У Византијском царству прираштај становништва био је знатан, али је и смртност новорођене деце била прилично висока. Расположиви извори, сасвим разумљиво, искључују могућност да се о смртности новорођенчади и деце у Византији расправља на начин који би подразумевао не само потпуну него и довољну тачност. Недостају статистички подаци, односно постојећи источници не доносе потребна обавештења на основу којих би се, на пример, ваљано могла израчунати стопа смртности деце у држави Ромеја. Међутим, неки закључци - верујемо прилични поуздани - ипак се могу извести.

И у царским породицама у Византији било је случајева раног умирања тек рођене деце. Само летимичан и овлашни просопографски преглед царског дома Палеолога, последње византијске династије (1259-1453), показује да смртност деце није била безначајна. Готово у свакој генерацији неки члан ове породице преминуо је у узрасту детета. У вези с тим, одмах се поставља питање шта је било са смртношћу новорођенчади и деце код обичних, можемо рећи просечних Византинаца који се могу обухватити проницљивом и свеобухватном синтагмом - „ћутећа већина”. Једно занимљиво демографско истраживање, засновано на подацима дипломатичких извора, дакле, повеља и практика (византијских катастарских књига), које је обухватило сеоски живаљ византијске области Македоније у првим деценијама 14. столећа казује да је бруто стопа прираштаја становништва била прилично велика, али је у исто време због велике смртности новорођене деце нето стопа прираштаја сведена на свега 22 на 1000 људи.

Када се то има у виду, онда намах постаје јасно да је изнад сваког рођења лебдела стрепња родитеља и најближих. Наравно, тај страх није био увек и свуда исти: некад је био сведен само на бојазан, али је било случајева када је постајао права мора за родитеље и блиске сроднике. С тим у вези је и један необичан обред који је постојао у средњем веку, а примењиван је са циљем да заштити новорођенче од смртне опасности. О овоме занимљиво сведочанство доноси византијски историчар Георгије Пахимер, сведочанство које је везано за византијску принцезу и потоњу српску краљицу Симониду. Она је била кћи цара Андроника II Палеолога (1282-1328) и његове друге супруге Ирине Монфератске. Од њихово седморо деце троје је преминуло у најранијем узрасту. Отуда не треба да чуди да је у царском дому Палеолога завладао велики страх када се 1293/1294. године родило женско дете. Како бележи Георгије Пахимер, тада је једна искусна и часна жена дала савет како би требало поступити да се спасу новорођена деца. Било је потребно да се у одаји где борави тек рођено дете постави дванаест слика главних апостола, а затим да се испред сваке слике стави подједнако дуга и тешка свећа. Свеће је требало истовремено упалити и, док се свештеници појући моле за новорођенче, сачекати да се види која ће се свећа последња угасити. Дете је требало да добије име управо по том апостолу. У овом случају била је то свећа Симонова, па је девојчица добила име Симонида. У оновременој Византији било је то прилично ретко име. Тако, од око тридесет две хиљаде личности из епохе Палеолога (1259-1453), посведочене у сачуваним изворима, само је кћерка Андроника II имала име Симонида.

Каква је била судбина тек рођене деце која су умирала непосредно по рођењу? О томе нам на особен начин казује једна занимљива и веома живописна прича која је уживала велику популарност у Византијском царству.

У граду Лаодикеји, у малоазијској области Фригији, живео је побожан и беспрекорно честит свештеник, прави духовни пастир овога града кога је његова паства нарочито уважавала. Једне ноћи, у оно доба ком пристаје придев глуво, када је све утихло и није се могао чути никакав шум, свештеника је пробудило панично лупање на дверима његове куће. Пренут из дубоког сна и свестан да је само голема невоља могла неког да доведе пред парохијски дом, он је хитро устао и појавио се на вратима. Тамо је затекао нестрпљивог месног намесника, потпуно унезвереног и сметеног, који је очигледно у великој и нервозној хитњи вапио за помоћ. Очајнички је тражио од свештеника да крсти његово дете чије је дисање почело нагло да слаби и чији се живот гасио. Не часећи часа, свештеник се брзо обукао и отрчао у цркву. Међутим, док је спремао воду и освећени јелеј, неопходне за обављање предстојећег обреда, намесниково дете је престало да дише. Премда је дао све од себе, чинило се да је лаодикејски свештеник са чином крштења ипак неповратно закаснио. Не желећи да призна властиту немоћ, он се одлучио на последњи, очајнички корак.

