручиоца, у Сомбор. Али, и ту је било муке с обзиром да у згради жупаније није било ни врата ни прозора кроз које би она могла да се унесе. Слика огромних размера, с 28 квадратних метара платна, висока 4 и широка 7 метара, с богато позлаћеним рамом широким пола метра - укупно, дакле, 40 квадратних метара - морала је да у дворишту чека одлуку жупанијског сената, надлежног за дозволу да се зид изнад балконских врата пробије све до таванице. Како сведочи Милан Војновић, хроничарска драгоценост данашњег Сомбора, слика је и тада с много муке добила своје место у Свечаној сали, а Ајзенхут је више никада није видео јер је изненада умро у Минхену, 1903. године.
Мада никада није рестаурирана и мада се примећује да јој на неким местима отпада боја, слика и данас мало кога оставља равнодушним. Главна личност је, свакако, Еуген Савојски на, како и приличи победнику, белом коњу. Само њега на коњу осветљава зрак тек изашлог Сунца према коме он, свестан своје величине, упире мач стављајући се готово у исту раван с њим.
Насупрот њему, у најтамнијем делу слике која је и њен физички центар, налази се турски заповедник Кисиг Џафер-бег с турбаном који означава сву трагику пораза.
По положају главних личности види се да композиција осликава сам крај битке. Важни су и ликови четворице војника у природној величини који су нам окренути леђима и који нуде утисак да ми, посматрачи, за њима ступамо у догађај, у слику боја.
Чини се да је посебно занимљив детаљ, односно лик коњаника слева, с брчићима. Врло је могуће да је и сам сликар пожелео да, не само као уметник, буде учесник тако важне битке, па је урадио аутопортрет, уденуо себе у давнопрошло време. Поглед на неке његове, истина ретке, (ауто)портрете дозвољава и такву могућност која није непозната ликовној и осталим уметностима.

Петар Милатовић

Корак назад