Овим речима Јувенал, римски хроничар из 2. века, преноси како су се забављали становници главног града Римског царства за време великог празника Сатурналија. Римљанима је, као и Грцима, Египћанима, Лиђанима, Сумерима пре њих, и те како била позната страст коцкања и клађења. Опкладе су стављане на све на шта се могло кладити - од борбе петлова до људских живота. Најповољнији дани за клађење били су у време одржавања игара у Колосеуму и цирку (лат. circus - циркус, округло тркалиште за коње и кола). Наиме, још из времена краљева познати су празници који су, по обичају, прослављани коњским тркама у Великом цирку. Касније, у време Републике и Царства, број верских празника се умногостручио, а ту су били и празници који су обележавали победе, рођендане или венчања римских царева. Тако је Цезар приредио игре за свој рођендан и славио пет великих победа, а Август је одредио чак осамнаест празника који ће се славити после његове смрти. Клаудије, иако познат као веома разуман и штедљив човек, увео је још шест нових игара за време своје владавине. Сваки од празника пратиле су и игре које су трајале неколико дана, понекад и недеља, од јутра до мрака. Податак из календара извесног Филокалуса наводи да је 354. године било 175 дана игара, не рачунајући игре које су се одржавале сваке четврте године (на пример, Ацтиата се одржавала у спомен на победу код Акцијума).

Велики број налаза и подаци из историјских извора у великој мери помажу да се расветли читав низ различитих игара, као и прилике које су пратиле тај део римске свакодневице. Али, табле, жетони, коцке, као део прибора за игру, не могу са сигурношћу да потврде да ли су те игре биле коцкарске или не.

Као посебна врста игара биле су гладијаторске борбе које су Римљани вероватно преузели од Етрураца. Први пут је поменута борба људи на живот и смрт која се догодила 264. године пре наше ере над гробом извесног Јунија Брута. Гладијаторске борбе достижу пун замах после изградње Колосеума који је почео да гради Веспазијан, а завршен је у доба Тита и Домицијана. Колосеум је изграђен на елипсоидној основи и имао је четири спрата. Прва три била су украшена аркадама и стубовима рађеним у дорском, јонском и коринтском стилу, док је четврти био украшен пиластрима у коринтском стилу. У отворима аркада на другом и трећем спрату налазиле су се статуе. Простор за седење био је подељен зидовима на три појаса (maeniana) и ложу за цара. Колосеум је могао да прими око 50.000 људи.

Поред трка у цирковима, борбе у Колосеуму биле су један од најважнијих догађаја у античком Риму. Служиле су да забаве римски народ и одврате његову пажњу од неповољних политичких збивања изван престонице, а с обзиром да се радни дан римских занатлија и трговаца завршавао око поднева, борбе у Колосеуму биле су добар начин да народ потисне свакодневне бриге. За римског грађанина борбе нису биле само обична представа, већ и могућност да се на лакши начин дође до новца. Наиме, поред опклада на „такмичаре” (били то људи или животиње), у Колосеуму су додељиване и посебне награде гледаоцима. У време Нерона, посетилац је могао освојити крстарење Медитераном, кућу на Каприју или одређену своту новца. Последња приредба одржана је 532. године.

Борбе су биле разноврсне. Постојале су борбе гладијатора, борбе људи и животиња (venationes) и борбе на води (naumachia) и све су биле веома посећене. Цареви су то искористили за добијање политичких поена у народу. Појавом гладијаторских борби настала је нова врста занимања - ланисти који обезбеђују гладијаторе у посебним гладијаторским школама. Једна од најпознатијих школа налазила се у Капуи, где је 72. године пре наше ере букнуо устанак робова под вођством Спартака. Иначе, гладијатори су били обучени као варвари и у очима Римљана они су означавали народе које је Рим покорио.

На гладијаторе су биле полагане велике опкладе, и они су се често договарали око исхода борбе, па су морали бичем да их терају да се боре.

Трке запрега које су се одигравале у Великом цирку или мањим цирковима широм Римског царства у почетку су имале изразито верско обележје, па њихова суштина није била забава. Постоји читав низ римских празника током којих су приређиване.

Још од времена краљева трке запрега одржавале су се у Великом цирку (Circus Maximus), који је у неколико наврата обнављан у време Царства и Републике.

Основа цирка је правоугаона и на једној од краћих страна, која је била заобљена, налазила се тријумфална капија (porta triumphalis) кроз коју је победник напуштао тркалиште. На супротној страни налазиле су се засвођене просторије (carceres) одакле су такмичари кретали. Изнад карцера биле су куле и ложа за оне који су приредили игре. У средишту саме стазе налазио се камени зид (spina) који је био украшен киповима и обелисцима. На сваком од крајева била су по три стуба у облику кегли (metae) који су служили као окретнице. За обележавање краја сваке од седам трка на спини се налазило седам покретних јаја и делфина (симболи Диоскура и Нептуна - заштитника коња). Поред Великог цирка, у Риму су постојали и Фламинијев цирк, изграђен на Марсовом пољу 221. године пре наше ере, и Максенцијев цирк из 309. године на Вија Апији. У касној антици цирк постаје једно од обележја царских дворова. Поред циркова из Лептис Магне, Цезареје, Тесалоникија, познат је и цирк из Сирмијума (Сремска Митровица).