Узевши дете, свештеник је стао испред крстионице и обратио се присутном анђелу: „Теби, мом саслужитељу, анђелу господњем, кажем: ‘моћу коју нам је дао Исус Христос да везујемо и ослобађамо на небу и на земљи, врати душу детета у тело док га не крстим како не би у том узрасту отишло непосвећено. Мој и твој господар зна да нисам био непажљив, него сам одмах, пошто сам био позван, дотрчао овде’. Док је свештеник изговарао ове речи живот се закратко вратио у детиње тело. Он га је онда крстио, пољубио и рекао: ’Иди, дете, у небеско царство’. И дете је сместа уснуло у Господу!”

Није случајно да је ова поучна средњовековна приповест, коју су поједини савремени црквени теоретичари означили као „крштавање мртве деце”, била толико омиљена у Византији и што је доспела у поједине антологије популарних верских прича. Због теме о којој говори она се појављује у двема веома важним збиркама „питања и одговора” канонског права и црквене праксе. Прву је саставио Анастасије, монах и игуман знаменитог манастира Свете Катарине на Синају, богослов и светитељ који је умро после 700. године. Друга је изашла из пера Михаила Глике, који је живео у 12. веку. Прича о којој је реч нашла је своје место и у приручнику верских наравоученија познатом под називом „Ризница” (Thesauros) који је средином 13. столећа саставио монах Теогност. Јер, не треба заборавити, крштење је једини начин да се уђе у хришћанску заједницу у којој је глава Исус Христос, а у име Свете Тројице - Оца, Сина и Светога Духа. Рађање за нови живот могуће је само у крштењу, будући да „ако се ко не роди одозго, не може видети царства Божјег”, како стоји записано у Новом завету (Јеванђеље по Јовану, 3, 3).

Новорођенче из Лаодикеје искусило је краткотрајно бекство и привремени „спас” из смртног загрљаја, па и, бар према мерилима хришћанске есхатологије, срећан крај. Али, шта би се десило да се те ноћи у тако осетљивој прилици затекао неки конзервативан и недовољно сналажљив свештеник или да је „на дужности” био анђео мање спреман на сарадњу? Шта се уопште у Византији дешавало са децом која би умирала пре крштења?

Да је свештеник припадао латинском свету западне Европе и да је живео после блаженог Августина (354-430), епископа града Хипона у северној Африци и једног од најобдаренијих и најсвестранијих хришћанских писаца, његов задатак би био неупоредиво једноставнији. Захваљујући теолошким поставкама које је изнео Пелагије, британски теолог и Августинов савременик, западна црква била је приморана да у раној фази расправља о питањима првородног греха - греха који су у рају починили први људи Адам и Ева - и његовог „преношења”. Пелагије је заступао учење према коме би Адам умро и да није погрешио, а грех који је починио је његово лично дело и не преноси се на потомство. Британски духовник је због тога истрајавао у уверењу да се сва деца рађају у таквом стању у каквом је био Адам пре него што је згрешио и да немају потребе за крштавањем за вечно блаженство. Осим тога, Пелагије је сматрао да пошто Адамов грех није узрок смрти онда и Христово васкрсење није узрок нашег васкрсења. Учењу теолога који је дошао са британског острва оштро су се супротставили велики црквени оци Августин, Јероним и Орозије и уследила је жустра богословска расправа.

Временом се у окриљу римске цркве уобличило схватање по коме су осим Раја, Пакла и Чистилишта постојала још два својеврсна „помоћна” места. Прво, такозвани лимбус инфантум, било је одвојено место поред пакла где су боравила деца која су умрла некрштена, све док се не очисте од наследног греха и тиме постану способна да уђу у Рај. Дечији лимбус ће вечито прихватати децу која су умрла пре крштења и она стога неће трпети казне, али ће увек остати ускраћена за највећу радост - блажене визије и посматрања Господа. Друго место, такозвани лимбус патрум, било је слично предворју пакла у коме су боравили свети и богоугодни људи Старог завета, док их Исус Христос одатле није ослободио својим победничким силаском у подземни свет.

