Одрасли опште с децом прилично карикатурално. Ми се не сећамо како су нам се велики обраћали док смо били мали, али кад порастемо, углавном понављамо обрасце...

Статистички је занемарљив број оних одраслих који сматрају да деца имају већу отвореност ка свеколикој стварности подразумевајући ту спремност за прихватање „познатарија” и за истраживање „непознатарија”.

Мало је одраслих који верују да деца - иако су мала - нису глупа, па са њима на равној нози размењују ставове и о „тешким темама”.

Најбројнији су, заправо, одрасли који у сусрету с децом одједном постају натприродно креативни и измишљају нове језике (Бу-бу-бууу, ци-ци-ци. Шу-шу-шу? Ееееееее...) позивајући одмах све редом да овере како се они с бебама - и мало старијим бебама, па и маторим бебама - савршено разумеју! Из истог ћошка је и она (добра???) стара: Где зека пије воду? Познато? Како да не! Чим почну да опште с јавношћу, мале (по броју месеци „живог” присуства на Планети) одмах приупитају то (као јако важно и особито паметно): Где зека пије воду? Кад их мали гледају забезекнуто, ови се бооогато хране својом одраслошћу (јесте, они знају, а мали не!). Великодушно им онда отварају своје повлашћене просторе знања и откривају вееелику тајну: Ту!Ту!Ту! (кажу, тако је, оним новим језиком, који је само њима и малим саговорницима разумљив, али пошто су мали глупи, онда им они и покажу Ту!Ту!Ту! подешавајући свој велики прст на њихов мали длан). Јееесте - верује се и вековима доказује - малима треба неко време да спознају неке ствари. Научиће они. Увек има ко да се побрине. Ту!Ту!Ту! Где зека пије воду? Ту!Ту!Ту! Велики прст на мали длан. Где зека пије воду? Ту!Ту! Ту! Велики прст на мали длан. Ту!Ту!Ту! Браво! Опет, и другима да покажеш како ти знаш: Где зека пије воду? Ту!Ту! Ту! Мој прст на мој длан. Бравоо!!! Бравооо!!! Бравооо!!!

Не дај Боже да дође неки (башшш) велики, па да доказује како (башшш) његов зец уопште не пије воду! А има и таквиххх... и међу великима и међу зечевима. ПРОБЛЕМ!?! Док се такви не појаве међу нама, ми ћемо ове наше Бравооо!!! мале да научимо још и још...

Мали расту, а одрасли праве школе. Ту!Ту!Ту! Слова, цифре, речи, бројке, подаци... Писци, књиге... Шта је писац хтео да каже? То!То!То! Мали прст на велико чело. Велики увек и све најбоље знају. То!То!То! Мали прст на велико чело. Шта је писац хтео да каже? Твој прстић на моје чело. Видиш, Луис Керол је писао Алису по узору на своју малу рођаку која је имала дарове радозналости, логике, алтернативног и креативног мишљења, просуђивања и закључивања на основу... То!То!То! Испочетка, провери, опет, и другима да покажеш како ти знаш! Шта је писац хтео да каже? Ето, твој прстић на твоје чело... Шта смо научили? Бравоо!!! Бравооо!!! Бравооо!!!

Не дај Боже да дође неки (башшш) велики, па да доказује како је Луис Керол за Алису био надахнут својом малолетном комшиницом према којој је гајио сексуалне склоности... То!То!То!

Повратак на почетак: Слике, значења... шта је (било који) аутор хтео да каже? Ту!Ту!Ту!То!То!То! Леонардо да Винчи: Ђоконда (ко је модел?): Мона Лиза (чији је портрет?): Сопоћани (откуд српска Мона Лиза пре Леонардове?): Ворхол (вреди ли штампарски експеримент умножавања униката?): Мини Лиза (откуд дизнијевски „рукопис”?): ... Шта смо научили?

Све је стало, само деца расту? Ту!Ту!Ту!То!То!То! Учимо, вежбамо, верујемо, изгледамо, здраво живимо, умерено уживамо, морамо, морамо, морамо... Ту!Ту!Ту!То!То!То! Испочетка, провери, опет, и другима да покажеш... Шта смо научили?.