Пошто је за одржавање трка било потребно доста новца, такмичари су се поделили на групе (fationes). Постојали су: „Бели”, „Плави”, „Црвени” и „Зелени”. Свака група имала је своје навијаче и, што је још занимљивије, покровитеље којима је било врло битно да виде своје тркаче на победничком постољу. Касније ће „Плави” и „Зелени” имати и велику политичку моћ у Византији.

О популарности игара на табли говоре бројни археолошки налази и писани историјски извори. У старом Риму постојао је велики број игара које подсећају на шах, ризико, мице, који се данас играју. Ова врста игара захтевала је одређени прибор, али, налази исцртаних табли на Базилици Јулији на римском Форуму говоре да су сиромашнији играчи умели и да се снађу за прибор. Прибор за игру састојао се од стола или табле, пехара за мешање коцки, жетона и пиона, коцки. Велики број налаза потиче и са наших простора.

За ову игру био је потребан комплет за игру који се састојао од табле, fritillusa, две коцке и жетона чији је број зависио од броја поља на табли. На основу налаза жетона из Ниша, зна се да су постојали жетони који су имали различите вредности (talus), а на то указују различите ознаке на жетонима, и да су одговарали различитим бацањима. Најбоље бацање су две шестице и такав потез називао се Венера (Venus) док се најгоре бацање називало пас (canis) и њему је одговарало бацање коцки са најмањом вредношћу. Игра ludus latrunculorum била је развијенији облик грчке игре петтеiа, са проширеним могућностима стварања комбинација. Иако је ова игра често помињана у историјским изворима, правила игре не могу се у потпуности реконструисати.

Игру „најамника”, како се ова игра још зове, играла су два играча са једнаким бројем жетона на табли од 8 x 8 или 9 x 9 поља. Неколико табли откривено је у Мајнцу, Вимору и Горбриџу. Основни циљ игре био је да се за што краће време опколе противнички „војници”. Жетони су се могли кретати линеарно, али су имали право да се крећу и косо (ловац у шаху) или скоковито (коњ у шаху). Победник је био онај који би први успео да опколи и зароби противничке војнике и он је добијао право назива „Император”.

Ова игра није до детаља позната, а на основу неких описа из историјских извора и археолошких налаза правила игре могу се само претпоставити. XII scripta играла су два играча са једнаким бројем жетона (вероватно 24). Табла је била подељена усправним и водоравним линијама на поља. Средњи усправни ред на табли није имао жетоне и називан је „свети ред”. Играчи су наизменично бацали по две коцке - једну за жетоне на левој табли и другу за жетоне са десне стране. Циљ игре био је да се линеарним кретањем жетона што пре стигне на противнички почетни положај. Када се противнички жетони сударе, коцком се одлучује да ли ће противнички жетон бити одбачен или, једноставно, враћен на почетни положај.

Коцкање у Риму толико је узело маха да је Цезар морао да обнови старе републиканске законе који забрањују ову врсту игре. Такве мере биле су преседан јер се римска власт веома ретко мешала у слободне активности грађана. Познати су закони Тита (градитеља Колосеума) и Корнелија Суле (Lex Sullanae) који коцкање дозвољавају једино у време одржавања Сатурналија. Коцкање је било тешко искоренити јер су власници кафана омогућавали коцкарима да играју у скривеним собама, а како римски закон није могао да спречи тако нешто, укинули су право жалбе власницима кафана на штету причињену током коцкарских свађа.

Ни римски императори нису одолели коцкању. Многи од њих у историји су остали познати као страствени коцкари и сваки је имао неку своју посебну страст. Комодус је толико волео гладијаторске игре да је у младости живео у гладијаторској школи на Mons Celiae. Да би вратио новац који је потрошио из државне благајне, отворио је коцкарницу на двору. Његов отац Марко Аурелије уздржавао се од било ког вида коцкања. Вителије и Каракала били су страствени навијачи „Плавих” у Великом цирку док је Калигула више волео „Зелене”. Калигула је био познат и по намештању коцкица. А ни император Август није се одвајао од коцкица. На двору је окупљао пријатеље и родбину да би се коцкали. Како је у то време коцкање било забрањено на јавним местима, Август их је наговарао тако што им је давао одређену суму новца са којом су могли да учествују у коцкању. Клаудије је толико волео коцкице да је томе посветио књигу под називом „De arte alea” („О уметности коцкања”). О Нерону је остало записано да је улагао у опкладе и 400.000 сестерција, што је у његово време било једнако плати 400 војника.

Археолошки налази који се везују за било коју игру откривени су у најразличитијим приликама: жетони су нађени у утврђењима, фреске са приказима коцкања у Помпеји, а велики број налаза откривен је у гробовима. Ако би се, рецимо, пратила распрострањеност налаза у гробовима као и полна и старосна доб покојника, увидело би се да их има у дечјим, женским и мушким гробовима. Некад су у питању ратници, некад стари људи, а понекад жене. Наиме, ради се о широко распрострањеној појави римског (и неримског) друштва. Неки научници придају овим налазиштима симболички значај тврдећи да означавају животни циклус као хазардну игру у којој је сваки следећи потез неизвестан и где судбина играча зависи искључиво од среће и судбине. Постоји и друга страна, додуше мање узвишена. Ради се о свеприсутном обичају код сахрана да се покојник сахрањује са оним предметима који ће му бити потребни у загробном животу. Тако су у Египту лекари сахрањивани са својим инструментима, владари држава са собом су носили гомилу драгоцености, писари у Месопотамији сахрањивани су са глиненим таблицама... свако своје са собом носи.