Будући да по овом питању византијски канонисти нису следили своје западне колеге, важно и веома осетљиво питање раног крштавања деце разрешавано је на други начин. У сваком случају, они су о времену када би требало обавити обред крштења расправљали често и са великом озбиљношћу. Отуда се овај проблем у више наврата среће у појединим византијским збиркама које садрже канонска питања и одговоре. Штавише, крштавање деце је почетно питање у два важна текста из касног 11. века. Реч је о „Питањима” која се приписују ђакону Петру и „Решењима” која је срочио цариградски патријарх Никола III Граматик (1084-1111).

Одмах ваља подвући чињеницу да уобичајени временски размаци између рођења и крштења који су морали да се поштују у Византијском царству нису били једнаки већ су се мењали. Ромејски стручњаци за канонско право најчешће су препоручивали раздобље од осам дана, као што, на пример, чини Симеон, архиепископ Солуна у првој половини 15. века, а као узор узимајући у обзир обрезање и давање имена детету Исусу. С друге стране, поједини византијски канонисти, као што је помињани ђакон Петар, предлажу размак од четрдесет дана како би и дететова мајка могла да присуствује свечаности крштења.

Међутим, неопходно је упозорити да готово сви ромејски канонисти после прописивања временског размака између рођења и крштења, било да се ради о осам или четрдесет дана, журе да додају да децу која су веома болесна или у смртној опасности треба крстити одмах, без оклевања. У таквим случајевима када постоји оправдани страх да је смрт детета заправо неминовна целокупан обред, који се састоји од многоструких миропомазања, егзорцизама, благосиљања и обилажења, није потребно у потпуности припремити, него само суштину обреда, то јест три потпуна потапања у воду са призивањем Свете Тројице. Уколико је неопходно, крштење се може обавити и у кући дететових родитеља. Симеон Солунски иде чак дотле да подстиче свештенике да у случајевима када постоји опасност да дете не преживи, буду приправни и у близини места где се обавља порођај. Наравно, сви савети и препоруке предузети су како би се избегла могућност да неко дете, које је тек рођено, оде некрштено на онај свет.

А шта је било предвиђено у случају да се новорођено дете ипак упокоји некрштено? У оваквим случајевима примењивани су канони који се приписују цариградском патријарху Јовану IV Поснику (582-595). Родитељи, чије је дете због њиховог немара преминуло некрштено, били су изопштени из цркве у року од три године. Током тог времена они су морали да упражњавају веома строг пост, да се моле клечећи на коленима, да обилно плачу, да дају милостињу и да сваког дана, као чин покајања, четрдесет пута метанишу, то јест падају ничице. Уколико је дете умрло седам дана по рођењу или у још краћем размаку, време изопштења за несавесне родитеље било је скраћено на четрдесет дана. Али, на питање шта се догађа са некрштеним дететом које је преминуло нема поузданог одговора, осим унеколико неодређене мисли да оно није ни у царству небеском, али није ни подвргнуто казни.

Неопходно је подвући чињеницу да се и сама хришћанска паства, поготово она која је била необразована и наклоњена разноразним облицима сујеверја, прибојавала смрти некрштене деце. У том смислу, веома је занимљиво сведочанство које доноси Бурхард Вормски и које се тиче подручја латинског света западне Европе и неких поступака које римокатоличка црква није дозвољавала и против којих се одлучно борила у настојању да их некако сузбије. Овај духовник живео је у последњим деценијама 10. и у првим деценијама 11. столећа, а 1000. године рукоположен је за епископа у Вормсу, граду на левој обали Рајне. Бурхард наводи како је питао неку жену која се исповедала: „Ниси ли и ти поступала онако како то по ђаволовом наговору чине друге жене? Када неко новорођенче умре без крштења, они односе његово тело и сакривају га на тајном месту, и пробијају коцем говорећи да, ако се тако не учини, онда ће новорођенче устати и моћи да направи много штете. Ако си ти тако чинила, или си се са тим слагала, или си у то веровала, мораш се кајати у трајању од две године.” Духовник из Вормса наводи и обичај по коме се, уколико породиља умре заједно са дететом, оба леша пробадају коцем. Али, ако је новорођенче умрло после крштења, неки би га сахранили на тај начин што би му у десну руку ставили од воска припремљени суд са хостијом (посвећеним бесквасним хлебом којим се обавља причешћивање у римокатоличкој цркви), а у леву - воштани суд са вином. Такво профанисање хришћанских тајни - скрнављење које сасвим сигурно није било свесно, већ исход својеврсног начина на који се схватао смисао хришћанских обреда - сурово је кажњавано.