Људи су одувек једни другима наметали своје. То „своје” понекад има само значење најличнијег - да се покаже, да се потврди, да се буде! Интерес ту подразумева искључиво алиби за индивидуално постојање. Међутим, целовит и сложен програм много чешће има за циљ да убеди мноштво саговорника како је појединачно (и/или групно) Ту!Ту!Ту! То!То!То! једино исправно, најбоље, као и да води сигурном остварењу жеља мноштва.

Срећом по оне који се добровољно баве систематским убеђивањем у одабране Ту!Ту!Ту! То!То!То!, постоји тачна новолатинска кованица за све њихове акције. То дословно значи да било где у свету, дакле, у било ком језику, ови учесници имају исту завесу - манипулацију. Другим речима, свеједно је да ли су им акције свесне или несвесне, повремене или редовне, случајне или намерне, аматерске (дилетантске?) или професионалне... све су то манипуланти. Новолатинска кованица? Јесте, и значи спретну обраду и вешто руковање. Чега-чиме? Истини за вољу, тек од шездесетих година претходног столећа ова реч почиње да се тиче људи. Манипулација данас најчешће подразумева спретну обраду и вешто руковање људима. Међутим, она уопште није само посебност нашег доба или медија. Испочетка, провери, опет, и...: људи су одувек једни другима наметали своје - усмеравали и надгледали туђа понашања, одлуке и ставове. Упоредо са настајањем истанчаних начина обраде и руковања, нестајала је свест о процесу убеђивања и остваривању утицаја.

То!То!То! Пут наде, бекства и утехе („И немој имати другог Бога...”)

Ту!Ту!Ту! Ниси свестан моћи (овоземаљских) ауторитета - то је ВЕРСКА ПРОПОВЕД.

То!То!То! Наша је демократија хуманија од њихове („Буди уз нас...”)

Ту!Ту!Ту! Ниси свестан интереса власти - то је ПРОПАГАНДА

То!То!То! Мој уџбеник је тачан („Не тражи друге изворе...”)

Ту!Ту!Ту! Ниси свестан идеолошке истине - то је ИНДОКТРИНАЦИЈА

То!То!То! Теби је потребан баш мој коњ

Ту!Ту!Ту! Ниси свестан материјалног интереса - то је РЕКЛАМА

То!То!То! Имаш право на забаву и сан

Ту!Ту!Ту! Ниси свестан искоришћавања укуса - то је ИНДУСТРИЈА ЗАБАВЕ I СНА.

Масовно је уврежена предрасуда да манипулација има искључиво лоше значење. Истина је на другој страни. Обликовање, производња и ширење порука за убеђивање не припада простору дезинформисања. Манипуланти се не служе лажима, већ вештим избором и спретним ређањем само оних делића истине којима могу да произведу намеравана тумачења значења и остваре жељени утицај.

Филип Бретон у свом делу „Изманипулисана реч” посебно истиче да се овде „заиста тежи стварању слике стварности која изгледа као да јесте стварност. (...) Од прорачунатости која карактерише манипулацију и од стратегије коју предузима, важнија је чињеница да се она скрива од публике. Начини манипулације морају, дакле, бити скривени.” Што више пружају, то више могу да сакрију!

У сваком случају, на феномен манипулације доследно морају бити примењена бар два скупа критеријума за вредновање. С једне стране је врста - суштина, вредност, оправданост - идеје која се промовише, а с друге је начин - ко и како: дизајн - промовисања. Уколико оба доживе позитивну оцену, питање Зашто? потпуно је излишно.

Ту!Ту!Ту!То!То!То! Најуспешније кампање убеђивања не остављају простор за преиспитивање. Једном усвојене туђе поруке постају неодвојив део нашег личног убеђења. Оне се, по правилу, временом учвршћују, па их све страсније бранимо као сопствене ставове.

Коначно, на жалост оних који увек и у свему виде само злоупотребу, стоје и такви (све бројнији!) примери систематског завођења маса у колосеке уважавања уметности, очувања природе, борбе против болести... Овде је, дакле, у питању спретна обрада материјала за убеђивање и вешто руковање људима како би прихватили стилизоване, естетски обликоване садржаје који оправдано воде њиховом благостању...